detalj slike: KRK Art dizajn

PO TRAGU MAHOVINE

Anit se uželela mira i samoće, osećaja kad ti nepregledno zelenilo u zenice umrtvljene beznađem i potrebu da ih nešto iz istog naglo prene. Stajalište je bilo seosko, uraslo u travu, ''okićeno'' ambalažama konzumiranih prehrambenih proizvoda i pokojom limenkom piva. U tom nemaru, za divno čudo, hlad je pravila razgranata krošnja starog oraha koji je uspeo da odoli bahatosti ljudi i pruži prijatne trenutke pri čekanju autobusa.

Iznenada, nešto je šušnulo, Anit se okrenula ka zvuku, usredsredila pogled ka šipražju pokušavajući da vidi o čemu se, ili o kome, radi. Ma koliko naprezala vid, ničega nije bilo na pomolu. Na tren je zatvorila oči, a kad ih je ponovo otvorila videla je da stoji usred guste šume kroz čiju se sredinu protezala divna travnata staza. Sa obe strane staze bila su stajališta autobusa. Dvoje ljudi preko puta onog na kojem se ona obrela, na njenoj strani samo ona. Ubrzo se začulo klaparanje starog prigradskog autobusa, ušla je i zauzela mesto na zadnjoj platformi, sreća pa putnika, ionako, nije bilo. Nakon desetak minuta vožnje činilo se da je stigla iako, zapravo, nije ni znala kuda se zaputila, ni kako se ovde našla.

Sem prvobitne ideje da ode nekuda u prirodu i odmori se od svega, ništa drugo joj nije bilo u planu. Izašla je, ispred je bila ulica sa nizom kućeraka naherenih, raznobojnih, napola urušenih. Mnoštvo bose dece igralo se nasred puta, na improvizovanim sušilima vijorilo se rublje. Krenula je niz ulicu. Na potiljku je osećala toplinu radoznalih pogleda stanara. Na kraju ulice bio je most, a sa njegove suprotne strane nadnelo se veliko šareno platno koje je sprečavalo vidik. Videla je da se stepenicama može spustiti ispod mosta, nadala se da će gledajući u reku pronaći mir. Međutim, kad je sišla, shvatila je da se dole nalazi jedna ogromna cev i da od pogleda na reku nema ništa. Čučnuvši ušla je u tu cev i istog trenutka začula strašnu grmljavinu koja je izazvala neprijatno podrhtavanje cevi. Legla je pokušavši da održi ravnotežu i spreči napad panike.

''O, dugo ti je trebalo!'' Anit je bukvalno odskočila čuvši te reči i udarivši o gornji deo betonske cevi, instinktivno je počela da trlja bolno mesto. Pored nje, potrbuške je ležao čovek u ranim četrdesetim, tamne kose i nedefinisane boje očiju koja se dobro stapala sa tamom koja je zagospodarila svakim delom cevi u kojoj su se nalazili.

''Ko si ti?'', upitala je.

''Neko ko će ti reći da više nemaš vremena za pogrešne procene'', odgovorio je. ''Spora si, mislio sam da ćeš se pre dosetiti, dojadilo mi je da čekam u ovom položaju'', glas muškarca je bio obavijen cinizmom.

''Kakve procene? Već dugo ne procenjujem, puštam da bude, ili ne bude'', dodala je nekako umorno. Znala je: u pravu je taj nepoznati čovek u smešnom položaju tela, toliko različit od svih koje je i u prolazu imala prilike da sretne.

''Pronašao sam je, vredelo je tragati. U dvadesetim je, riđokosa, bez ijednog ožiljka na duši, vetar i voda sjedinjeni na čistini. To mi je bilo potrebno.''

Podrhtavanje u cevi se ponovilo, zvuk koji su začuli zaličio je na šum velike vodene površine koja kao da se silovito kreće ka mestu na kom se nalaze. U jednom trenutku cev se okrenula i oni su pali na dno, bol je bio jak, oboje su zajaukali.

''Šta je ovo, bre!'', povikao je Tens. Sočno je opsovao na šta ona nije odreagovala. Ne znajući o čemu se radi, bila je u strahu da se bolno tumbanje ne ponovi pre no što pokušaju da se izvuku iz cevi i dokopaju mosta.

Okret se ponovio, ovaj put činilo se brži, snažniji, i oboje su opet bolno dotakli dno cevi. Shvatili su, šta god da je, neće se dobrim završiti.

Onda je Anit povezala: iza platna koje je videla sa druge strane mosta je zapravo snažna, zahuktala reka i pokušava da probije tu smešnu platnenu barijeru koju je neko, iz ko zna kog razloga, tu postavio.

''Ponoviće se, ako sačekamo sledeći udar, mislim da nećemo preživeti'', rekla je usplahireno, jedva izgovarajući reči iscrpljena od bola koji se javljao pri najmanjem pokretu tela.

''Probaj da puzeći izađeš iz cevi'', dodala je.

Krenuli su istovremeno, činilo se da to traje čitavu večnost, jer su bol i strah od novog povređivanja kretanje činili sporijim.

Kada je izgledalo da mrak koji ih je okruživao nikad neće nestati, ugledali su tanku nit svetlosti na izlazu iz cevi. Poslednjim atomima snage potrčali su ka stepeništu. Površina mosta je, srećom, bila dovoljno blizu da ih ohrabri. Uspeli su, oboje. Čim su prešli na travnati deo puta kojim je Anit došla, most je podlegao podivljalom naletu vodene stihije.

''I, šta misliš?'', pitao je Tens.

''O čemu?'', štedela je dah Anit.

''Kako o čemu, o ovome'', pokazao je na knjigu koja se odjednom stvorila u njegovim rukama dok su prolazeći  ulicom sa mnogo raznolikih kućeraka ponovo, ovog puta oboje, izazvali radoznalost dece i odraslih.

Knjiga je bila stara, prilično pohabana, na pojedinim su se stranicama od presavijanja napravile ''uši''. Imala je tvrd povez i zaštitni omotač, takođe pohaban. Anit je bila poprilično iznenađena pitanjem. Ne zna šta bi trebalo da misli o bilo kakvoj knjizi nakon što su za dlaku izbegli smrt u betonskoj cevi.

''Šta misliš, hoće li joj se dopasti?''

''Kome?''

''Riđokosoj, veoma je probirljiva, sve što je do sada pročitala su kore posečenog drveća i listovi koje je vetar donosio u dvorište kuće njenih roditelja.''

''Šališ se?! Divim se tvojoj sposobnosti da nakon svega još i poetišeš, zaista si divan, šteta što te ranije nisam upoznala!''

''Da, šteta, za tebe je svakako kasno, naučena da vidiš očigledno, teško se možeš vratiti u fazu nečitljivosti običnom oku. To je pošast verovanja očima. Prvo juriš da što više toga vidiš, a kad shvatiš da je baš to ono što te dovodi u zabludu, već je kasno, osim ako...'', nekako setno je rekao Tens.

''Šta, osim ako?'', svađalački je upitala Anit. Kako je umesto odgovora dobila ćutanje, produžila je: ''E, onda je knjiga koju držiš u ruci prelaka za kore drveća i presovano lišće na kom ti se draga obrazovala!'', dodala je cinično.

''Ne, ona ne sadrži tu vrstu „štiva“ , odmahnuo je rukom Tens. ''U njoj je sakupljena mahovina po kojoj su hodile zveri svih šuma sveta, prah biljaka koji, ako ga predugo mirišeš, postaje otrov. Preskočena je svaka pogrešna odluka i kajanje. U njoj je jedini putokaz odsustvo predrasuda!''

Dok je to govorio već su stigli na stajalište usred šume. Pre no što su ušli, svako u svoj prevoz u suprotnim smerovima, uspeo je da joj pokaže posvetu:

''Za dvadeseti nepogled od kog tri umorna oka žmirkaju!''

U tom se trenutku dugme sa njene košulje otkinulo i otkotrljalo pravo pred noge putnika čije lice nije mogla dobro da vidi. U desnoj ruci držao je stari železnički sat koji je na mestu ciferblata imao mahovinu, a umesto kazaljki bobice nepoznate joj biljke. Znala je, u tom je trenu počelo njeno vreme.

PODELITE OVAJ TEKST NA: