детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПО ТРАГУ МАХОВИНЕ

Анит се ужелела мира и самоће, осећаја кад ти непрегледно зеленило у зенице умртвљене безнађем и потребу да их нешто из истог нагло прене. Стајалиште је било сеоско, урасло у траву, ''окићено'' амбалажама конзумираних прехрамбених производа и покојом лименком пива. У том немару, за дивно чудо, хлад је правила разграната крошња старог ораха који је успео да одоли бахатости људи и пружи пријатне тренутке при чекању аутобуса.

Изненада, нешто је шушнуло, Анит се окренула ка звуку, усредсредила поглед ка шипражју покушавајући да види о чему се, или о коме, ради. Ма колико напрезала вид, ничега није било на помолу. На трен је затворила очи, а кад их је поново отворила видела је да стоји усред густе шуме кроз чију се средину протезала дивна травната стаза. Са обе стране стазе била су стајалишта аутобуса. Двоје људи преко пута оног на којем се она обрела, на њеној страни само она. Убрзо се зачуло клапарање старог приградског аутобуса, ушла је и заузела место на задњој платформи, срећа па путника, ионако, није било. Након десетак минута вожње чинило се да је стигла иако, заправо, није ни знала куда се запутила, ни како се овде нашла.

Сем првобитне идеје да оде некуда у природу и одмори се од свега, ништа друго јој није било у плану. Изашла је, испред је била улица са низом кућерака нахерених, разнобојних, напола урушених. Мноштво босе деце играло се насред пута, на импровизованим сушилима вијорило се рубље. Кренула је низ улицу. На потиљку је осећала топлину радозналих погледа станара. На крају улице био је мост, а са његове супротне стране наднело се велико шарено платно које је спречавало видик. Видела је да се степеницама може спустити испод моста, надала се да ће гледајући у реку пронаћи мир. Међутим, кад је сишла, схватила је да се доле налази једна огромна цев и да од погледа на реку нема ништа. Чучнувши ушла је у ту цев и истог тренутка зачула страшну грмљавину која је изазвала непријатно подрхтавање цеви. Легла је покушавши да одржи равнотежу и спречи напад панике.

''О, дуго ти је требало!'' Анит је буквално одскочила чувши те речи и ударивши о горњи део бетонске цеви, инстинктивно је почела да трља болно место. Поред ње, потрбушке је лежао човек у раним четрдесетим, тамне косе и недефинисане боје очију која се добро стапала са тамом која је загосподарила сваким делом цеви у којој су се налазили.

''Ко си ти?'', упитала је.

''Неко ко ће ти рећи да више немаш времена за погрешне процене'', одговорио је. ''Спора си, мислио сам да ћеш се пре досетити, дојадило ми је да чекам у овом положају'', глас мушкарца је био обавијен цинизмом.

''Какве процене? Већ дуго не процењујем, пуштам да буде, или не буде'', додала је некако уморно. Знала је: у праву је тај непознати човек у смешном положају тела, толико различит од свих које је и у пролазу имала прилике да сретне.

''Пронашао сам је, вредело је трагати. У двадесетим је, риђокоса, без иједног ожиљка на души, ветар и вода сједињени на чистини. То ми је било потребно.''

Подрхтавање у цеви се поновило, звук који су зачули заличио је на шум велике водене површине која као да се силовито креће ка месту на ком се налазе. У једном тренутку цев се окренула и они су пали на дно, бол је био јак, обоје су зајаукали.

''Шта је ово, бре!'', повикао је Тенс. Сочно је опсовао на шта она није одреаговала. Не знајући о чему се ради, била је у страху да се болно тумбање не понови пре но што покушају да се извуку из цеви и докопају моста.

Окрет се поновио, овај пут чинило се бржи, снажнији, и обоје су опет болно дотакли дно цеви. Схватили су, шта год да је, неће се добрим завршити.

Онда је Анит повезала: иза платна које је видела са друге стране моста је заправо снажна, захуктала река и покушава да пробије ту смешну платнену баријеру коју је неко, из ко зна ког разлога, ту поставио.

''Поновиће се, ако сачекамо следећи удар, мислим да нећемо преживети'', рекла је усплахирено, једва изговарајући речи исцрпљена од бола који се јављао при најмањем покрету тела.

''Пробај да пузећи изађеш из цеви'', додала је.

Кренули су истовремено, чинило се да то траје читаву вечност, јер су бол и страх од новог повређивања кретање чинили споријим.

Када је изгледало да мрак који их је окруживао никад неће нестати, угледали су танку нит светлости на излазу из цеви. Последњим атомима снаге потрчали су ка степеништу. Површина моста је, срећом, била довољно близу да их охрабри. Успели су, обоје. Чим су прешли на травнати део пута којим је Анит дошла, мост је подлегао подивљалом налету водене стихије.

''И, шта мислиш?'', питао је Тенс.

''О чему?'', штедела је дах Анит.

''Како о чему, о овоме'', показао је на књигу која се одједном створила у његовим рукама док су пролазећи  улицом са много разноликих кућерака поново, овог пута обоје, изазвали радозналост деце и одраслих.

Књига је била стара, прилично похабана, на појединим су се страницама од пресавијања направиле ''уши''. Имала је тврд повез и заштитни омотач, такође похабан. Анит је била поприлично изненађена питањем. Не зна шта би требало да мисли о било каквој књизи након што су за длаку избегли смрт у бетонској цеви.

''Шта мислиш, хоће ли јој се допасти?''

''Коме?''

''Риђокосој, веома је пробирљива, све што је до сада прочитала су коре посеченог дрвећа и листови које је ветар доносио у двориште куће њених родитеља.''

''Шалиш се?! Дивим се твојој способности да након свега још и поетишеш, заиста си диван, штета што те раније нисам упознала!''

''Да, штета, за тебе је свакако касно, научена да видиш очигледно, тешко се можеш вратити у фазу нечитљивости обичном оку. То је пошаст веровања очима. Прво јуриш да што више тога видиш, а кад схватиш да је баш то оно што те доводи у заблуду, већ је касно, осим ако...'', некако сетно је рекао Тенс.

''Шта, осим ако?'', свађалачки је упитала Анит. Како је уместо одговора добила ћутање, продужила је: ''Е, онда је књига коју држиш у руци прелака за коре дрвећа и пресовано лишће на ком ти се драга образовала!'', додала је цинично.

''Не, она не садржи ту врсту „штива“ , одмахнуо је руком Тенс. ''У њој је сакупљена маховина по којој су ходиле звери свих шума света, прах биљака који, ако га предуго миришеш, постаје отров. Прескочена је свака погрешна одлука и кајање. У њој је једини путоказ одсуство предрасуда!''

Док је то говорио већ су стигли на стајалиште усред шуме. Пре но што су ушли, свако у свој превоз у супротним смеровима, успео је да јој покаже посвету:

''За двадесети непоглед од ког три уморна ока жмиркају!''

У том се тренутку дугме са њене кошуље откинуло и откотрљало право пред ноге путника чије лице није могла добро да види. У десној руци држао је стари железнички сат који је на месту циферблата имао маховину, а уместо казаљки бобице непознате јој биљке. Знала је, у том је трену почело њено време.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: