detalj slike: KRK Art dizajn - ilijasaula@art

Bljesak

Bljesnu tren, dunu vetar,

Pa razjari plamen.

Kao da udari grom iz vedra neba,

Potrčaše bosi i poneše u skutama

Samo koru hleba.

Neka pravda kaže:

Da l ne treba il treba.

Kad granata pada i kolje sa neba

Po sredini reda i u sred kolone,

Kraj nečijeg deke il nečije none

Ili tek bezbrižne, bele, tek rođene one,

Jedne male bebe, što sanjala je snove.

Dvadeset i sedam još godina bole,

Kad se za dvesta osamdeset i troje, bez nade mole.

Kraj i dalje srce vuče, svako bi opet tamo,

Kraj svojih pašnjaka i livada;

U dom bi se opet vratilo svih proteranih

Petnaest hiljada!

Oluja

Beše vedro, pa se naoblači.

Živeli u slozi, sad brat brata tlači.

Ni to što su komšije, ni to im ne znači.

Kuće i ognjišta bez ljudi i dece, to im samo znači.

Ne želim im loše, nisu to koljači.

Teških i krvavih godina, to su podpirači

I same Satane, to su pomagači.

Ni onih dvesta hiljada proteranih nikoga ne mrze,

Ni nekoga tamo, što im ceo život za četiri dana uze.

Ni oni na nebu nikoga ne kunu, već samo oplakuju kosti,

Što bez obeležja trunu.

Nečije dete, nečija baka, nečiji tata i nečija majka,

Pa i nečiji mali pas, stade u red i krenu nizbrdo,

Da zaštiti glavu i nađe spas.

Prolaze godine, ali ostaju uvek ista sećanja i

Da će se nekada vratiti domu obećanja.

Ostaje jeza i strah od oluje one i

Urezane u oku kolone i kolone.

PODELITE OVAJ TEKST NA: