detalj slike: KRK Art dizajn

BAŠ TO, VANOVA

Čekam te na polazištu vaseljene

Po kojem si ispisala

Četiri crvena slova.

Gasnem pred raskravljenim likom žene

Iz momačkih snova.

Vrati se,

Dok me večnost ne proglasi carem

I ne okusi me tama.

Vrati se,

I okončaj slova, barem,

Dok se i ona ne skončaju sama.

Vrati se

I spoznaj me u moru ništavila

Ispod modrog krova.

Ali požuri,

Dok se i tebi moja slika nije skravila.

Vreme ovde jako brzo curi, Vanova.

Čekam te na središtu vaseljene,

Gde se slutnje roje

I gde su reči za jedno slovo starije.

Zadri mi u spome raseljene

I zbriši stope svoje

Koje si ispisala po parketu

Moje životarije.

Vrati se, Vanova

Dok nas još slova spajaju

I umeju da se crvene.

Požuri! Dani se ovde zbrajaju

I bliži se raskol vaseljene!

Čekam te na poslednjoj stanici vaseljene

S koje se otapa tečnost

Preostalih crvenih slova.

Zatri u sebi svaki korenak mene,

I u svoje pravo zakorači

A ja ću te čekati...

Taman čitavu večnost

Morala ispisati na grbači

Moga čekanja.

A kad večnost u mene kroči

I kraj mi se bude priveo,

Ti se vrati, Vanova,

I ispiši četiri svoja slova

Na mojoj nadgrobnoj ploči,

Da znam za šta sam živeo!

ĆUPRIJA

Vatra slave jošte plamti,

iznad Doca reči zveče.

Mali narod jošte pamti,

sve što reče, sve što reče.

Silno umlje pred njim kleca,

mali narod rečju krepi.

Gospođica, Lica, Deca,

Most na Žepi, Most na Žepi.

Iznad Drine kamen' dvori,

most; pod kojim vetar duva.

Sve što ostavi i stvori,

narod čuva, narod čuva.

Krhkom rukom lako diže,

Ćupriju u opevaje.

Vid'te kako slavni siže,

večno traje, večno traje.

Procvao je u ideji,

da neuke sveti pretke.

Pesme, knjige i eseji,

pripovetke, pripovetke.

Kamen mosta - tvoje telo.

Drinom kuca srce tečno.

Mali narod tvoje delo,

čuva večno, čuva večno!

NEKO IZ TAME

"I bi svetlost!"

Rekao je neko, jednom.

"I ona se ukaza iz svetlosti same,

Napukle pred njom!"

Ali i to je rekao neko. Neko iz tame!

Voleo bih da sam ja to rekao prvi,

Usnuo, dok mi poslednji akrostih

Jastuči na omrzlom ramenu!

Ali i to je neko rekao...

Neko je već sve rekao.

"I bi svetlost!"

Ćutim - jedino to umem reći. Iz tame!

BEG OD RAČUNARA

Stiže doba nauke,

i super-astronauta.

Ljudi pare skupljaju

za leteća auta.

Što smo mnogoljudniji,

sve smo više čudniji!

Nekad behu školice,

da se društvo zanima,

a danas su stolice

pred silnim ekranima.

I sve stvari starije,

gaze novotarije!

Treba se povratiti

svaka igra stara.

Ona će podariti

beg od računara.

Doba tehnologije,

biva sve ubogije!

U dobu smo naprednom -

napretka smo siti,

jer u nekom narednom

neće nas ni biti!

KROZ SENKU

Kako si mi samo potekla iz penkala,

ko Barbara Preveru, ko Magdalena Dučiću.

Kako si se spretno sklupčala u večnost,

na poetskom jastučiću!

Kako sam te krišom nazivao svojom,

ko Zubac Svetlanu, ko Bećković Veru.

Samo pesnik zna kad Opevana prođe,

a njega jadi izaberu!

Kako si me samo sljubila sa tamom,

ko Emina Šantića, ko Ruža Zmaja.

Samo pesnici znaju kroz večnost da nose,

tugu bez kraja!

Kako sam te ljubio kroz stihove gole,

ko Petrarka Lauru, ko Laza Lenku.

Samo pesnici umeju tako da vole,

kroz senku...

PODELITE OVAJ TEKST NA: