VOJO MAČAR: SLOVO JE NAŠA ČUVARKUĆA i ĆIRILIČNI KOD

„ Volite. Volite punim SRCEM, bez obzira da li ste voljeni ili ne...Ljubav je kao voda, naći će put do svog ušća...“ Vojo Mačar     

Војо Мачар, оснивач и главни уредник часописа СЛОВО

Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja Luka - Hamilton,  04.08.2023

Po kazivanju Vaših kolega i prijatelja, već ste se na početku svojih novinarskih dana izdvajali, kako po pravovremenom reagovanju, tako i po odlučnosti, snalažljivosti i profesionalizmu. Kako je sve počelo?

Biti novinar znači biti hrabar u poslu koji se baviš. Upravo ovu osobinu ističe pokojni Dušan Slavković, autor knjige BITI NOVINAR i svakom, ne samo mladom novinaru, preporučio bih da pročita ovu knjigu.

U mojoj dugoj novinarskoj karijeri imao sam muda da stanem na crtu mnogim umišljenim veličinama ONOGA vremena. Vremena TZV KOMUNIZMA, koji smo svi hvalili, i ja naravno, ali sam ipak u svojim tekstovima čitaocima pomogao da razaznaju šta je ŽITO a šta je KUKOLj.

Debelo sam platio tu svoju osobinu, jer sam dva puta od strane vlasti nasilno izbacivan iz stana, sve SA LjUDIMA I STVARIMA... Bilo mi je zabranjeno da dolazim na utakmice lokalnog kluba, jer sam po mišljenju tih umišljenih veličina neobjektivno izveštavao. A ja sam samo čitaocima novina, za koje sam pisao, davao do znanja da je CAR GO.

Jedini sam tužen od svih goraždanskih novinara zbog pisanja o jednoj velikoj aferi, iako sam, kao i ostale kolege samo prenosio zvanične stavove KOMITETA i ostalih socijalističkih saveza...Nisam osuđen, odnosno suđenje nikad nije nastavljeno, jer  sam u svojoj odbrani za svedoka tražio nikog drugog do tadašnjeg misnistra unutrašnjih poslova BiH...Verujem da su zbog njega i odustali od daljeg suđenja...

Inače, počeo sam pisati u sarajevskom OSLOBOĐENjU i kada su mi objavili prvi tekst, otišao sam kod Đuke Majstorovića, tadašnjeg šefa dopisničke mreže ovog sarajevskog dnevnika, i od njega tražio da mi da saradničku legitimaciju. Verovatno mi je ta knjižica bila potrebna da se kurčim pred rajom u gradu na obalama Drine...Dobri Đuka se nasmejao i rekao da sačekam da mi objave bar još jedan tekst, pa onda...

Prošli ste kompletnu novinarsku školu, baveći se svim temama i žanrovima. Od rada , u tada najistaknutijim „Sportskim novinama“, preko „Oslobođenja“ pa sve do dopisnika, tada najtiražnijih „Večernjih novosti“. Koliko je rad u tako značajnim novinskim kućama, zapravo odredio neki budući put u Vašem životu i radu, s obzirom da su to veoma bogata i značajna iskustva?

Počeo sam, dakle, pisati u OSLOBOĐENjU, o sportskim događajima...Taj rad mi je pomogao da me imenuju za prvog urednika Sportskog žurnala Radio Goražda...Kada su osnovane Sportske novine u Sarajevu, bilo je prirodno da me prekomanduju u ovu Redakciju čiji je šef bio Alija Resulović, glodur koji je izuzetno cenio moj rad... Kada su se pojavili lokalni časopisi Goraždanski list, a kasnije Drinske novosti, moj minuli rad u sportskom novinarstvu preporučio me za urednika sportske rubrike u tim listovima. Desetak godina pre građanskog rata uređivao sam fabrički list Azot iz Vitkovića i bio sam prvi u Jugoslaviji koji je inicirao prodavanje fabričkih novina na trafikama, rame uz rame sa ostalom ,,velikom,, štampom...

Od 1976. počeo sam da pišem za Večernje novosti iz Beograda, tada najtiražnijeg dnevnika Jugoslavije i taj posao sam obavljao sve do 1992. kada je ratni požar prekinuo sve normalne aktivnosti...Kada se osvrnem na svoj poluvekovni novinarski staž onda s  ponosom ističem da su NOVOSTI od mene napravile PRAVOG novinara...

Odužio sam se ovoj velikoj novinarskoj kući poštenim i angažovanim radom, a bio sam u svakom pogledu zadovoljan kako je to vrednovano, jer sam više puta nagrađivan.

..

Veliki broj ljudi Vas je pratio i čitao, novine su u to vreme imale mnogobrojnu čitalačku publiku. Sada je neko drugo vreme, nekada najtiražniji časopisi i novine, sada jedva broje tiraž od par hiljada primeraka. Po Vašim zapažanjima, hoće li novina, dnevni list konkretno, preživeti ovo digitalno doba?

Savremena tehnološka dostignuća glavni su razlog da štampani mediji širom sveta tonu tako reći u provaliju, jer, pogotovo mlađi čitaoci, ne žele da novine DRŽE u rukama, njima je dovoljan i telefon...Ali svi veliki svetski magazini i dalje zadržavaju štampanu formu, jer samo tako se vidi i da POSTOJE...

U proteklom ratu, stičete i iskustvo ratnog dopsinika. Iskustvo koje niti jedan novinar ne priželjkuje. I sami dolazite iz, tada, ratom zahvaćenog područja. Koliko je teško ratnom dopisniku ostati profesionalan i objektivan?

Moje kratko iskustvo kao ratnog reportera ne daje mi pravo da sudim da li ima profesionalizma u takvim uslovima, ali mislim da je i ratno novinarstvo svedeno na floskulu ZA KOGA PIŠETE!

Put Vas potom vodi u Beograd gde ćete provesti četiri godine izbjegličkog života. Vaš tadašnji boravak u Beogradu kasnije rađa zbirku pripovedaka“ Priče iz belog grada“. Čovek verovatno ne može ni zamisliti da će ikada dobiti taj pridev, izbeglica?

Moj beogradski prijatelj Bojko, inače rodom negde od Knina, nas je nazivao razbjeglice. Iako sam se zvanično prijavio kao stanovnik glavnog grada Jugoslavije, to mi ništa nije značilo, jer sam u očima lokalnih građana bio IZBEGLICA. Radio sam na pijaci kao ŠVERCER i to je tih godina bio možda najčasniji posao, jer smo gladne građane snabdevali hranom iz Mađarske, pošto su beogradske prodavnice tih ranih devedesetih godina zvrjale prazne.

Pre nego što sam postao jedan od NAJZNAČAJNIJIH švercera imao sam ponudu iz Novosti da radim u Redakciji. Raspitao sam se kod kolega i saznao da plata koju bih dobijao ne bi mogla obezbediti normalan život za moju četvoročlanu porodicu...

Nakon nekog vremena, životni put Vas vodi u Kanadu, u Kičiner-Južni Ontario. Upravo tu nastavljate svoj novinarski posao kao dopisnik „Vesti“ iz Kanade. Kako protiču te prve godine u Kanadi i Vaša adaptacija na potpuno novo okruženje, kulturu i običaje?

Rođen sam na putu za bolnicu na Vidovdan 1951. i možda je to moje rođenje na neobičnom mestu i ZNAK PORED PUTA da ću biti večiti putnik. Pristalica sam TEORIJE da geografija nije važna, važno je da li imate mir u duši. Kanada je moja sudbina i ove godine navršio sam 27 godina boravka u ovoj velikoj zemlji, više nego bilo gde u otadžbini.

Pošto je i novinarstvo moja sudbina u Kanadi sam odmah na početku, pre pisanja za grankfurtske VESTI počeo da radim za kanadske velike dnevnike i nedeljnike. Radio sam u kičinerskom Rekordu, toronstkom Sanu... Bilo je to jedno novo iskustvo, a za dvadesetak godina bavljenja ovim novinarstvom utovario sam i istovario više od tri hiljade tona kanadskih novina. Malo li je. Zato bih svakom novinaru preporučio da se malo bavi i ovim TEGLEĆIM novinarstvom, da vide da i tu ima dosta istraživačkog rada.

Ta nagla životna promena nije Vas sprečila da istim intezitetom i kvalitetom nastavite svoj novinarski posao. Netom nakon dolaska u Kanadu, krećete i sa objavljivanjem časopisa „Slovo“, po mnogima jednim od najkvalitetnijih novina na prostorima naše, srpske dijaspore.

Časopis SLOVO nastao je u mojoj glavi u maju 2006. kada se u Vaterlou pripremao spektakl povodom izgradnje velelepnog Kulturnog centra smeštenog tik uz crkvu Svetog Đorđa...Bila je to velika pobeda velike srpske zajednice u ovom delu Kanade i tada sam doneo odluku da i sam dam neki konkretan doprinos ovoj pobedi...I to u poslu koji godinama prilično uspešno radim. Nakon tri godine izlaženja neki ljudi su UGUŠILI SLOVO i ono je ponovo vaskrslo u septembru 2019.

I ponovo, ali sada neki drugi ljudi, naravno iz srpske zajednice, ponovo rade na tome da UGUŠE časopis SLOVO, ali zasad bez rezultata...Slogan, koji sam smislio jedne neprospavane noći, SLOVO JE NAŠA ČUVARKUĆA i ĆIRILIČNI KOD daju mi pravo da se nadam da je SLOVO jače od tih sitnih duša koje bi želele da ga IZBRIŠU...

Nekadašnji novinar Glasa Amerike Branko Mikašinović, objavio je knjigu na engleskom jeziku pod nazivom "Memorable Encounters: The Famous, Fascinating, and Ordinary People of the Serbian Diaspora" ( Nezaboravni susreti - Poznati, fascinantni i obični ljudi srpske dijaspore) među kojima ste i Vi. Šta za Vas predstavlja biti pomenut u ovako značajnoj knjizi, uglednog  čoveka i novinara, kao što je Branko Mikašinović?

Knjiga NEZABORAVNI SUSRETI uvaženog novinara Branka Mikašinovića iz Vašingtona jeste važan pisani trag o srpskoj zajednici na tlu Severne Amerike. Priča o mojoj malenkosti u toj knjizi za mene predstavlja, bez ikakve lažne skromnosti, istinsku radost, jer  ta knjiga svedoči VO VJEKI VJEKOV o nekim ljudima koji su ostavili vidan trag da uneprede srpsku zajednicu na severnoameričkom kontinentu. Moja pokojna majka Milka, kada sam počinjao da se bavim novinarstvom, samo je rekla: Ko te na to navrati? Ona je imala veliku želju da budem otpravnik vozova.

Ako mojoj majci Milki dojave da sam se našao u ovoj knjizi biće joj drago, ubeđen sam.   

Vratimo se na Vašu zbirku pripovedaka „ Priče iz belog grada“. Sudeći po reakcijama čitalaca, knjiga je naišla na sjajan prijem. Satkana od 26 priča, obuhvata i ljude i događaje iz perioda Vašeg boravka u Beogradu. Priče su objavljivane i u čaospisu „Slovo“. Promovisali ste je u Tornontu, pa i ovde u našim krajevima, sve do Vaše Rogatice. U trenutku nastajanja ovih priča, koliko Vam je pisanje pomoglo da se izdignete iznad svake boli, boli čoveka koji odlazi sa svim uspomenama ili u naramku ili samo u zavežljaju?

Često, a posebno na promocijama mog prvenca PRIČE IZ BELOG GRADA, ističem da sebe ne smatram piscem. Ja sam, pre svega ČITALAC. Pročitao sam brdo knjiga i to smatram svojim najvećim dostignućem u svakom pogledu. Čitam sve što mi dopadne šaka, a volim da ponovo pročitam knjigu koju sam davno pročitao. Inače, živimo u dobu u kojem je takoreći i NADA umrla, ali moramo gledati da se i u ovakvom KIJAMETU provučemo između kapi kiše.

Svima preporučujem tri mogućnosti da prebrode nedaće koje ih udaraju sa svih strana:

-Putujte, ali sa dobrim društvom. Osnovali smo ovde u Kanadi grupu kojoj sam kumovao ime JOKS( Jebo vas onaj koji vas sastavi) i prepičili smo uzduž i popreko Severnu Ameriku...Dožiljaji sa tih putovanja su nezaboravni...

- Čitajte knjige, u njima je sve napisano...Samo s knjigom vreme nije izgubljeno...

-Volite. Volite punim SRCEM, bez obzira da li ste voljeni ili ne...Ljubav je kao voda, naći će put do svog ušća...

Na čemu trenutno radite, pripremate li nam nešto novo?

-Radim na novom broju SLOVA. Radim na pripremi nove dve knjige, ali sam TANAK s parama pa ako neko, ko čita ove redove ODREŠI KESU, ne bih odbio pomoć.

SAMO S KNjIGOM VREME NIJE IZGUBLjENO! - Vojo Mačar

PODELITE OVAJ TEKST NA: