ВОЈО МАЧАР: СЛОВО ЈЕ НАША ЧУВАРКУЋА и ЋИРИЛИЧНИ КОД

„ Волите. Волите пуним СРЦЕМ, без обзира да ли сте вољени или не...Љубав је као вода, наћи ће пут до свог ушћа...“ Војо Мачар     

Војо Мачар, оснивач и главни уредник часописа СЛОВО

Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Хамилтон,  04.08.2023

По казивању Ваших колега и пријатеља, већ сте се на почетку својих новинарских дана издвајали, како по правовременом реаговању, тако и по одлучности, сналажљивости и професионализму. Како је све почело?

Бити новинар значи бити храбар у послу који се бавиш. Управо ову особину истиче покојни Душан Славковић, аутор књиге БИТИ НОВИНАР и сваком, не само младом новинару, препоручио бих да прочита ову књигу.

У мојој дугој новинарској каријери имао сам муда да станем на црту многим умишљеним величинама ОНОГА времена. Времена ТЗВ КОМУНИЗМА, који смо сви хвалили, и ја наравно, али сам ипак у својим текстовима читаоцима помогао да разазнају шта је ЖИТО а шта је КУКОЉ.

Дебело сам платио ту своју особину, јер сам два пута од стране власти насилно избациван из стана, све СА ЉУДИМА И СТВАРИМА... Било ми је забрањено да долазим на утакмице локалног клуба, јер сам по мишљењу тих умишљених величина необјективно извештавао. А ја сам само читаоцима новина, за које сам писао, давао до знања да је ЦАР ГО.

Једини сам тужен од свих горажданских новинара због писања о једној великој афери, иако сам, као и остале колеге само преносио званичне ставове КОМИТЕТА и осталих социјалистичких савеза...Нисам осуђен, односно суђење никад није настављено, јер  сам у својој одбрани за сведока тражио никог другог до тадашњег миснистра унутрашњих послова БиХ...Верујем да су због њега и одустали од даљег суђења...

Иначе, почео сам писати у сарајевском ОСЛОБОЂЕЊУ и када су ми објавили први текст, отишао сам код Ђуке Мајсторовића, тадашњег шефа дописничке мреже овог сарајевског дневника, и од њега тражио да ми да сарадничку легитимацију. Вероватно ми је та књижица била потребна да се курчим пред рајом у граду на обалама Дрине...Добри Ђука се насмејао и рекао да сачекам да ми објаве бар још један текст, па онда...

Прошли сте комплетну новинарску школу, бавећи се свим темама и жанровима. Од рада , у тада најистакнутијим „Спортским новинама“, преко „Ослобођења“ па све до дописника, тада најтиражнијих „Вечерњих новости“. Колико је рад у тако значајним новинским кућама, заправо одредио неки будући пут у Вашем животу и раду, с обзиром да су то веома богата и значајна искуства?

Почео сам, дакле, писати у ОСЛОБОЂЕЊУ, о спортским догађајима...Тај рад ми је помогао да ме именују за првог уредника Спортског журнала Радио Горажда...Када су основане Спортске новине у Сарајеву, било је природно да ме прекомандују у ову Редакцију чији је шеф био Алија Ресуловић, глодур који је изузетно ценио мој рад... Када су се појавили локални часописи Гораждански лист, а касније Дринске новости, мој минули рад у спортском новинарству препоручио ме за уредника спортске рубрике у тим листовима. Десетак година пре грађанског рата уређивао сам фабрички лист Азот из Витковића и био сам први у Југославији који је иницирао продавање фабричких новина на трафикама, раме уз раме са осталом ,,великом,, штампом...

Од 1976. почео сам да пишем за Вечерње новости из Београда, тада најтиражнијег дневника Југославије и тај посао сам обављао све до 1992. када је ратни пожар прекинуо све нормалне активности...Када се осврнем на свој полувековни новинарски стаж онда с  поносом истичем да су НОВОСТИ од мене направиле ПРАВОГ новинара...

Одужио сам се овој великој новинарској кући поштеним и ангажованим радом, а био сам у сваком погледу задовољан како је то вредновано, јер сам више пута награђиван.

..

Велики број људи Вас је пратио и читао, новине су у то време имале многобројну читалачку публику. Сада је неко друго време, некада најтиражнији часописи и новине, сада једва броје тираж од пар хиљада примерака. По Вашим запажањима, хоће ли новина, дневни лист конкретно, преживети ово дигитално доба?

Савремена технолошка достигнућа главни су разлог да штампани медији широм света тону тако рећи у провалију, јер, поготово млађи читаоци, не желе да новине ДРЖЕ у рукама, њима је довољан и телефон...Али сви велики светски магазини и даље задржавају штампану форму, јер само тако се види и да ПОСТОЈЕ...

У протеклом рату, стичете и искуство ратног допсиника. Искуство које нити један новинар не прижељкује. И сами долазите из, тада, ратом захваћеног подручја. Колико је тешко ратном дописнику остати професионалан и објективан?

Моје кратко искуство као ратног репортера не даје ми право да судим да ли има професионализма у таквим условима, али мислим да је и ратно новинарство сведено на флоскулу ЗА КОГА ПИШЕТЕ!

Пут Вас потом води у Београд где ћете провести четири године избјегличког живота. Ваш тадашњи боравак у Београду касније рађа збирку приповедака“ Приче из белог града“. Човек вероватно не може ни замислити да ће икада добити тај придев, избеглица?

Moj београдски пријатељ Бојко, иначе родом негде од Книна, нас је називао разбјеглице. Иако сам се званично пријавио као становник главног града Југославије, то ми ништа није значило, јер сам у очима локалних грађана био ИЗБЕГЛИЦА. Радио сам на пијаци као ШВЕРЦЕР и то је тих година био можда најчаснији посао, јер смо гладне грађане снабдевали храном из Мађарске, пошто су београдске продавнице тих раних деведесетих година зврјале празне.

Пре него што сам постао један од НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ шверцера имао сам понуду из Новости да радим у Редакцији. Распитао сам се код колега и сазнао да плата коју бих добијао не би могла обезбедити нормалан живот за моју четворочлану породицу...

Након неког времена, животни пут Вас води у Канаду, у Кичинер-Јужни Онтарио. Управо ту настављате свој новинарски посао као дописник „Вести“ из Канаде. Како протичу те прве године у Канади и Ваша адаптација на потпуно ново окружење, културу и обичаје?

Рођен сам на путу за болницу на Видовдан 1951. и можда је то моје рођење на необичном месту и ЗНАК ПОРЕД ПУТА да ћу бити вечити путник. Присталица сам ТЕОРИЈЕ да географија није важна, важно је да ли имате мир у души. Канада је моја судбина и ове године навршио сам 27 година боравка у овој великој земљи, више него било где у отаџбини.

Пошто је и новинарство моја судбина у Канади сам одмах на почетку, пре писања за гранкфуртске ВЕСТИ почео да радим за канадске велике дневнике и недељнике. Радио сам у кичинерском Рекорду, торонстком Сану... Било је то једно ново искуство, а за двадесетак година бављења овим новинарством утоварио сам и истоварио више од три хиљаде тона канадских новина. Мало ли је. Зато бих сваком новинару препоручио да се мало бави и овим ТЕГЛЕЋИМ новинарством, да виде да и ту има доста истраживачког рада.

Та нагла животна промена није Вас спречила да истим интезитетом и квалитетом наставите свој новинарски посао. Нетом након доласка у Канаду, крећете и са објављивањем часописа „Слово“, по многима једним од најквалитетнијих новина на просторима наше, српске дијаспоре.

Часопис СЛОВО настао је у мојој глави у мају 2006. када се у Ватерлоу припремао спектакл поводом изградње велелепног Културног центра смештеног тик уз цркву Светог Ђорђа...Била је то велика победа велике српске заједнице у овом делу Канаде и тада сам донео одлуку да и сам дам неки конкретан допринос овој победи...И то у послу који годинама прилично успешно радим. Након три године излажења неки људи су УГУШИЛИ СЛОВО и оно је поново васкрсло у септембру 2019.

И поново, али сада неки други људи, наравно из српске заједнице, поново раде на томе да УГУШЕ часопис СЛОВО, али засад без резултата...Слоган, који сам смислио једне непроспаване ноћи, СЛОВО ЈЕ НАША ЧУВАРКУЋА и ЋИРИЛИЧНИ КОД дају ми право да се надам да је СЛОВО јаче од тих ситних душа које би желеле да га ИЗБРИШУ...

Некадашњи новинар Гласа Америке Бранко Микашиновић, објавио je књигу на енглеском језику под називом "Memorable Encounters: The Famous, Fascinating, and Ordinary People of the Serbian Diaspora" ( Незаборавни сусрети - Познати, фасцинантни и обични људи српске дијаспоре) међу којима сте и Ви. Шта за Вас представља бити поменут у овако значајној књизи, угледног  човека и новинара, као што је Бранко Микашиновић?

Књига НЕЗАБОРАВНИ СУСРЕТИ уваженог новинара Бранка Микашиновића из Вашингтона јесте важан писани траг о српској заједници на тлу Северне Америке. Прича о мојој маленкости у тој књизи за мене представља, без икакве лажне скромности, истинску радост, јер  та књига сведочи ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ о неким људима који су оставили видан траг да унепреде српску заједницу на северноамеричком континенту. Моја покојна мајка Милка, када сам почињао да се бавим новинарством, само је рекла: Ко те на то наврати? Она је имала велику жељу да будем отправник возова.

Ако мојој мајци Милки дојаве да сам се нашао у овој књизи биће јој драго, убеђен сам.   

Вратимо се на Вашу збирку приповедака „ Приче из белог града“. Судећи по реакцијама читалаца, књига је наишла на сјајан пријем. Саткана од 26 прича, обухвата и људе и догађаје из периода Вашег боравка у Београду. Приче су објављиване и у чаоспису „Слово“. Промовисали сте је у Торнонту, па и овде у нашим крајевима, све до Ваше Рогатице. У тренутку настајања ових прича, колико Вам је писање помогло да се издигнете изнад сваке боли, боли човека који одлази са свим успоменама или у нарамку или само у завежљају?

Често, а посебно на промоцијама мог првенца ПРИЧЕ ИЗ БЕЛОГ ГРАДА, истичем да себе не сматрам писцем. Ја сам, пре свега ЧИТАЛАЦ. Прочитао сам брдо књига и то сматрам својим највећим достигнућем у сваком погледу. Читам све што ми допадне шака, а волим да поново прочитам књигу коју сам давно прочитао. Иначе, живимо у добу у којем је такорећи и НАДА умрла, али морамо гледати да се и у оваквом КИЈАМЕТУ провучемо између капи кише.

Свима препоручујем три могућности да преброде недаће које их ударају са свих страна:

-Путујте, али са добрим друштвом. Основали смо овде у Канади групу којој сам кумовао име ЈОКС( Јебо вас онај који вас састави) и препичили смо уздуж и попреко Северну Америку...Дожиљаји са тих путовања су незаборавни...

- Читајте књиге, у њима је све написано...Само с књигом време није изгубљено...

-Волите. Волите пуним СРЦЕМ, без обзира да ли сте вољени или не...Љубав је као вода, наћи ће пут до свог ушћа...

На чему тренутно радите, припремате ли нам нешто ново?

-Радим на новом броју СЛОВА. Радим на припреми нове две књиге, али сам ТАНАК с парама па ако неко, ко чита ове редове ОДРЕШИ КЕСУ, не бих одбио помоћ.

САМО С КЊИГОМ ВРЕМЕ НИЈЕ ИЗГУБЉЕНО! - Војо Мачар

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: