|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Почивај у миру, ујко
Враћам се са Средњег запада где раздаљину између тачке А и тачке Б могу да пређем једино на точковима. Под ђоновима теглим зубачу, на себи прашину и сунце, а у ранцу гомилу белешки и лаптоп. Двеста грама кафе у рукама теже је од двеста километара између родитељске и ујакове куће. Аутобус ме је испљунуо на макадам код сеоске цркве где смо се играле цигана. Хопла на кркаче и у бег. Глава је тешка од успомена, кафа мирише на њу.
Сваке зиме и лета ишла сам на село код ујака, иако је њега једва било утиснуто у зидовима. Памтим ујнине речи да је био важан човек и пословно се кретао по целој Војводини. Логично је да сам у њеним очима ја сада важна јер се крећем по целој Србији и централној Америци. Пословно. То је пресудна реч за моју ујну јер она никада није радила. Бар не ван куће. Садила је башту, родила је дете, дворила бабу и зарадила себи репутацију ‘да је Бог види’.
Пих, пљује мајка на то, а ипак ме критикује: братаница из Америке долази малтене празних руку. Да је презире што живи од ујакове инвалидске пензије тренутно је мање једи. Мештани би могли пронети глас о томе да угледна српско-америчка новинарка ујни на село носи само кафу.
Избегавам свађу и радим како ми је воља. Јер да се упустим, морала бих по спојевима да крварим, да расплићем плетенице и подсећам је да јој и то једно дете довољно. Даће Бог да се код ујака уразуми и социјализује. (А то једно дете више воли на папиру данас него што је икада у наручју.) А и Ирина нема друштво, ипак смо ми најближе сестре, рођеније немамо. Преврћем очима као она некада. Цитати увек пале.
То што сам волела да читам чинило ме је невидљивом, а ако сам ја невидљива, чиме је мајка могла да се подичи. „Ајде, гукни, поздрави се с људима, отпевај, одрецитуј... Благо мени с тобом мутавом.” Мутавост се исплатила. Сад ме тражи по новинама, неку нову мене, измољену од Бога, па прстом упире. „Не, ни случајно шољу превртати на те новине.”
Лавеж пса са огромном смеђом флеком преко ока ме зауставља. Тура њушку кроз рупу на капији. Подсећа на чварак, ознојен, из котла. Подсећа на ујака кад се врати с посла и загрли моју ауру, а ја лебдим у средини: „Како су моје девојке?”, па покаже прстом на кауч, где ујна брже-боље побаца неколико јастучића, примакне табуре да ујак дигне ноге и подригне након што прогута шницлу пред Дневником. Ирина му донесе чашу воде и седне на рукохват заклањајући ми поглед на ТВ.
Кад сам била мала носио ме је на раменима и говорио да сам благо ујкино највеће, а онда се оженио и добио пасторку која је испунила празнине у великој кући и висила му даноноћно око врата, највише у данима кад је легла плата. У позадини се преплиће клопарање нанула са кокодакањем и пуцкетањем грања. Вадим гумицу из џепа и везујем косу. Праменови испадају са стране, ја их упорно заривам иза уха.
Ирина ме је некада фризирала вукући четком прамен лево, прамен десно, па све испочетка. „Морам добро да рашчешљам да ти буде лепа коса. Види, мама, како има велик нос кад јој затегнем реп.” „Јој, види стварно”, надовезала би се ујна, па грцајући од смеха уз миловања додала: „Ништа ти не брини, са'ће тебе Ирина да дотера. Ниједна од мана неће доћи до изражаја.” Питала сам које су то моје мане, а Ирина и ујна би се најпре згледале, па сажаљиво једна другој нешто дошапнуле.
„Ма пусти дете... немој ти ништа да се секираш, има и горих од тебе.
„Мама, боље да јој не кажемо, само ће размишљати после о томе.”
„О чему ћу размишљати?” Ујна би се тобоже замислила, наћулила уши и нагнула главу кроз завесу отвореног прозора. „Учини ми се да чујем петла. Није ваљда нека ласица.” Затим би уздахнула, прешла рукама преко своје кецеље, па се денула у поравнавања и цифрања. Вртела бих се око своје осе док би она један шав вукла нагоре, други надоле и коментарисала:„Вид’ што ти ово ружно стоји. Сисице ти шиљате, а дупе огромно. Наћи ће ти Ирина нешто своје.” Ирина би промолила главу изнад Брава, усправила се и невољно уролала часопис. „Добро, рећи ћу ти. Знаш да тетка Смиља мисли да ниси нормална? Мајке ми. То је рекла мени и мами прошли пут кад је била.” Затим би се завалила у наслон, отворила часопис и наставила да чита дигавши једну ногу на ивицу кауча.
„Ето, сестра је твојој мами и мом Милану, па опет може нешто тако за дете да каже, и то ни мање ни више него за дете свога брата.” Ујна је цвокотала и одмахивала главом намештајући ми шишке полизаним прстима. „Рекла је да није нормално да те дотеривање и момчићи не занимају, да само бленеш у књиге и очас заплачеш. Ето”, застала би на милиметар од мог носа и заколутала шућмурастим очима. „То је сигурно неки поремећај, каже. И она има два сина у пубертету, па није тако нешто доживела.”
„Ма, шта те брига!”, упала би Ирина, па би се утркивале да ме утеше тапкајући ме по рамену.
Повлачим кваку надоле, капија шкрипи ко раштимани оркестар, а пас олиндраног репа се диже на задње ноге и оставља блатњаве трагове на мојој туници. „Доле, доле!”, истрчава ујна увијајући се и гутајући сукњу бутинама. Хвата ме за главу. Загледа ме и говори како сам лепа. Допире ми до груди. Коса јој смрди на киселину, сунце се гуши у наранџастим локнама.
Крај улазних врата смешка се Ирина. Најпре је слепљена дужином за рам, а затим се одбије и заузме став по ком памтим ујну: ноге у ширини кукова, подбочена, глава у страну.
„Ајде, ајде, мете ујна квргавом шаком преда мном столицу, па столњак, смешта ме и задовољно се смешка. „Нећемо се љубити”, кези се Ирина вадећи чаше из висећег, ”нешто сам прехлађена”. Кожа јој светлуца на челу, а наместо смејалица има неколико упаљених длака. Ујна поставља супу, хвали своје резанце, жуте као дукати, крши руке, па их шири, ‘благо њој, само кад сам ја њој дошла’. Затим седа и прихвата сопствено лице кô главицу купуса. „Дедер, реци ми, имаш ли момка?” „Имам”, тиха сам док прстима прелазим по прибору. Супа се пуши и пари ми лице. Ирина затвара фиоку, а ја чујем како пуца врат пилету док га ујна једним трзајем лишава живота и стресем се.
„Па шта ради?” пита Ирина узгред брискајући већ углачану судоперу. Уврће се између стола и радне површине прераспоређујући даску за сецкање, пецкалицу, хлебарник.
„Па он је машинбравар, али...”
„Машинбравар!?”, Ирина прди уснама све са надуваним образима и гледа у ујну.
„Ију”, шири ујна руке,„шлосер”.
„Добро му иде, хтедох рећи”, мрљам кашиком по супи, дрљам резанце,„па је с ортаком основао фирму и уписао неки смер на Вишој економској.”
„Па колико има тај твој година?”, ишчуђава се ујна очима врелим од ракије.
„Годину је старији од мене, двадесет осам.”
„Матор коњ, сад нашô да уписује факс.”
„Извини, Ирина, је л' можеш да ми додаш ранац?”
„Ма какав ранац, једи ту супу, дете. Потпуно се охладила.”
Ујна маше рукама изнад хране:„Пичка им материна, где су сад наврле. Ирина, дај тај мувопич.”
„Морам да извадим нотес. Отићи ће ми мисао. Мислим да вам је мама рекла да желим да напишем један есеј о свом одрастању, о вама, животу на селу...” У једној руци држим оловку, другом срчем супу. Ујна је ошинула ивицу стола, мува у посмртној пируети пада крај мојих ногу. „Супа је изврсна.”
„Како сад то?”, пада ујна на столицу ко ђуле док је Ирина задубљена у глабање батака,„па није ми мама ништа рекла, убио је Бог.”
„Па ето, кажем вам. И селим се у Швајцарску. Момак је тамо уписао факс.”
Ирина штуцну. Показује прстом на воду, другом руком се удара у груди. Ујна јој додаје чашу не скидајући поглед са мене, благо примичући главу преко стола. „Рекла сам ја њој”, негодује прстом и сева на Ирену, „изађи у Митровицу, Шабац, Нови Сад, ма у Београд ако треба, даћу ја паре. Не тражи се момак овде, већ чека она да је позову у школу, пријавила се у партију, подобна...” Кврчи нос и, мљац по мљац, отвара уста на празно. Ирина је пребледела, наслонила се на столицу, дубоко дише, у руци држи кошчицу од батака.
„Ирина, ајд' на спрат, па потражи албуме за сејин састав.”
„Чланак, мама.”
„Заправо је есеј.”
„Како год, ал' мислим да је боље да не користи ништа од тих слика. Била је дебела”, испљуну Ирина и затандрка по степеницама.
„Говориле сте ми да сам мршава и да имам шиљате сисе”, вичем у празно према ходнику.
„Ма добро, нећу ваљда детету у пубертету рећи да је дебело. Каква бих ја ујна била?”, ставља обе руке на сто и диже своју позамашну задњицу да би нестала у шпајзу. „Пусти ти њу”, довикује ми шушкајући кесама.
Гледам у мртву муву крај ноге, па у секундару на сату изнад главе. Пинцета-хват и смрт у малом плута у ујниној супи, жутој као сунце. Ирина улази са картонским кутијама које се осете на буђ. Погледа ме једном кратко. Глава ми је непомична над тањиром, ал' пецам је крајичком ока. Погледа ме други пут. Нагиње се нада мном и над супом с кутијама на боку.
„Ју, шта је то?”
Ујна излази из шпајза и отреса руке.
„Е тако, да ти спакујем мало домаће сланине. Нема тога у Америци... Шта? Шта ме гледате тако?”
„Мува плута у супи”, раздваја Ирина слогове и бечи се на ујну.
Ујна гледа у мене, па у тањир, па у место крај мојих ногу. „Па, ка...ко...?” Узима муву прстима из супе и баца је жустро у канту, вади нови тањир из витрине и сипа две кашике, узима стари...
„Ујна, извини, не могу...”
„Па како сад?”
„Отишла бих код ујака на гроб, а имам слика и код маме.”
„А сланина?”
„Понећу. Устајем, навлачим лаку прашину из Америке на себе и пролазим крај кучета које дрема крај прага.
„Ај, испрати је, шта бленеш ту кô крава?”, удара Ирену по глави, коју једва може да дохвати, и одлази да баци кокошкама прекрупу. Локне јој одскачу са главе као федери док се њише с кука на кук.
„Ајде”, чека ме Ирина на капији с кључем у руци. Гледам у ујну, у квргаву руку коју ставља на крста док се повија, у чардак, искрзано двориште, прозор ка улици на ком лелуја пожутела завеса. Растојање између тачке А до тачке Б могу да пређем само у тишини. На ујаковом гробу трули пита од вишања, а изнад ње лете укруг муве. Растојање од извињења до опроштаја прелазе сваки дан, а никада не стигну.
|
