O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriVestiMedijiKolumnaKultura sećanja


















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Proza


ŽIVI

Valentina Novković
detalj slike: KRK Art dizajn


ŽIVI


 
Spuštala se niz vijugave stepenice. Žurila je. Čudila se tome što se ljudi u mimohodu sudaraju sa njom ne izvinivši joj se. Ni osvrnuli se ne bi da vide koga su to u prolazu ćušnuli, štaviše kretali su se celom površinom stepeništa kao da im niko i ne dolazi u susret. Jedva je dočekala kraj tog mučnog kružnog sudaranja. Izgažena i izlaktana, skrenula je u drugu ulicu desno. Unedogled se pružao niz istovetnih kuća. Na kraju ulice nalazio se stan u koji se nedavno preselila. Pobegla je, ili je bar mislila da jeste. Zbog sebe, zbog nje. Prenula se na povik svog imena.
«Ivo, otkud ti ovde? Ideš kod nekoga u goste?», začula je glas dugogodišnje prijateljice Snežane.
''Ne, ne idem ni kod koga, doselila sam se, pričaću ti, žurim.''
Osećala je pulsiranje u slepoočnicama. Činilo se da kroz pustu ulicu promiču senke koje su nalikovale na ljude, nekakvi obrisi nalik na holograme. Moram da se odmorim, pomislila je, nespavanje, onaj beskonačni prevod za male pare...
U jednom trenutku su obrisi postali izraženiji, a senke nalik ljudskim su se izdužile, tako da je nazirala njihove bezlične, tupe poglede kroz koprenu naslućivanja da nešto nije u redu. Istovremeno su kuće kraj kojih je malaksala prolazila postajale bleđe, kao da se razdvajao malter kojim su ozidane, a crepovi su se, jedan po jedan, spuštali niz oluke, ravnomernim koracima vojnika u vrsti.
 ''Trebalo je da se izboriš.''
Osvrnula se pokušavši da shvati odakle dolazi glas, bolesno hrapav poput ropca koji je, začudo, nije uplašio. Ogrnula se njime kao da je stari, pohabani ogrtač u kome se oseća zaštićeno.
Ponovo je ugledala  Snežanu, približavala joj se pogleda zabludelog negde mimo nje, to je učinilo da Iva iznenada zadrhti; glas od malopre je gotovo nestao, a zamenio ga je osećaj stezanja oko vrata.
''Doći ću malo kasnije do tebe, ok?, rekla joj je kada se ova gotovo sudarila sa njom.
Snežana je poput čoveka zadubljenog u svoje misli prošla pored nje, u prolazu je zakačivši ramenom.  Fleš već viđenog udario je Ivu u slepo oko i ljudi na stepeništu su se tako ponašali, pomislila je. Šta li je svima njima? Kao da su pod dejstvom nekakavih omamljujućih lekova.
''Hej, nisi, valjda, nešto ljutana mene?''
Snežana je umornim korakom osobe koja odbrojava poslednje koračaje išla prema kraju ulice. Postajala je sve bleđa, a onaj glas, hrapavo-jecav se opet pojačao.
''Ostalo je još samo malo, tu si, gotovo nadomak.''
Iva je zatvorila oči. Šta se ovo dešava? Čujem glasove koje izgovaraju Obrisi, a ne primećuje me drugarica koja prolazi tik pored mene. Niz kičmu su joj mileli žmarci. Stiskala je slepoočnice ponavaljajući:
''Moram da ostanem prisebna, moram…''
Ponovo je pogledala oko sebe. Ulica je nestala…
            Amfiteatar je bio pun. Većina stolica je opet bila popunjena Obrisima, a tu se našao tek poneki Izoštren. Videla je mesto u trećem redu odozgo, poslednje u nizu. Pokušala je da se probije do njega. Izoštreni je nisu primećivali, niko ni nogu da pomeri, a kamoli da ustane. Obrisi joj nisu smetali, lako se provlačila pored njih. Nekako je uspela da stigne do jedinog praznog mesta.
Iskrzane zavese su predstavljale improvizovanu scenu, tri stolice sa leve i četiri sa desne strane činile su nešto što je trebalo da ima ulogu dekora. Vaza u kojoj se nalazila crna ruža, kraj nje note i svećnjak sa tri rasparene sveće. Odjednom je iz prvog reda izašlo nekoliko Obrisa, iza njih tri Izoštrena. Izoštreni su seli sa leve strane na one tri stolice, Obrisi na četiri sa desne strane. Jedan od Obrisa je započeo govor nanekom njoj nepoznatom jeziku. Hrapavo-jecavim glasom obraćao se jednom od Izoštrenih, onom krajnjem sleva, aIva se uzalud naprezala pokušavajući da nasluti značenje bar jedne reči prateći kako na njih reaguje Izoštreni.
Izgledalo je da je klonuo, glava mu je pala na grudi, ruke su nekako beživotno visile pored tela. Kada je Obris završio monolog, Izoštreni je izgubio oštrinu i postao podjednako proziran kao i malopređašnji govornik koji je ustao i pozvao ga da krene sa njim. Vratili su se u prvi red, a drugi Obrisi su im napravili mesta. Iva se pitala kako, kada je jedino slobodno mesto bilo ovo na kojem je sedela ona. U međuvremenu je jedan od Obrisa koji su ostali na sceni, uklonio praznu stolicu sa leve strane. Situacija u kojoj Obris govori monolog, a Izoštreni na kraju postaje Obris, ponovila se još dva puta. Preostali četvrti Obris je uklonio još dve stolice sa leve strane scene na kojima su neki trenutak pre toga sedeli Izoštreni.
Krenula je ka izlazu. Osetila je nesnosno pulsiranje u glavi.
''Devojko, pazi kuda ideš, imaš li oči?'', negodovali su Izoštreni.
Mrmljala je nešto u znak izvinjenja pokušavajući da se izbori sa iznenadnom glavoboljom. Shvativši u trenu, suze su počele da sustižu jedna drugu. Toliko je toga što želi, za sebe, za nju.
''Živa sam, čujete li, živaaaaaaa!!!!''
''Poludela je, gazi nas i priča gluposti. Vidimo da si živa, prestani da vičeš'', negodovali su Izoštreni.
''Živa sam!'' povikala je ka Obrisima. ''Shvatate li, ne bledim, neću da izbledim!!''
Krenula je ka izlazu i povukla vrata za sobom.
"Devojko, nešto si zaboravila'', povikala je nepoznata žena za njom.
Iva je prišla vratima, kroz mali otvor na njima žena jeproturila šilo i zarila ga Ivi u stomak.
Hrapavim, jedva razumljivim glasom je rekla:
''Zar si mislila da ćeš se izvući?''
Iva se uhvatila za stomak i pokušala da se dokopa stepeništa. Ljudi su se tiskali, niko nije hteo da je propusti, ili da joj ukaže pomoć. Krv je liptala, Izoštreni su je gurali, gazili. Déjà vu. Ustajala je, padala, vukla se prema kraju vijugavog stepeništa. Za njom su ostajali krvavi tragovi koje, čini se, niko nije primećivao. Na dnu, bez snage, rešila je da se preda. Osetila je stisak ruku, imala je utisak da lebdi, i dalje je osećala nesnosan bol. Zatvorenih očiju, lebdeći iznad svesti, začula je glasove.
''Još je ima, brže dok se ne pojave Obrisi, vrebaju kao šakali.''
Bol kao da je malo minula, Iva je otvorila oči, iznad glave su joj se vijorili velovi svih boja. Pogledala je u ranu koja kao da je zarastala na njene oči. Ma koliko se trudila, ništa nije uspevala da razazna, ni ko je iza velova, ni šta se dešava. Zaustila je da pita, ali je iznenada začula samo:
''Zalutala si. Ali se nisi odrekla puta. Asadaidi, idi iživi…''





PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"