детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАУВЕК У СЕЋАЊУ НАШЕГ НАРОДА 

Слободан Владушић, „Велики јуриш”, Лагуна Београд 2018.

Проф. др Слађана Миленковић

            Правећи потпуни заокрет у начину писања прозе, као и одабиру тематике, Слободан Владушић после првог романа „Форњард“ (2009) овенчаног наградама „Борислав Пекић“ и „Златни сунцокрет“ и другог „Ми, избрисани“ који је био у најужем избору за Нинову награду објављује роман са историјском тематиком и који је у жанровском смислу ближи класичној форми романа. Писац и есејиста Слободан Владушић, професор на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, у роману „Велики јуриш”, у издању Лагуне (2018) пише о људима који су се, како је написао у поднаслову романа, вратили из заборава, о судбини српског поручника од острва Вида и Крфа, преко Кајмакчалана, све до пробоја Солунског фронта.

            Правећи отклон од сајбер-приче, враћа се у реланост, мада не сасвим без примеса фантастичног, у конкретне историјске догађаје у које смешта фиктивне ликове и понеки заснован на историјским личностима. Историјски роман о Солунском фронту, Великом рату доноси и мајсторску фикцијску причу са елементима трилера о српском поручнику Милошу Војновићу који покушава да реши мистерију загубљеног писма једног мајора који се убио пред његовим очима. По оцени историчара, роман је историјски веродостојан, 100 година после Великог рата, уметници су мотиве и теме везане за овај историјски догађај, за храброст српских војника, посебно на Солунском фронту али и ову биолошку катастрофу српског народа уткали у своја дела, а Владушић је то учинио са маестралном фикцијском причом. да опишем дух Првог светског

Не расправљајући о узорцима рата, о поводу, о јунацима и антијунацима, изградио је своју измишљену причу, написавиши роман чврсте структуре који се чита у даху. Није заобишао да искаже како је Велики рат имао сасвим другачији смисао за Краљевину Србију, да смо ми водили одбрамбени рат против непријатеља, наводећи у једном интервјуу да тај непријатељ није презао од злочина над цивилним становништвом на окупираној територији Србије, за шта су најгори пример злочини у Мачви у лето 1914 године.

У његовом роману се јасно ишчитава да је за Србију Велики рат био рат за голи биолошки опстанак, сликајући историјске околности али кроз већину измишљених ликова он ствара оригинално дело, јер не заборавимо да писац није историчар, он према Аристотелу пише о ономе што би могло да се догоги, дакле не ономе што је заиста било, већ мења ту стварност користећи се сопственом маштом. Чак и историјски ликови, људи који су заиста постојали, дати су кроз призму ауторових доживаљаја, као рецимо Станислав Краков, епизодни јунак али и потпуковник Војин Поповић познат под именом војвода Вук.

Заснована на примесама историје, фабула и јунаци су дати, не на пригодан начин, али ипак са назнаком колико нам  искуство из тог крвавог сукоба значи. За позорницу поечтка романа изабрао је палате на Крфу Ахилеон у којој је пре тог рата царица Сиси столовала у самовољном прогонству, а за током Великог рата ту је била болница за Српске војнике. Када посетите ту вилу, нећете видете трагове болнице, ни у водичима, видећете једну раскошну вилу са статуом названом Умирући Ахилеј у дворишту, а са огромне терасе пружа се поглед све до обале мора, иако је вила изолована у брдима. Та статуа као да је слутила да ће једног дана ратници, јунаци ту умирати или да ће ране залечити. Ту је Владушић сместио поручника Српске војске Милоша Војновића и необичну неговатељицу Фани де Грот, Холанђанку.

Након самоубиства српског мајора, Војновић креће у потрагу попут заплета у некаквом добром трилеру, за његовим изгубљеним писмом до Кајмакчалана, па до солунских кабареа и до Солунског фронта, а спомиње се и трагична битка код Чеврнтије у Срему у којој је жвот изгубио велик број наших бораца.

Теме јесу страдање, херојство али каква је судбина појединца у том великом сукобу  светских сила. Има елементе крими романа, потрага као детективска, са назнакама мистике, ту је и љубавна прича, али је овај роман ипак, историјски и надасве психолошки, спајајући опште са појединачним, слика како се тектонски поремећаји света очитавају на малим људским животима и судбинама. Испричан у првом лицу, доноси исповест ратника и то онога који је преживео Албанску голготу, али и рат до краја, до Солунског фронта. Време, ни радња не тече линеарно, овде је присутно мноштво времена, у корелацији са ситуацијама, догађањима, али и у узајамном односу са простором. Географске одреднице веома су битне за наш народ, Крф, Кајмакчалан, Солун, за српску историју и идентитет, а све је испричано кроз психолошку драму главног јунака. Јак симболички слој романа чини магла, која појачава доживљај читања и ствара читаву атмосферу.

Овде је заборав вишедимензионалан мотив, понекад то је спас, као у сукобу српског поручника Милоша Војновића и мистериозног бугарског капетана Ивана Остерлина, некад проклетство ратне али и послератне драме, на крају то је ипак „роман о људима који су се вратили из заборава“, дакле супротно од заборава је сећање, а они и данас живе у сећању захваљујући ево и овом роману

Пречицом до књиге кликните на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: