detalj slike: KRK Art dizajn

ZAUVEK U SEĆANjU NAŠEG NARODA 

Slobodan Vladušić, „Veliki juriš”, Laguna Beograd 2018.

Prof. dr Slađana Milenković

            Praveći potpuni zaokret u načinu pisanja proze, kao i odabiru tematike, Slobodan Vladušić posle prvog romana „Fornjard“ (2009) ovenčanog nagradama „Borislav Pekić“ i „Zlatni suncokret“ i drugog „Mi, izbrisani“ koji je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu objavljuje roman sa istorijskom tematikom i koji je u žanrovskom smislu bliži klasičnoj formi romana. Pisac i esejista Slobodan Vladušić, profesor na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, u romanu „Veliki juriš”, u izdanju Lagune (2018) piše o ljudima koji su se, kako je napisao u podnaslovu romana, vratili iz zaborava, o sudbini srpskog poručnika od ostrva Vida i Krfa, preko Kajmakčalana, sve do proboja Solunskog fronta.

            Praveći otklon od sajber-priče, vraća se u relanost, mada ne sasvim bez primesa fantastičnog, u konkretne istorijske događaje u koje smešta fiktivne likove i poneki zasnovan na istorijskim ličnostima. Istorijski roman o Solunskom frontu, Velikom ratu donosi i majstorsku fikcijsku priču sa elementima trilera o srpskom poručniku Milošu Vojnoviću koji pokušava da reši misteriju zagubljenog pisma jednog majora koji se ubio pred njegovim očima. Po oceni istoričara, roman je istorijski verodostojan, 100 godina posle Velikog rata, umetnici su motive i teme vezane za ovaj istorijski događaj, za hrabrost srpskih vojnika, posebno na Solunskom frontu ali i ovu biološku katastrofu srpskog naroda utkali u svoja dela, a Vladušić je to učinio sa maestralnom fikcijskom pričom. da opišem duh Prvog svetskog

Ne raspravljajući o uzorcima rata, o povodu, o junacima i antijunacima, izgradio je svoju izmišljenu priču, napisaviši roman čvrste strukture koji se čita u dahu. Nije zaobišao da iskaže kako je Veliki rat imao sasvim drugačiji smisao za Kraljevinu Srbiju, da smo mi vodili odbrambeni rat protiv neprijatelja, navodeći u jednom intervjuu da taj neprijatelj nije prezao od zločina nad civilnim stanovništvom na okupiranoj teritoriji Srbije, za šta su najgori primer zločini u Mačvi u leto 1914 godine.

U njegovom romanu se jasno iščitava da je za Srbiju Veliki rat bio rat za goli biološki opstanak, slikajući istorijske okolnosti ali kroz većinu izmišljenih likova on stvara originalno delo, jer ne zaboravimo da pisac nije istoričar, on prema Aristotelu piše o onome što bi moglo da se dogogi, dakle ne onome što je zaista bilo, već menja tu stvarnost koristeći se sopstvenom maštom. Čak i istorijski likovi, ljudi koji su zaista postojali, dati su kroz prizmu autorovih doživaljaja, kao recimo Stanislav Krakov, epizodni junak ali i potpukovnik Vojin Popović poznat pod imenom vojvoda Vuk.

Zasnovana na primesama istorije, fabula i junaci su dati, ne na prigodan način, ali ipak sa naznakom koliko nam  iskustvo iz tog krvavog sukoba znači. Za pozornicu poečtka romana izabrao je palate na Krfu Ahileon u kojoj je pre tog rata carica Sisi stolovala u samovoljnom progonstvu, a za tokom Velikog rata tu je bila bolnica za Srpske vojnike. Kada posetite tu vilu, nećete videte tragove bolnice, ni u vodičima, videćete jednu raskošnu vilu sa statuom nazvanom Umirući Ahilej u dvorištu, a sa ogromne terase pruža se pogled sve do obale mora, iako je vila izolovana u brdima. Ta statua kao da je slutila da će jednog dana ratnici, junaci tu umirati ili da će rane zalečiti. Tu je Vladušić smestio poručnika Srpske vojske Miloša Vojnovića i neobičnu negovateljicu Fani de Grot, Holanđanku.

Nakon samoubistva srpskog majora, Vojnović kreće u potragu poput zapleta u nekakvom dobrom trileru, za njegovim izgubljenim pismom do Kajmakčalana, pa do solunskih kabarea i do Solunskog fronta, a spominje se i tragična bitka kod Čevrntije u Sremu u kojoj je žvot izgubio velik broj naših boraca.

Teme jesu stradanje, herojstvo ali kakva je sudbina pojedinca u tom velikom sukobu  svetskih sila. Ima elemente krimi romana, potraga kao detektivska, sa naznakama mistike, tu je i ljubavna priča, ali je ovaj roman ipak, istorijski i nadasve psihološki, spajajući opšte sa pojedinačnim, slika kako se tektonski poremećaji sveta očitavaju na malim ljudskim životima i sudbinama. Ispričan u prvom licu, donosi ispovest ratnika i to onoga koji je preživeo Albansku golgotu, ali i rat do kraja, do Solunskog fronta. Vreme, ni radnja ne teče linearno, ovde je prisutno mnoštvo vremena, u korelaciji sa situacijama, događanjima, ali i u uzajamnom odnosu sa prostorom. Geografske odrednice veoma su bitne za naš narod, Krf, Kajmakčalan, Solun, za srpsku istoriju i identitet, a sve je ispričano kroz psihološku dramu glavnog junaka. Jak simbolički sloj romana čini magla, koja pojačava doživljaj čitanja i stvara čitavu atmosferu.

Ovde je zaborav višedimenzionalan motiv, ponekad to je spas, kao u sukobu srpskog poručnika Miloša Vojnovića i misterioznog bugarskog kapetana Ivana Osterlina, nekad prokletstvo ratne ali i posleratne drame, na kraju to je ipak „roman o ljudima koji su se vratili iz zaborava“, dakle suprotno od zaborava je sećanje, a oni i danas žive u sećanju zahvaljujući evo i ovom romanu

Prečicom do knjige kliknite na sliku!

PODELITE OVAJ TEKST NA: