детаљ слике: КРК Арт дизајн

Исконски подстанар

Ту близу, ту између удаха и издаха, ту негде....

Подстанар један се уселио!  Негде у неистраженим световима пинеалне жлезде, он је одувек и био. Покушала сам да га изморим кардио тренинзима, дугим вожњама бицикла, адреналинским верањем по стрмим потоцима, стазама срнећим а богами и вучјим!

Трудила сам се да га испливам у језеру, изморим неспавањем, испишем међу словима рима, опијем вином и ракијом, разнежим песмом и игром.... и молитвом за здравље његово да га поздравим и испратим!

Ништа га такло није! Ено га пије кафу, дрема, одомаћио се.

Чудан је то подстанар.

Једне  вечери кад су ми  дани постали тесни, а ноћи још тешње, зове он мене:

„Дођи на кафу, волео бих да ти нешто испричам! „

Видим да ми нема друге него да га погледам у очи. Освану а спавала нисам. Данима и месецима  мељу ме „опакуше“, оне што свако зрно кукуруза у маглени  прах  претварају. Са змијама се срећем, проналазим свлакове њихове ал’ моја кожа задебљала. Надима се ум и душа а тело  дању   пеку коприве а ноћу  мртво море усољава , док  вукови фуруну ложе  и очњаке  оштре!

 Кафа замирисала, зора још сан растапа. Ћутимо. Утрнула ми крв. Нисам нимало расположена за подстанаре!

„Сећаш ли се када си правила путеве по песку? На оном савском песку испред чардака пуног кукуруза!? „

„Сећам се“, изговорих немим језиком треперавог листа јасике на ветру.

„Сећаш ли се првог пољупца? „

Уздахнух и вриснух дамарима узреле шумске јагоде!

Неми врисак замириса слатко и додирну непце црвено.

Видим чему ово води!

Дошла сам на  место“где се предвиђа„!

Мој покојни деда Пано, вазда је причао о таквим местима. То су била раскршћа, гробља, усамљени дудови што их рукама обухватити неможеш, јаруге у којима виле воду чувају, колибе у ливадама  где су ноћили чобани, тавани старих штала....

Било је ту и троглавих овнова и авети у црном и чудних ватри изнад  шуме које се сударају по ноћном небу.

Деда је преживео и четнике и партизане, рањен се крио испод жиља изваљене букве. Преживео сусрет са оним светом па се после мудрошћу речи служио да испуни срцу жеље!

Састајао се са женама на тим местима „где се предвиђа“, штитећи тренутке украдене од оних који би га открили у крађи.

Деда је   губер живота изаткао а мене ткање  у губер сабија.

Састадох се са местом предвиђања. Са раскршћем ума и душе.

Кафа таман како волим. Сунце кроз прозор  ћути.

„Сећаш ли се рођења твоје ћерке? Децембар, пут клизав. Роди се на пола пута до болнице. Био сам ту. И тада сам становао сакривен.“

Ћутим. Коса ми се заплела у стршљеново гнездо. Зује, само што ме нису изуједали.

„Испричаћу  ти :  Време не постоји тамо одакле долазим. Ти си дошла из тог безвременог. Пре него што си кренула, пола тебе се одвојило.

Свака половина дошла је у овај свет. Расли сте и путовали. Дошло је време да се сретнете. Зато сам те позвао на кафу. Прошли сте све земаљске лекције и сада је вакат за спајање два дела исте душе.

Ломиће се свест, падаће звезде, нестаће у теби и око тебе све што није искрено. Бићеш у ватри, под водом, зрно кукуруза између два воденична камена.Отпадаће  лажна пријатељства, лажне речи, све ће у теби да се измени.

Прихвати то као благослов јер јесте благослов.

Сви дани, месеци и године бола, патње, немоћи, несна.... све су то биле твоје лекције. Стигла си на врата душе. Ја ти дајем кључ. Зато налазиш бела пера по шуми, зато се будиш ноћу и изливаш риме  налик врелима планинским.

Зато си добила ове дане убрзаних олуја, дане који те брусе. Буди стрпљива и веруј.

Ја сам твој Анђео чувар.

Чувар једне исте душе која се давно поделила а сада се спаја.“

Очи боје угљена дођоше ми призване реком рима.  Осетих да се познајемо читав живот, и пре овог живота.

Безусловна љубав није мит. Само  се срце  за њу сво  изгребе, избоде, смрзне, обамре, надими, натамнује, јуродиву чашу испије, буде издано, уцењено, блатњаво,  разапето  на стубовима срама, оковано ледом непраштања.

Исконски подстанар се насмеши. Насмеших се и ја њему. Од твоје вере у љубав зависи да ли  ће те чувати на путу до душе твоје душе.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: