детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

Бљесак

Бљесну трен, дуну ветар,

Па разјари пламен.

Као да удари гром из ведра неба,

Потрчаше боси и понеше у скутама

Само кору хлеба.

Нека правда каже:

Да л не треба ил треба.

Кад граната пада и коље са неба

По средини реда и у сред колоне,

Крај нечијег деке ил нечије ноне

Или тек безбрижне, беле, тек рођене оне,

Једне мале бебе, што сањала је снове.

Двадесет и седам још година боле,

Кад се за двеста осамдесет и троје, без наде моле.

Крај и даље срце вуче, свако би опет тамо,

Крај својих пашњака и ливада;

У дом би се опет вратило свих протераних

Петнаест хиљада!

Олуја

Беше ведро, па се наоблачи.

Живели у слози, сад брат брата тлачи.

Ни то што су комшије, ни то им не значи.

Куће и огњишта без људи и деце, то им само значи.

Не желим им лоше, нису то кољачи.

Тешких и крвавих година, то су подпирачи

И саме Сатане, то су помагачи.

Ни оних двеста хиљада протераних никога не мрзе,

Ни некога тамо, што им цео живот за четири дана узе.

Ни они на небу никога не куну, већ само оплакују кости,

Што без обележја труну.

Нечије дете, нечија бака, нечији тата и нечија мајка,

Па и нечији мали пас, стаде у ред и крену низбрдо,

Да заштити главу и нађе спас.

Пролазе године, али остају увек иста сећања и

Да ће се некада вратити дому обећања.

Остаје језа и страх од олује оне и

Урезане у оку колоне и колоне.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: