Jednom sam sanjao prostor iznad neba. Očekivao sam da ću sresti mnogo anđela, međutim sve je zjapilo prazno. Obazirao sam se da ugledam bar te čuvene jaslice božjeg obdaništa, prostor gde smo stvoreni i predati anđelima da nas dopreme do naših mamā gde hvatamo zalet da bismo se opet vratili na nebo, ali sve je bilo pusto.
Rastužih se.
U tom momentu jedna misao se skotrlja nizbrdicom svesti. Sunce, gde li je sunce? Podigoh posrnuli pogled i ugledah svetlost drugačiju od nama poznate sunčeve svetlosti. Ugledah ogromne sunčeve zrake ispunjene mnoštvom suncoida koji me svojim izgledom podsetiše na anđele. Začuh glas plav i utihnut, osmehnut poput belog oblaka koji mi reče da su to umetnici. Oni ulepšavaju svet, traže tišinu u svetlosti i rade visoko iznad neba, da bi lepotom, kada je spuste na zemlju, očarali svačije srce.
Čudan je taj svet nebeskih bulevara koji se može videti samo u snu, pun je mašte, ljubavi i želja.
Kod darovitih slikara zadivljuje me plava boja, poput plavog kamena, galice, kojim se pomeraju granice prirodnih zakona. Možda je to jedina plava prirodna boja koja teče našim krvotokom sasvim neosetno, neprimetno, jer mi smo kap prirode. Sve što se nalazi u jednoj kapi ne može biti primetno i prepoznatljivo oku običnog posmatrača. Dah života je plav. Zora je plava i petlov jutarnji kukurik je plav. Deo toga plavetnila teče našim venama.
Bulevar svetlosti
