детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДУДОВА ШУМА

Ноћас те се сетих,

и читава ми се указа вечност.

Као кроз сновиђење памтим течност љубави,

коју смо чували у напуклим посудама,

које су други разбијали.

Сећам се како смо сијали

пред осудама

велике већине...

Сећам се оловних суза твојих

док си множила две трећине

и пет шестина.

Памтим...

На прсте ти све разбројих,

а ти се расрди, мрсна ко жестина

са листа јасике.

Још те се сећам јасно

како си јецала на стихове Цветајеве

и гутала класике

од хиљаду страна.

Памтим како си ћутала гласно,

док ме водаш кроз рајеве својих одлуталих зеница,

у касно доба напрслог дана.

Памтим ти речи беле

које су се могле уротити

против галаксије целе.

Памтим ти и ход

којим си могла укротити

читав мушки род.

Сећам ти се очију

у којима беше прожет свемир.

Памтим и немир

уткан у сузу

која је расла и клијала.

Сећам ти се косе танковијасте

како се свијала

на стотине места.

И како жудња за тобом расте

попут надошлог теста,

у доба касно.

Сећам се јасно...

Пролеће вирну из дудових грана

и сунце се осу над празном шумом.

Памтим,

пожуда се растави с умом

и куљну врелина са свих страна.

Сећам се и панике,

која те спопаде на часу ботанике,

док је каква момчадија хватала пречицу

стазом у дудовој шуми.

Памтим једино још речицу

која ме занавек врелином уми.

И завист дудове коре

на којој сам, о Боже,

оставио тада пола своје коже.

Све ме још на тебе сећа,

нека свећа љубави у мени запламти,

да ме разазнаш кад сви оду.

И бар ме запамти,

и воли макар мало, у мимоходу,

као што си некада

док сам у теби боравио.

Све још памтим...

Само се не сећам, не умем то крити

да сам те икада заборавио,

и да ћу те икада заборавити!

Тако ме боли

О како боли кад јој не знаш ни име

док петнаест лета о истину те веша.

Боли док чекаш у најезди плиме

мирис жене који се са тугом меша.

О како боли кад ти се мисао губи

топлином воде и ужареног дана.

О како боли док се страсно љуби

са другим мушкарцем испод сунцобрана.

О како боли кад је викнула ~сине~

купивши по плажи пешкире и мишиће.

О како боли кад те у очај вине.

О како боли кад ти сруши биће.

Тако ме боли што има сина,

тако ме боли што је гордо млада.

Тако ме боли што је Марина

и то што ми је он то рекао тада.

Ти, ја на...

Ти, ја на

танкој линији непознанства.

Ни име ти не знам, скоро,

а срце ми пуца

у чинији пуној олова

и насушног камења.

О, ноћна ми моро.

О, најлепши ми снове

извезен од болова

и њеног прамења.

О, судбинска сетна песмо.

О, погрешни небески крове,

под којим се сресмо.

Ти, ја на

размеђи светова

и седам временских сила.

Бојимо се дугих летова,

а имамо јака крила,

о којима снисмо.

Бојимо се дугих летова,

а ни кратке никад

имали нисмо.

Ти, ја на

деветом карневалу

жене што пуца

тик изнад ребра.

И док ђаво носи шалу

срце једва куца

пред твојим пиштољем.

Хајде, драга, ништа не боли.

Пођимо ка месту бољем

такнути метком од сребра.

Наших је седам секира у меду,

зато пођи с човеком

што те воли.

Хајде, драга, ти си на реду,

не плаши се, ништа не боли.

Ти, ја на

Почетку самих крајева,

И крају самих почетака.

У устима ми седам метака

Гори, потеклих из твоје цеви.

Малена, зори из семена

И нових зачетака,

А мене преви

И поспи шаком сувог кремена.

Згасни, о ватро густа,

И скупи седам метака

Из мојих крвавих уста.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: