Једном сам сањао простор изнад неба. Очекивао сам да ћу срести много анђела, међутим све је зјапило празно. Обазирао сам се да угледам бар те чувене јаслице божјег обданишта, простор где смо створени и предати анђелима да нас допреме до наших мамā где хватамо залет да бисмо се опет вратили на небо, али све је било пусто.
Растужих се.
У том моменту једна мисао се скотрља низбрдицом свести. Сунце, где ли је сунце? Подигох посрнули поглед и угледах светлост другачију од нама познате сунчеве светлости. Угледах огромне сунчеве зраке испуњене мноштвом сунцоида који ме својим изгледом подсетише на анђеле. Зачух глас плав и утихнут, осмехнут попут белог облака који ми рече да су то уметници. Они улепшавају свет, траже тишину у светлости и раде високо изнад неба, да би лепотом, када је спусте на земљу, очарали свачије срце.
Чудан је тај свет небеских булевара који се може видети само у сну, пун је маште, љубави и жеља.
Код даровитих сликара задивљује ме плава боја, попут плавог камена, галице, којим се померају границе природних закона. Можда је то једина плава природна боја која тече нашим крвотоком сасвим неосетно, неприметно, јер ми смо кап природе. Све што се налази у једној капи не може бити приметно и препознатљиво оку обичног посматрача. Дах живота је плав. Зора је плава и петлов јутарњи кукурик је плав. Део тога плаветнила тече нашим венама.
Булевар светлости
