detalj slike: KRK Art dizajn

DUDOVA ŠUMA

Noćas te se setih,

i čitava mi se ukaza večnost.

Kao kroz snoviđenje pamtim tečnost ljubavi,

koju smo čuvali u napuklim posudama,

koje su drugi razbijali.

Sećam se kako smo sijali

pred osudama

velike većine...

Sećam se olovnih suza tvojih

dok si množila dve trećine

i pet šestina.

Pamtim...

Na prste ti sve razbrojih,

a ti se rasrdi, mrsna ko žestina

sa lista jasike.

Još te se sećam jasno

kako si jecala na stihove Cvetajeve

i gutala klasike

od hiljadu strana.

Pamtim kako si ćutala glasno,

dok me vodaš kroz rajeve svojih odlutalih zenica,

u kasno doba naprslog dana.

Pamtim ti reči bele

koje su se mogle urotiti

protiv galaksije cele.

Pamtim ti i hod

kojim si mogla ukrotiti

čitav muški rod.

Sećam ti se očiju

u kojima beše prožet svemir.

Pamtim i nemir

utkan u suzu

koja je rasla i klijala.

Sećam ti se kose tankovijaste

kako se svijala

na stotine mesta.

I kako žudnja za tobom raste

poput nadošlog testa,

u doba kasno.

Sećam se jasno...

Proleće virnu iz dudovih grana

i sunce se osu nad praznom šumom.

Pamtim,

požuda se rastavi s umom

i kuljnu vrelina sa svih strana.

Sećam se i panike,

koja te spopade na času botanike,

dok je kakva momčadija hvatala prečicu

stazom u dudovoj šumi.

Pamtim jedino još rečicu

koja me zanavek vrelinom umi.

I zavist dudove kore

na kojoj sam, o Bože,

ostavio tada pola svoje kože.

Sve me još na tebe seća,

neka sveća ljubavi u meni zaplamti,

da me razaznaš kad svi odu.

I bar me zapamti,

i voli makar malo, u mimohodu,

kao što si nekada

dok sam u tebi boravio.

Sve još pamtim...

Samo se ne sećam, ne umem to kriti

da sam te ikada zaboravio,

i da ću te ikada zaboraviti!

Tako me boli

O kako boli kad joj ne znaš ni ime

dok petnaest leta o istinu te veša.

Boli dok čekaš u najezdi plime

miris žene koji se sa tugom meša.

O kako boli kad ti se misao gubi

toplinom vode i užarenog dana.

O kako boli dok se strasno ljubi

sa drugim muškarcem ispod suncobrana.

O kako boli kad je viknula ~sine~

kupivši po plaži peškire i mišiće.

O kako boli kad te u očaj vine.

O kako boli kad ti sruši biće.

Tako me boli što ima sina,

tako me boli što je gordo mlada.

Tako me boli što je Marina

i to što mi je on to rekao tada.

Ti, ja na...

Ti, ja na

tankoj liniji nepoznanstva.

Ni ime ti ne znam, skoro,

a srce mi puca

u činiji punoj olova

i nasušnog kamenja.

O, noćna mi moro.

O, najlepši mi snove

izvezen od bolova

i njenog pramenja.

O, sudbinska setna pesmo.

O, pogrešni nebeski krove,

pod kojim se sresmo.

Ti, ja na

razmeđi svetova

i sedam vremenskih sila.

Bojimo se dugih letova,

a imamo jaka krila,

o kojima snismo.

Bojimo se dugih letova,

a ni kratke nikad

imali nismo.

Ti, ja na

devetom karnevalu

žene što puca

tik iznad rebra.

I dok đavo nosi šalu

srce jedva kuca

pred tvojim pištoljem.

Hajde, draga, ništa ne boli.

Pođimo ka mestu boljem

taknuti metkom od srebra.

Naših je sedam sekira u medu,

zato pođi s čovekom

što te voli.

Hajde, draga, ti si na redu,

ne plaši se, ništa ne boli.

Ti, ja na

Početku samih krajeva,

I kraju samih početaka.

U ustima mi sedam metaka

Gori, poteklih iz tvoje cevi.

Malena, zori iz semena

I novih začetaka,

A mene previ

I pospi šakom suvog kremena.

Zgasni, o vatro gusta,

I skupi sedam metaka

Iz mojih krvavih usta.

PODELITE OVAJ TEKST NA: