|
|
|
 | Владимир Радовановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн-ilij@saula.art
Змијски трагови Сиви зимски дани су право време да се мисли испуне корацима по смрзнутој земљи. Пријатно ми је, прате ме речи које су угасиле немир. Све што је мучно у призорима, не примећујем. Чудим се како мисли могу да се обоје, да дубока празнина може бити сунчан дан. Не, није могуће... морам нестати... Чујем глас који се крије на врху промрзле крошње. Глас реже облаке и птице се скривају. Волим то стабло - смрзнуто, голо, скоро без живота, али штрчи у мору спаљене трске, не да се, живи. Додирнем га погледом, поклоним му се, искажем дивљење. Кренем даље и са лакоћом претрчим модру реку. Ходам по змијским траговима и смирујем бес тишином. ...Молим те, заустави тај проклети бег. Постојим. Постојиш. Не остављај ме! Из магле израња облик покрета, скривен и несигуран, далеко од обале. Између проређеног дрвећа скупљао је мирисе магле, оближњих брда. Кроз... погледом је додиривао ободе скривеног града. Умором, гасио је бес. ...Причај ми... Недостаје ми тишина твог гласа и... Осмех. И очи, сањам их. Убијаш ме. Страст се распали на врелини твоје привидне ледености... Иза последњих речи, остало је... По ко зна који пут? Последњи? Непредвидиво, ненајављено, бегунац је избрисао... ...Захвална сам... оставио си одшкринута врата... Несређене, збркане мисли без одговора и... израз лица који није ни осмех, ни страст, само израз празног погледа. ...бегунац је за корак избегао смрт... На мокрој улици, прохујао је уз сирене ...„Пожури!“ - урликао је болничар у колима. Ловац је цедио последње капи из флаше. Зној је капао по отеченим шакама и крв је била сува. Очи није имао. Шкргут је био глас из дубоке рупе...
|
