detalj slike: KRK Art dizajn

Počivaj u miru, ujko

Vraćam se sa Srednjeg zapada gde razdaljinu između tačke A i tačke B mogu da pređem jedino na točkovima. Pod đonovima teglim zubaču, na sebi prašinu i sunce, a u rancu gomilu beleški i laptop. Dvesta grama kafe u rukama teže je od dvesta kilometara između roditeljske i ujakove kuće. Autobus me je ispljunuo na makadam kod seoske crkve gde smo se igrale cigana. Hopla na krkače i u beg. Glava je teška od uspomena, kafa miriše na nju.

Svake zime i leta išla sam na selo kod ujaka, iako je njega jedva bilo utisnuto u zidovima. Pamtim ujnine reči da je bio važan čovek i poslovno se kretao po celoj Vojvodini. Logično je da sam u njenim očima ja sada važna jer se krećem po celoj Srbiji i centralnoj Americi. Poslovno. To je presudna reč za moju ujnu jer ona nikada nije radila. Bar ne van kuće. Sadila je baštu, rodila je dete, dvorila babu i zaradila sebi reputaciju ‘da je Bog vidi’.

Pih, pljuje majka na to, a ipak me kritikuje: bratanica iz Amerike dolazi maltene praznih ruku. Da je prezire što živi od ujakove invalidske penzije trenutno je manje jedi. Meštani bi mogli proneti glas o tome da ugledna srpsko-američka novinarka ujni na selo nosi samo kafu.

Izbegavam svađu i radim kako mi je volja. Jer da se upustim, morala bih po spojevima da krvarim, da rasplićem pletenice i podsećam je da joj i to jedno dete dovoljno. Daće Bog da se kod ujaka urazumi i socijalizuje. (A to jedno dete više voli na papiru danas nego što je ikada u naručju.) A i Irina nema društvo, ipak smo mi najbliže sestre, rođenije nemamo. Prevrćem očima kao ona nekada. Citati uvek pale.

To što sam volela da čitam činilo me je nevidljivom, a ako sam ja nevidljiva, čime je majka mogla da se podiči.  „Ajde, gukni, pozdravi se s ljudima, otpevaj, odrecituj... Blago meni s tobom mutavom.” Mutavost se isplatila. Sad me traži po novinama, neku novu mene, izmoljenu od Boga, pa prstom upire. „Ne, ni slučajno šolju prevrtati na te novine.”

Lavež psa sa ogromnom smeđom flekom preko oka me zaustavlja. Tura njušku kroz rupu na kapiji. Podseća na čvarak, oznojen, iz kotla. Podseća na ujaka kad se vrati s posla i zagrli moju auru, a ja lebdim u sredini: „Kako su moje devojke?”, pa pokaže prstom na kauč, gde ujna brže-bolje pobaca nekoliko jastučića, primakne tabure da ujak digne noge i podrigne nakon što proguta šniclu pred Dnevnikom. Irina mu donese čašu vode i sedne na rukohvat zaklanjajući mi pogled na TV.

Kad sam bila mala nosio me je na ramenima i govorio da sam blago ujkino najveće, a onda se oženio i dobio pastorku koja je ispunila praznine u velikoj kući i visila mu danonoćno oko vrata, najviše u danima kad je legla plata. U pozadini se prepliće kloparanje nanula sa kokodakanjem i pucketanjem granja. Vadim gumicu iz džepa i vezujem kosu. Pramenovi ispadaju sa strane, ja ih uporno zarivam iza uha.

Irina me je nekada frizirala vukući četkom pramen levo, pramen desno, pa sve ispočetka. „Moram dobro da raščešljam da ti bude lepa kosa. Vidi, mama, kako ima velik nos kad joj zategnem rep.” „Joj, vidi stvarno”, nadovezala bi se ujna, pa grcajući od smeha uz milovanja dodala: „Ništa ti ne brini, sa'će tebe Irina da dotera. Nijedna od mana neće doći do izražaja.” Pitala sam koje su to moje mane, a Irina i ujna bi se najpre zgledale, pa sažaljivo jedna drugoj nešto došapnule.

„Ma pusti dete... nemoj ti ništa da se sekiraš, ima i gorih od tebe.

„Mama, bolje da joj ne kažemo, samo će razmišljati posle o tome.”

„O čemu ću razmišljati?” Ujna bi se tobože zamislila, naćulila uši i nagnula glavu kroz zavesu otvorenog prozora. „Učini mi se da čujem petla. Nije valjda neka lasica.” Zatim bi uzdahnula, prešla rukama preko svoje kecelje, pa se  denula u poravnavanja i cifranja. Vrtela bih se oko svoje ose dok bi ona jedan šav vukla nagore, drugi nadole i komentarisala:„Vid’ što ti ovo ružno stoji. Sisice ti šiljate, a dupe ogromno. Naći će ti Irina nešto svoje.” Irina bi promolila glavu iznad Brava, uspravila se i nevoljno urolala časopis. „Dobro, reći ću ti. Znaš da tetka Smilja misli da nisi normalna? Majke mi. To je rekla meni i mami prošli put kad je bila.” Zatim bi se zavalila u naslon, otvorila časopis i nastavila da čita digavši jednu nogu na ivicu kauča.

„Eto, sestra je tvojoj mami i mom Milanu, pa opet može nešto tako za dete da kaže, i to ni manje ni više nego za dete svoga brata.” Ujna je cvokotala i odmahivala glavom nameštajući mi šiške polizanim prstima. „Rekla je da nije normalno da te doterivanje i momčići ne zanimaju, da samo bleneš u knjige i očas zaplačeš. Eto”, zastala bi na milimetar od mog nosa i zakolutala šućmurastim očima. „To je sigurno neki poremećaj, kaže. I ona ima dva sina u pubertetu, pa nije tako nešto doživela.”

„Ma, šta te briga!”, upala bi Irina, pa bi se utrkivale da me uteše tapkajući me po ramenu.

Povlačim kvaku nadole, kapija škripi ko raštimani orkestar, a pas olindranog repa se diže na zadnje noge i ostavlja blatnjave tragove na mojoj tunici. „Dole, dole!”, istrčava ujna uvijajući se i gutajući suknju butinama. Hvata me za glavu. Zagleda me i govori kako sam lepa. Dopire mi do grudi. Kosa joj smrdi na kiselinu, sunce se guši u narandžastim loknama.

Kraj ulaznih vrata smeška se Irina. Najpre je slepljena dužinom za ram, a zatim se odbije i zauzme stav po kom pamtim ujnu: noge u širini kukova, podbočena, glava u stranu.

„Ajde, ajde, mete ujna kvrgavom šakom preda mnom stolicu, pa stolnjak, smešta me i zadovoljno se smeška. „Nećemo se ljubiti”, kezi se Irina vadeći čaše iz visećeg, ”nešto sam prehlađena”. Koža joj svetluca na čelu, a namesto smejalica ima nekoliko upaljenih dlaka. Ujna postavlja supu, hvali svoje rezance, žute kao dukati, krši ruke, pa ih širi, ‘blago njoj, samo kad sam ja njoj došla’. Zatim seda i prihvata sopstveno lice kô glavicu kupusa. „Deder, reci mi, imaš li momka?” „Imam”, tiha sam dok prstima prelazim po priboru. Supa se puši i pari mi lice. Irina zatvara fioku, a ja čujem kako puca vrat piletu dok ga ujna jednim trzajem lišava života i stresem se.

„Pa šta radi?” pita Irina uzgred briskajući već uglačanu sudoperu. Uvrće se između stola i radne površine preraspoređujući dasku za seckanje, peckalicu, hlebarnik.

„Pa on je mašinbravar, ali...”

„Mašinbravar!?”, Irina prdi usnama sve sa naduvanim obrazima i gleda u ujnu.

„Iju”, širi ujna ruke,„šloser”.

„Dobro mu ide, htedoh reći”, mrljam kašikom po supi, drljam rezance,„pa je s ortakom osnovao firmu i upisao neki smer na Višoj ekonomskoj.”

„Pa koliko ima taj tvoj godina?”, iščuđava se ujna očima vrelim od rakije.

„Godinu je stariji od mene, dvadeset osam.”

„Mator konj, sad našô da upisuje faks.”

„Izvini, Irina, je l' možeš da mi dodaš ranac?”

„Ma kakav ranac, jedi tu supu, dete. Potpuno se ohladila.”

Ujna maše rukama iznad hrane:„Pička im materina, gde su sad navrle. Irina, daj taj muvopič.”

„Moram da izvadim notes. Otići će mi misao. Mislim da vam je mama rekla da želim da napišem jedan esej o svom odrastanju, o vama, životu na selu...” U jednoj ruci držim olovku, drugom srčem supu. Ujna je ošinula ivicu stola, muva u posmrtnoj pirueti pada kraj mojih nogu. „Supa je izvrsna.”

„Kako sad to?”, pada ujna na stolicu ko đule dok je Irina zadubljena u glabanje bataka,„pa nije mi mama ništa rekla, ubio je Bog.”

„Pa eto, kažem vam. I selim se u Švajcarsku. Momak je tamo upisao faks.”

Irina štucnu. Pokazuje prstom na vodu, drugom rukom se udara u grudi. Ujna joj dodaje čašu ne skidajući pogled sa mene, blago primičući glavu preko stola. „Rekla sam ja njoj”, negoduje prstom i seva na Irenu, „izađi u Mitrovicu, Šabac, Novi Sad, ma u Beograd ako treba, daću ja pare. Ne traži se momak ovde, već čeka ona da je pozovu u školu, prijavila se u partiju, podobna...” Kvrči nos i, mljac po mljac, otvara usta na prazno. Irina je prebledela, naslonila se na stolicu, duboko diše, u ruci drži koščicu od bataka.

„Irina, ajd' na sprat, pa potraži albume za sejin sastav.”

„Članak, mama.”

„Zapravo je esej.”

„Kako god, al' mislim da je bolje da ne koristi ništa od tih slika. Bila je debela”, ispljunu Irina i zatandrka po stepenicama.

„Govorile ste mi da sam mršava i da imam šiljate sise”, vičem u prazno prema hodniku.

„Ma dobro, neću valjda detetu u pubertetu reći da je debelo. Kakva bih ja ujna bila?”, stavlja obe ruke na sto i diže svoju pozamašnu zadnjicu da bi nestala u špajzu. „Pusti ti nju”,  dovikuje mi šuškajući kesama.

Gledam u mrtvu muvu kraj noge, pa u sekundaru na satu iznad glave. Pinceta-hvat i smrt u malom pluta u ujninoj supi, žutoj kao sunce. Irina ulazi sa kartonskim kutijama koje se osete na buđ. Pogleda me jednom kratko. Glava mi je nepomična nad tanjirom, al' pecam je krajičkom oka. Pogleda me drugi put. Naginje se nada mnom i nad supom s kutijama na boku.

„Ju, šta je to?”

Ujna izlazi iz špajza i otresa ruke.

„E tako, da ti spakujem malo domaće slanine. Nema toga u Americi... Šta? Šta me gledate tako?”

„Muva pluta u supi”, razdvaja Irina slogove i beči se na ujnu.

Ujna gleda u mene, pa u tanjir, pa u mesto kraj mojih nogu. „Pa, ka...ko...?” Uzima muvu prstima iz supe i baca je žustro u kantu, vadi novi tanjir iz vitrine i sipa dve kašike, uzima stari...

„Ujna, izvini, ne mogu...”

„Pa kako sad?”

„Otišla bih kod ujaka na grob, a imam slika i kod mame.”

„A slanina?”

„Poneću. Ustajem, navlačim laku prašinu iz Amerike na sebe i prolazim kraj kučeta koje drema kraj praga.

„Aj, isprati je, šta bleneš tu kô krava?”, udara Irenu po glavi, koju jedva može da dohvati, i odlazi da baci kokoškama prekrupu.  Lokne joj odskaču sa glave kao federi dok se njiše s kuka na kuk.

„Ajde”, čeka me Irina na kapiji s ključem u ruci. Gledam u ujnu, u kvrgavu ruku koju stavlja na krsta dok se povija, u čardak, iskrzano dvorište, prozor ka ulici na kom leluja požutela zavesa. Rastojanje između tačke A do tačke B mogu da pređem samo u tišini. Na ujakovom grobu truli pita od višanja, a iznad nje lete ukrug muve. Rastojanje od izvinjenja do oproštaja prelaze svaki dan, a nikada ne stignu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: