детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЖИВИ

Спуштала се низ вијугаве степенице. Журила је. Чудила се томе што се људи у мимоходу сударају са њом не извинивши јој се. Ни осврнули се не би да виде кога су то у пролазу ћушнули, штавише кретали су се целом површином степеништа као да им нико и не долази у сусрет. Једва је дочекала крај тог мучног кружног сударања. Изгажена и излактана, скренула је у другу улицу десно. Унедоглед се пружао низ истоветних кућа. На крају улице налазио се стан у који се недавно преселила. Побегла је, или је бар мислила да јесте. Због себе, због ње. Пренула се на повик свог имена.

«Иво, откуд ти овде? Идеш код некога у госте?», зачула је глас дугогодишње пријатељице Снежане.

''Не, не идем ни код кога, доселила сам се, причаћу ти, журим.''

Осећала је пулсирање у слепоочницама. Чинило се да кроз пусту улицу промичу сенке које су наликовале на људе, некакви обриси налик на холограме. Морам да се одморим, помислила је, неспавање, онај бесконачни превод за мале паре...

У једном тренутку су обриси постали израженији, а сенке налик људским су се издужиле, тако да је назирала њихове безличне, тупе погледе кроз копрену наслућивања да нешто није у реду. Истовремено су куће крај којих је малаксала пролазила постајале блеђе, као да се раздвајао малтер којим су озидане, а црепови су се, један по један, спуштали низ олуке, равномерним корацима војника у врсти.

 ''Требало је да се избориш.''

Осврнула се покушавши да схвати одакле долази глас, болесно храпав попут ропца који је, зачудо, није уплашио. Огрнула се њиме као да је стари, похабани огртач у коме се осећа заштићено.

Поново је угледала  Снежану, приближавала јој се погледа заблуделог негде мимо ње, то је учинило да Ива изненада задрхти; глас од малопре је готово нестао, а заменио га је осећај стезања око врата.

''Доћи ћу мало касније до тебе, ок?, рекла јој је када се ова готово сударила са њом.

Снежана је попут човека задубљеног у своје мисли прошла поред ње, у пролазу је закачивши раменом.  Флеш већ виђеног ударио је Иву у слепо око и људи на степеништу су се тако понашали, помислила је. Шта ли је свима њима? Као да су под дејством некакавих омамљујућих лекова.

''Хеј, ниси, ваљда, нешто љутана мене?''

Снежана је уморним кораком особе која одбројава последње корачаје ишла према крају улице. Постајала је све блеђа, а онај глас, храпаво-јецав се опет појачао.

''Остало је још само мало, ту си, готово надомак.''

Ива је затворила очи. Шта се oвo дешава? Чујем гласове које изговарају Oбриси, а не примећује ме другарица која пролази тик поред мене. Низ кичму су јој милели жмарци. Стискала је слепоочнице понаваљајући:

''Морам да останем присебна, морам…''

Поново је погледала око себе. Улица је нестала…

            Амфитеатар је био пун. Већина столица је опет била попуњена Обрисима, а ту се нашао тек понеки Изоштрен. Видела је место у трећем реду одозго, последње у низу. Покушала је да се пробије до њега. Изоштрени је нису примећивали, нико ни ногу да помери, а камоли да устане. Обриси јој нису сметали, лако се провлачила поред њих. Некако је успела да стигне до јединог празног места.

Искрзане завесе су представљале импровизовану сцену, три столице са леве и четири са десне стране чиниле су нешто што је требало да има улогу декора. Ваза у којој се налазила црна ружа, крај ње ноте и свећњак са три распарене свеће. Одједном је из првог реда изашло неколико Обриса, иза њих три Изоштрена. Изоштрени су сели са леве стране на оне три столице, Обриси на четири са десне стране. Један од Обриса је започео говор нанеком њој непознатом језику. Храпаво-јецавим гласом обраћао се једном од Изоштрених, оном крајњем слева, аИва се узалуд напрезала покушавајући да наслути значење бар једне речи пратећи како на њих реагује Изоштрени.

Изгледало је да је клонуо, глава му је пала на груди, руке су некако беживотно висиле поред тела. Када је Обрис завршио монолог, Изоштрени је изгубио оштрину и постао подједнако прозиран као и малопређашњи говорник који је устао и позвао га да крене са њим. Вратили су се у први ред, а други Обриси су им направили места. Ива се питала како, када је једино слободно место било ово на којем је седела она. У међувремену је један од Обриса који су остали на сцени, уклонио празну столицу са леве стране. Ситуација у којој Обрис говори монолог, а Изоштрени на крају постаје Обрис, поновила се још два пута. Преостали четврти Обрис је уклонио још две столице са леве стране сцене на којима су неки тренутак пре тога седели Изоштрени.

Кренула је ка излазу. Осетила је несносно пулсирање у глави.

''Девојко, пази куда идеш, имаш ли очи?'', негодовали су Изоштрени.

Мрмљала је нешто у знак извињења покушавајући да се избори са изненадном главобољом. Схвативши у трену, сузе су почеле да сустижу једна другу. Толико је тога што жели, за себе, за њу.

''Жива сам, чујете ли, живааааааа!!!!''

''Полудела је, гази нас и прича глупости. Видимо да си жива, престани да вичеш'', негодовали су Изоштрени.

''Жива сам!'' повикала је ка Обрисима. ''Схватате ли, не бледим, нећу да избледим!!''

Кренула је ка излазу и повукла врата за собом.

"Девојко, нешто си заборавила'', повикала је непозната жена за њом.

Ива је пришла вратима, кроз мали отвор на њима жена јепротурила шило и зарила га Иви у стомак.

Храпавим, једва разумљивим гласом је рекла:

''Зар си мислила да ћеш се извући?''

Ива се ухватила за стомак и покушала да се докопа степеништа. Људи су се тискали, нико није хтео да је пропусти, или да јој укаже помоћ. Крв је липтала, Изоштрени су је гурали, газили. Дéјà vu. Устајала је, падала, вукла се према крају вијугавог степеништа. За њом су остајали крвави трагови које, чини се, нико није примећивао. На дну, без снаге, решила је да се преда. Осетила је стисак руку, имала је утисак да лебди, и даље је осећала несносан бол. Затворених очију, лебдећи изнад свести, зачула је гласове.

''Још је има, брже док се не појаве Обриси, вребају као шакали.''

Бол као да је мало минула, Ива је отворила очи, изнад главе су јој се вијорили велови свих боја. Погледала је у рану која као да је зарастала на њене очи. Ма колико се трудила, ништа није успевала да разазна, ни ко је иза велова, ни шта се дешава. Заустила је да пита, али је изненада зачула само:

''Залутала си. Али се ниси одрекла пута. Асадаиди, иди иживи…''

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: