детаљ слике: КРК Арт дизајн

БАШ ТО, ВАНОВА

Чекам те на полазишту васељене

По којем си исписала

Четири црвена слова.

Гаснем пред раскрављеним ликом жене

Из момачких снова.

Врати се,

Док ме вечност не прогласи царем

И не окуси ме тама.

Врати се,

И окончај слова, барем,

Док се и она не скончају сама.

Врати се

И спознај ме у мору ништавила

Испод модрог крова.

Али пожури,

Док се и теби моја слика није скравила.

Време овде јако брзо цури, Ванова.

Чекам те на средишту васељене,

Где се слутње роје

И где су речи за једно слово старије.

Задри ми у споме расељене

И збриши стопе своје

Које си исписала по паркету

Моје животарије.

Врати се, Ванова

Док нас још слова спајају

И умеју да се црвене.

Пожури! Дани се овде збрајају

И ближи се раскол васељене!

Чекам те на последњој станици васељене

С које се отапа течност

Преосталих црвених слова.

Затри у себи сваки коренак мене,

И у своје право закорачи

А ја ћу те чекати...

Таман читаву вечност

Морала исписати на грбачи

Мога чекања.

А кад вечност у мене крочи

И крај ми се буде привео,

Ти се врати, Ванова,

И испиши четири своја слова

На мојој надгробној плочи,

Да знам за шта сам живео!

ЋУПРИЈА

Ватра славе јоште пламти,

изнад Доца речи звече.

Мали народ јоште памти,

све што рече, све што рече.

Силно умље пред њим клеца,

мали народ речју крепи.

Госпођица, Лица, Деца,

Мост на Жепи, Мост на Жепи.

Изнад Дрине камен' двори,

мост; под којим ветар дува.

Све што остави и створи,

народ чува, народ чува.

Крхком руком лако диже,

Ћуприју у опеваје.

Вид'те како славни сиже,

вечно траје, вечно траје.

Процвао је у идеји,

да неуке свети претке.

Песме, књиге и есеји,

приповетке, приповетке.

Камен моста - твоје тело.

Дрином куца срце течно.

Мали народ твоје дело,

чува вечно, чува вечно!

НЕКО ИЗ ТАМЕ

"И би светлост!"

Рекао је неко, једном.

"И она се указа из светлости саме,

Напукле пред њом!"

Али и то је рекао неко. Неко из таме!

Волео бих да сам ја то рекао први,

Уснуо, док ми последњи акростих

Јастучи на омрзлом рамену!

Али и то је неко рекао...

Неко је већ све рекао.

"И би светлост!"

Ћутим - једино то умем рећи. Из таме!

БЕГ ОД РАЧУНАРА

Стиже доба науке,

и супер-астронаута.

Људи паре скупљају

за летећа аута.

Што смо многољуднији,

све смо више чуднији!

Некад беху школице,

да се друштво занима,

а данас су столице

пред силним екранима.

И све ствари старије,

газе новотарије!

Треба се повратити

свака игра стара.

Она ће подарити

бег од рачунара.

Доба технологије,

бива све убогије!

У добу смо напредном -

напретка смо сити,

јер у неком наредном

неће нас ни бити!

КРОЗ СЕНКУ

Како си ми само потекла из пенкала,

ко Барбара Преверу, ко Магдалена Дучићу.

Како си се спретно склупчала у вечност,

на поетском јастучићу!

Како сам те кришом називао својом,

ко Зубац Светлану, ко Бећковић Веру.

Само песник зна кад Опевана прође,

а њега јади изаберу!

Како си ме само сљубила са тамом,

ко Емина Шантића, ко Ружа Змаја.

Само песници знају кроз вечност да носе,

тугу без краја!

Како сам те љубио кроз стихове голе,

ко Петрарка Лауру, ко Лаза Ленку.

Само песници умеју тако да воле,

кроз сенку...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: