|
|
|
 | Vladimir Radovanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn-ilij@saula.art
Zmijski tragovi Sivi zimski dani su pravo vreme da se misli ispune koracima po smrznutoj zemlji. Prijatno mi je, prate me reči koje su ugasile nemir. Sve što je mučno u prizorima, ne primećujem. Čudim se kako misli mogu da se oboje, da duboka praznina može biti sunčan dan. Ne, nije moguće... moram nestati... Čujem glas koji se krije na vrhu promrzle krošnje. Glas reže oblake i ptice se skrivaju. Volim to stablo - smrznuto, golo, skoro bez života, ali štrči u moru spaljene trske, ne da se, živi. Dodirnem ga pogledom, poklonim mu se, iskažem divljenje. Krenem dalje i sa lakoćom pretrčim modru reku. Hodam po zmijskim tragovima i smirujem bes tišinom. ...Molim te, zaustavi taj prokleti beg. Postojim. Postojiš. Ne ostavljaj me! Iz magle izranja oblik pokreta, skriven i nesiguran, daleko od obale. Između proređenog drveća skupljao je mirise magle, obližnjih brda. Kroz... pogledom je dodirivao obode skrivenog grada. Umorom, gasio je bes. ...Pričaj mi... Nedostaje mi tišina tvog glasa i... Osmeh. I oči, sanjam ih. Ubijaš me. Strast se raspali na vrelini tvoje prividne ledenosti... Iza poslednjih reči, ostalo je... Po ko zna koji put? Poslednji? Nepredvidivo, nenajavljeno, begunac je izbrisao... ...Zahvalna sam... ostavio si odškrinuta vrata... Nesređene, zbrkane misli bez odgovora i... izraz lica koji nije ni osmeh, ni strast, samo izraz praznog pogleda. ...begunac je za korak izbegao smrt... Na mokroj ulici, prohujao je uz sirene ...„Požuri!“ - urlikao je bolničar u kolima. Lovac je cedio poslednje kapi iz flaše. Znoj je kapao po otečenim šakama i krv je bila suva. Oči nije imao. Škrgut je bio glas iz duboke rupe...
|
