|
|
|
 | Dragica Janković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Iskonski podstanar
Tu blizu, tu između udaha i izdaha, tu negde....Podstanar jedan se uselio! Negde u neistraženim svetovima pinealne žlezde, on je oduvek i bio. Pokušala sam da ga izmorim kardio treninzima, dugim vožnjama bicikla, adrenalinskim veranjem po strmim potocima, stazama srnećim a bogami i vučjim!Trudila sam se da ga isplivam u jezeru, izmorim nespavanjem, ispišem među slovima rima, opijem vinom i rakijom, raznežim pesmom i igrom.... i molitvom za zdravlje njegovo da ga pozdravim i ispratim!Ništa ga taklo nije! Eno ga pije kafu, drema, odomaćio se.Čudan je to podstanar.Jedne večeri kad su mi dani postali tesni, a noći još tešnje, zove on mene:„Dođi na kafu, voleo bih da ti nešto ispričam! „Vidim da mi nema druge nego da ga pogledam u oči. Osvanu a spavala nisam. Danima i mesecima melju me „opakuše“, one što svako zrno kukuruza u magleni prah pretvaraju. Sa zmijama se srećem, pronalazim svlakove njihove al’ moja koža zadebljala. Nadima se um i duša a telo danju peku koprive a noću mrtvo more usoljava , dok vukovi furunu lože i očnjake oštre! Kafa zamirisala, zora još san rastapa. Ćutimo. Utrnula mi krv. Nisam nimalo raspoložena za podstanare!„Sećaš li se kada si pravila puteve po pesku? Na onom savskom pesku ispred čardaka punog kukuruza!? „„Sećam se“, izgovorih nemim jezikom treperavog lista jasike na vetru.„Sećaš li se prvog poljupca? „Uzdahnuh i vrisnuh damarima uzrele šumske jagode!Nemi vrisak zamirisa slatko i dodirnu nepce crveno. Vidim čemu ovo vodi!Došla sam na mesto“gde se predviđa„!Moj pokojni deda Pano, vazda je pričao o takvim mestima. To su bila raskršća, groblja, usamljeni dudovi što ih rukama obuhvatiti nemožeš, jaruge u kojima vile vodu čuvaju, kolibe u livadama gde su noćili čobani, tavani starih štala....Bilo je tu i troglavih ovnova i aveti u crnom i čudnih vatri iznad šume koje se sudaraju po noćnom nebu.Deda je preživeo i četnike i partizane, ranjen se krio ispod žilja izvaljene bukve. Preživeo susret sa onim svetom pa se posle mudrošću reči služio da ispuni srcu želje!Sastajao se sa ženama na tim mestima „gde se predviđa“, štiteći trenutke ukradene od onih koji bi ga otkrili u krađi.Deda je guber života izatkao a mene tkanje u guber sabija.Sastadoh se sa mestom predviđanja. Sa raskršćem uma i duše.Kafa taman kako volim. Sunce kroz prozor ćuti.„Sećaš li se rođenja tvoje ćerke? Decembar, put klizav. Rodi se na pola puta do bolnice. Bio sam tu. I tada sam stanovao sakriven.“Ćutim. Kosa mi se zaplela u stršljenovo gnezdo. Zuje, samo što me nisu izujedali. „Ispričaću ti : Vreme ne postoji tamo odakle dolazim. Ti si došla iz tog bezvremenog. Pre nego što si krenula, pola tebe se odvojilo.Svaka polovina došla je u ovaj svet. Rasli ste i putovali. Došlo je vreme da se sretnete. Zato sam te pozvao na kafu. Prošli ste sve zemaljske lekcije i sada je vakat za spajanje dva dela iste duše.Lomiće se svest, padaće zvezde, nestaće u tebi i oko tebe sve što nije iskreno. Bićeš u vatri, pod vodom, zrno kukuruza između dva vodenična kamena.Otpadaće lažna prijateljstva, lažne reči, sve će u tebi da se izmeni.Prihvati to kao blagoslov jer jeste blagoslov.Svi dani, meseci i godine bola, patnje, nemoći, nesna.... sve su to bile tvoje lekcije. Stigla si na vrata duše. Ja ti dajem ključ. Zato nalaziš bela pera po šumi, zato se budiš noću i izlivaš rime nalik vrelima planinskim.Zato si dobila ove dane ubrzanih oluja, dane koji te bruse. Budi strpljiva i veruj.Ja sam tvoj Anđeo čuvar.Čuvar jedne iste duše koja se davno podelila a sada se spaja.“Oči boje ugljena dođoše mi prizvane rekom rima. Osetih da se poznajemo čitav život, i pre ovog života. Bezuslovna ljubav nije mit. Samo se srce za nju svo izgrebe, izbode, smrzne, obamre, nadimi, natamnuje, jurodivu čašu ispije, bude izdano, ucenjeno, blatnjavo, razapeto na stubovima srama, okovano ledom nepraštanja.Iskonski podstanar se nasmeši. Nasmeših se i ja njemu. Od tvoje vere u ljubav zavisi da li će te čuvati na putu do duše tvoje duše.
|
