|
|
|
JEDNO VEČE U OBERSALCBERGU  | Aleksa Đukanović | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Jedno veče u Obersalcbergu „Ukoliko su za mene u ovom veku u Evropi postojali heroji, to su bili jugoslovenski partizani.”Peter Handke, 1999. „Kada god neko pomene Jugoslaviju, uvek se setim Kragujevca i njegovih đaka koje je neprijatelj streljao. Setim se tada herojstva celog jednog naroda.”Žan Pol Sartr
„Mizerija lijevo i desno, vidi se, seljačka zemlja, uopće, ove nesretne seljačke zemlje na Dunavu, neprilika sebi i drugima, narodi u gaćama i u opancima, što da se radi, zar ne, a zatim, kao po pravilu, stižu uvijek od vremena na vrijeme pustolovi na vlast u takvim zaostalim zemljama, a u što može drugo vlast pustolova da se pretvori nego u zločinstvo, u pobunu plebsa, razumije se, a zatim, poslije ekscesa mase, u brahijalnu reakciju elite, reda mora biti, dakako, circulus vitiosus, krv, primitivna, nepismena, gruba glupost, nasilje, u jednu riječ, a što tu može intelekt u borbi sa Vandalima, ništa, manje od komarca, u historiji važna je jedino sjekira i ništa više, krvnički panj.”Miroslav Krleža, Zastave Kada je jedne alpske prohladne večeri godine 1943. u svojoj rezidenciji Berghof u Obersalcbergu firer Velikonemačkog Rajha primio vođu srpskih kvislinga na dugo umoljavani razgovor, ni slutio nije kako će se taj dialogos, ipak, na koncu svršiti...Alpske ušare oglašavale su se u daljini a gorski kurjaci zavijali su pod turobnim bavarskim nebom, dubokim alpskim klancima i njihovim oštrim planinskim vrhovima, sve je mirisalo na kakvu opasnost i zlo, no, firer Adolf Hitler i njegov srpski podanik Milan Nedić raspravljali su veći drugi sat pitanja od značaja za opstanak Rajha i Novog poretka u Evropi i na Balkanu, dakako uz tihi Mozartov Figarov pir na dojče radiju...„Da, da! Znam ja što vi Srbi hoćete! Barjak, himnu, po mogućstvu granicu sada i do Rijeke! A zaboravili ste, gospodine predsedniče vlade, koliko me je vaš nezahvalni narod ujeo marta ’41! Sve sam vam ponudio, i Solun garantovao, a vi ste meni pljunuli u lice. Srbi su pokazali da su gori od komunista i Jevreja!”„Visoko poštovani moj fireru, nisu to Srbi bili, već engleski prljavi novac i komunistički fanatici!”„Da, da, srpski komunistički fanatici! Nije šija nego vrat! I šta sada hoćete od mene! Da vam dam pola Bosne, da vam dam izlaz na more, Crnu Goru, obalu, Trepču, Knin, Banja Luku, da vam pružim sve ono što ste u ratu ’14–’18 oteli od moje austrijske domovine! To hoćete?! Zato ste pohitali k meni? Da zauzdavam Pavelića i branim nezahvalne Srbe?”„Ne, ne, nikako uzoriti moj fireru! Moja vlada vama služi! Ali pomislite samo koliko bi nemačkiWehrmacht bio rasterećeniji i koliko bi više snaga onda mogli na Ostfront doslati, ako bi Srpska državna straža i Srpski dobrovoljački korpus preuzeli sadašnju ulogu u uspostavljanju reda, mira i savlađivanja komunističke aždaje na svim ovim područjima? Srbija je uvek bila antikominternovski raspoložena, srpski seljak nikada nije prihvatio niti će boljševičke metode i puteve!”„Hm... znam na šta mislite, gospodine predsedničke vlade, ali to ni za živu glavu ne želim da dopustim! To se ni u snu ne sme dopustiti! Srbi nisu Francuzi, a vi niste Peten!”„Moj fireru...”„Ne, čujte, to je gotova stvar, više se o tome neće govoriti... Militärverwaltung in Serbien[1] ostaje u sadašnjim granicama do kraja rata, a nakon, videćemo! Ali hteo bih, povrh svega, da vam čestitam, ipak, Srbija je oslobođena jevrejske gamadi... Ima još gradova i teritorija u Evropi gde je i pre Srbije došao sveti nemački nacionalsocijalistički oslobodilački barjak a gde se još nije postigao Judenfrei[2]... to se u Srbiji ipak ne bi moglo i bez pomoći vašeg civilno-policijskog aparata, isto tako, koliko sam obavešten, naše odmazde u Kragujevcu i Kraljevu 1941, protiv komunista bile su sprovedene u svojoj potpunoj misiji, a ni to se ne bi moglo bez pomoći vašeg aparata...”„Zahvaljujem, moj fireru, potrudiću se i dalje takvim tempom trebiti komuniste i ostale neprijatelje Nove Srbije i Rajha! A što se tiče... naše molbe za proširenjem jurisdikcije moje vlade na područje Bosne, Crne Gore i Srema...”„Šta!? Opet vi o tome?! Zar me niste malopre čuli šta sam vam kazao!!?”„Moj fireru...”„Ni reči! Kako se usuđujete, da o tome nastavljate!?”„Ali moj fireru, nisam...”„Tišina! Ne želim da vas slušam! Rekoh svoju zadnju reč!”Nediću kao da vlastiti jezik nije davao mira, pa je nakon toga pokušao da prozbori još i ovo, što je firera „uznemirilo” do fatalnosti:„Moj fireru, morao bih na kraju da vas zamolim da još jednom o svemu tomu razmislite, jer pitanje je to vrlo važno ne samo za fizički opstanak mog naroda već i za jedinstvo svih antikomunističkih snaga na Balkanu...Potom je nastala kratka stanka od nekoliko sekundi jer Hitler je Nedića prekinuo u pola rečenice zmijskim pogledom punim mržnje i besa. General Nedić zamuknuo je. Postao je potom crven u licu i počeo je teško disati. Firer Hitler bio je odveć ranije iznerviran ovim Nedićevim upornim ponavljanjima i zahtevima a sada je dočekao trenutak da plane i da izbaci sav bes iz sebe. U narednih pola sata urlao je i vikao na srpskog kvislinga tako agresivno i besno, da je general Nedić pomislio da će na koncu dobiti i metak u glavu... No, vika Adolfa Hitlera probudila je doktora Morela (ličnog firerovog lečnika koji je hrkao u jednom sobičku nekoliko metara od sobe u kojoj je Hitler zvanično primio Nedića), i koji je, čuvši krike i viku Hitlera, hitro dotrčao sa svojom torbom, ušao na vrata sobe i ugledao raspamećenog i razjarenog firera i prestrašenog generala Nedića. Iz tašne je doktor Morel potom izvadio odveć spremljeni špric napunjen gustom žućkastom kokainskom tečnošću, potom je prišao s leđa Hitleru i zakrkao mu špric u guzicu, kroz pantalone, i počeo ga pridržavati iste sekunde dok je ovaj od nemoći počeo padati, sve dok se nije skljokao u sofu, bez svesti.Nedić je ceo ovaj prizor posmatrao kao da se nalazi među luđacima, iskolačenih očiju, ne mogavši da poveruje gde se nalazi i šta gleda. Potom je doktor Morel pozvao pratnju koja se odmah posvetila Hitleru, skinuli su mu cipele, raskopčali košulju te ga prekrili nekakvim ćebetom i ostavili ga da spava... Potom je firer počeo tako glasno hrkati, da je ceo prizor izgledao nadrealan i nadasve komičan.Doktor Morel potom se okrenuo, i obratio generalu Nediću koji je stajao pored svega toga kao ukopan i nepomičan od šoka:„A šta vi gledate, moliću? Šta čekate? Da se firer probudi i da vas ponovo zatekne ovde kraj njega tako iskolačenih očiju, pa da vas iz besa uhvati za šiju i zadavi, to hoćete? Bežite odavde, čoveče, ove injekcije ne drže dugo...” Bačka Palanka – Petrovaradin – Zemun, 2023.
[1] (nem.), Područje Vojnog zapovednika Srbije, ono što se danas kolokvijalno naziva „Nedićeva Srbija 1941–1944.”
[2] (nem.), Područje bez Jevreja
27. novembar 1916. „Na satu ljudske pameti otkucala je ponoć.”Miroslav Krleža Po peru negdašnjeg grofa i uveliko deklasiranog gdina Ambroza Homole: godina 1916, po sotoni, bijaše tako krasna i bela, odista, vrlo plodna godina za njega:... na Somi ginuo je jedan francuski soldat na svakih dvadeset sekundi. U Galiciji Rusi uzimaju u ropstvo više od pola milijuna austrougarskih vojnika, poglavito mlađanih Slovena iz redova Srba, Kroata, Čeha, Poljaka, Slovaka koji su odviše bili kakve seka-perse bez svršene gimnazije negoli hrabri soldati Franc Jozefovi. Austrougarske i bugarske jedinice uveliko su tamanile Serbe od Maćedonije do Beograda i Dunava. Švajcarska je, kao i u svakome ratu, spokojno grickala svoje uveliko nagomilane đenge od interesa skoro svih zaraćenih strana. Na dalekom azijskom istoku – Japanci terorisali su Singapur, tamanili pobunjene Induse za račun Velike britanske Krune te oteli od Nemačkog Kajzerrajha sve carske berlinske kolonije na Pacifiku. Opkoljeni Verden bio je u blokadi, građani su lipsavali od gladi izjevši sve preostale kerove te su prešli i na mačke, štakore, miševe, etc. Na Balkanu, u srpskoj Šumadiji spremao se ustanak protiv Beča i Sofije. Logori K. u. k. Monarhije: Jindrihovice, Arad i Braunau radili su punom parom i do kraja godine 1916. u zemlju pokopali odveć nekoliko desetina hiljada Srba, Italijana i Rusa. U Skoplju jedan bugarski okupatorski vojnik u gradskom bordelu, nešto iza ponoći, ne želeći da plati pokorišćene usluge rasporio je brutalno i zverski vlastitim bajonetom unajmljenu kuplerajsku madam prostitutku izvesnu Radunku Arozov a potom i njenoga sirotoga malodobnoga sina degenerika, kopilana izvesnoga Rajona od godinu i pol, što je gotovo izazvalo veliki revolt i pobunu prvo celoga kupleraja a zatim čitavoga kvarta i na kraju celokupnoga grada, i što je, dakako, pretilo da eskalira u nešto mnogo veće i opasnije po bugarsku okupacionu vlast... Na afričkom bojištu, u prašumama i savanskom pesku nemačkog Togolanda, Kameruna i Namibije vodio se kratak boj među anglo-galskim i germanskim postrojbama koji je rezultirao potpunim „oslobođenjem” cele Afrike od nemačke carske čizme. Britanski bombarderi sa Krita, leteći nad nedavno utvrđenom Solunskom frontom, vozikali su se nad glavama izranavljenih grčkih i serbskih soldata poput turističkih cepelina, ne bacivši niti jednu bombu na Bugare, Švabe ili Austrougare s druge strane linije fronte. London je mirno hrkao dok je Pariz goreo od nemačkih dalekometnih topova. Vascela severozapadna Francuska tresla se i gorela od nemačkih bombardera i artiljeriskih zrna. Warszawa: Poljaci čistili su u svome glavnom gradu radosno vojničke čizme svojim „osloboditeljima” Nemcima poput brižnog brisanja vlastitog odojčeta nakon kupke, a po naređenju nemačke okupacione komande – sa svih trgova poljskih gradova pod kontrolom Nemačkog Kajzerrajha maknute su biste ruskih careva iz dinastije Romanovih, te je uveden zvanično i punojavno poljski jezik u sve pučke škole, prvi put posle 123 godine. U Beču, prilikom pokopa starog cara Franc Jozefa I, izgorela austrougarska zastava kojom je bio pokriven lijes pokojnog cara, nadasve od ispalog pikavca cigarete jednog od nekoliko grobarskih radnika. Donaueschingen: građani su prijavili pojavu nadnaravnih bića, vukodlaka ili vampira (Nosferatu) koji su svake noći, počevši od 5. jula 1916. do sredine avgusta iste godine umorili preko trideset uglednih građana ovoga lepoga grada, a koji su u svojim posteljama svi odreda pronalaženi sa dva vampirska, očnjačka krvava uboda na svojim gospodskim vratovima. U Pešti – iz pištolja ustrelio se ugarski veleposednik i bogatun Asztrik Szabó, iz nepoznatih razloga, ostavivši bez naslednika celokupnu svoju imovinu u vrednosti od 63 000 000 zlatnih kruna. U Bukureštu pobuna: opšta nestašica, mesa i mleka, Rumunjska s leđa zabada nož u leđa i Monarhiji K. u. k. U okupiranom Beogradu, rano izjutra, jedan srpski seljanin u pijačnom danu napada i ubija udarcima kantarom u glavu jednoga soldata K. u. k. Monarhije: satnika Ljudevita Agbabu, koji mu je iz neznanih razloga pljunuo na opanke. U beogradskom „Domu za s uma sišavše” umro pisatelj Petar Kočić. U Zagrebu Stjepan Radić putem proglasa poziva punojavno i zvanično Vijenu da reformira postojeću Austro-Ugarsku i zarad opstanka carstva načini treći sveslovenski entitet sa sedištem u Zagrebu. Italija, od Rima sve do Sicilije živela je svoje mirnodopske dane i uživajuće sunčala svoje noge na „slobodnom” južnom spokojnom suncu i plavom Mediteranu, izuzev malog podmorničkog rata koga je morala voditi sa Bečom i frontom na Soči, Južnom Tirolu i Trstu, koji gospoda u Rimu nisu ni osetila. U Petrogradu carski agenti carice Aleksandre Fjodorovne Romanov hvataju odbeglog joj ljubavnika Raspućina, seckaju ga sabljama na delove i potom komade njegovog telesa bacaju u Nevu. U švajcarskom Veveu pisatelj Henrik Sjenkjevič, u alkoholističkoj krizi i pomućenog uma, hvata bočicu sa crnom tečnošću i ispija mastilo za vlastito nalivpero umesto wermuta, umire sat i pol docnije u mukama. Radio Agram, svake večeri od 19:55 časova emitira svojim širokim talasima sve do Moskve, Londona, Pariza i Rima Johana Sebastijana Baha: Božićni oratorijum, u izvođenju kamernog orkestra ratnog sastava bečkog Muzikferajna, a nakratko, dva-tri puta, i Srpski kvadril Johana Štrausa Mlađeg, poput kakve tihe „umetničke diverzije i sabotaže”, imajući na znanju svest da je tada Srbija odavno potonula u planinama tamnog, prljavog, barbarskog, tribalnog i primitivnog albanskog zoofilskog vilajetskog taloga...Evropska je to godina bila, pisao je sedi starac Ambroz Homola (r. 1854. †1919), doista, godina kojoj se sotona mogao samo detinje radovati... P. S.Ambroz Homola umire iznenada od srčanog zastoja 24. julija godine 1919, pred sam početak jutarnje mise u gotičkoj praškoj Katedrali Svetog Vida, Vaclava i Vojćeha, dvadesetak sekundi nakon što mu se na vitražu a potom i južnom katedralskom svodu prikazao niko drugo do on: nečastivi... u obliku čovekolikog jarca. Novi Sad, 2023.
Rekvijem za Habzburge „Sada viču, zahtevaju rat, a sutra će plakati!”Franjo Josip I, 1914. Zagreb. Konac 1918. godine.Kiša je iznenada počela liti, a o jarkom i ugodnom jutarnjem suncu koje je granulo s prvim minutima hladnjikave zore, ubrzo ne bijaše ni traga... Ustrašeni dezerteri i vojni bjegunci s Galicije i talijanske bojišnice vuku se po gradu, iscjepanih šinjela, poderanih epoleta, gladni, koščati i bolesni, kao napuštena i isprebijena pseta.Austrougarska izdiše.Solunska fronta odavno je probijena.Sa sviju strana riču Antantini topovi. Kajzerska Njemačka bezglavo gubi rat.U Rusiji je klanica.Europa se klati na vješalima.Posvuda je pometnja, kaos, jad, čemer i rasulo.Poslijednjim vojnim vlakovima poražene austrougarske armade iz grada se izvlače, točnije – poput miševa i štakora bježe austrijski grofovi, baruni i markizi, kao i carski bečki feldvebeli, peštanski natporučnici, K. u. k. generali i feldmaršali, skupa sa svojim obiteljima: ženama, djecom, mamicama, punicama i ljubavnicama, i sa tovarima svoga prtljaga: baroknim foteljama, renesansnim stolovima, francuskim ležajevima, gramofonima, persijskim i versajskim tepisima, Gojinim, Direrovim, Rembrantovim, Van Gogovim i El Grekovim uljima i ostalim vrijednim opljačkanim umjetninama, zlatnim escajgom, obućom i odećom od lavlje i krokodilske kože, smaragdnim lampama, čak i sa čitavim srebrnim i pozlaćenim odvaljenim kaminima, etc.Kraj jedne tisućljetnje epohe i veliki rekvijem za Habzburge.Poslijednji walzer[1] za Habzburge.Nebesa nad starom Austrijom bijahu turobnija i mračnija od melodija Mocartovog Rekvijema iz godine 1791!Na kolodvoru zagrebskom stoji August Tanhofer, star šezdeset devet godina, sivi šinjel, kravata zategnuta pod gušom, šeširić na glavi, u jednoj ruci mu Ibzenova knjiga Car i Galilejac, u drugoj štapina, gleda on svu tu luđačku europsku grozotu i pometnju oko sebe i misli se: bogo moj lijepi zar i sada horde pomahnitalih ljudi i krvavih soldata kreću se tamo-vamo kao i prije dvije stotine ratnih godina, zar se ničemu nisu ljudi naučili, svuda ponovo krv, jurnjava, ubojstva, kaos, čemer, stavljaju nam omču oko vrata i oblače nam luđačke košulje, streljački vodovi, tisuće kadavera smješka nam se, a naroda nema, sve je isto, ništo se nije promijenilo, glave nam lete kao glavice kupusa, a zašto, i u ime čega sve to traje već nekoliko tisuća godina?Stoji August i kao dijete zapanjeno gleda ono što se zbiva oko njega:kako se dva prosjaka, zabrađena i prljava, međusobno mlate motkama i toljagama kraj šina kako bi se dočepali jednog komada buđave zelene šunke, koju je očito sa svoga tanjura zafrljačila jedna bijela grofovska rukavica u bijegu kroz prozor svoga kupea švapskog brzog vlaka Zemun–Grac, u hitrom pokretu, koji se nije ni zaustavljao na zagrebskom kolodvoru; gleda August i četiri-pet mlađanih plavih raspojasanih domobrana kako se pijani cerekaju i gađaju svrake i vrapce iz svojih „Manliher M1890” karabina povrh krova kolodvorskog i glava civilnih; okreće glavu August i gleda iza sebe nekoliko sredovječnih podebljih seljana u slavonsko-podravskim narodnim nošnjama sa širokim slavonskim šeširima na glavama kako nose silne torbe te ulaze u zgradu kolodvora, i odmah skidaju sa zida veliki uramljenni portret cara austrijanskoga Karla I, uz grohotan smijeh, a na njegovo mjesto vješaju, iz torbe izvađenu, polu-sušenu golemu svinjsku glavu sa umetnutom crvenom jabukom budimkom među svinjskim vilicama, potom vade boce rakije i nalivaju se, uz ciku i viku i veselje; uočava August i zgraža se kako jedna postarija žena bez mrve srama odlazi preko pruge, staje iza jednoga bora, skida vlastite hlače i vrši nuždu; potom nailaze nekakvi ratni ranjenici, suhonjavi, mršavi, tuberkulozni, njih trojica-četvorica, jedan na štakama nema desne noge do kuka, drugi zavoj nosi preko cijele glave kao mumija, treći šanta i plače, četvrti bez leve ruke do lakta, zbore mađarski prepadnuti i pogubljenih pogleda; sklanja se August od te prizorske mučnine i ulazi unutra, u zgradu kolodvora da sjedne jer od ovih jezovitih i grozomornih slika već je i zaboravio kuda je to jutros nameračio da ide vlakom; u daljini čuje se kakva puščana i pištoljska pucnjava, ne od borbe i fronte, negoli posigurno od slavlja i veselja radi propasti jedne države koja je tisuću godina trajala i živjela; gleda August i kako ulične prodavačice spolnih ugođaja sve više i sve slobodnije nadiru na kolodvor tražeći svoje žrtve da im podare svoje sifilise i gonoreje, gleda ih August kako odrpane i neretko pijane spopadaju svako muško očajnički tražeći đenge ili koru kruha za usluge koje nude; djeca okrvavljenih glava, njih nekoliko, malo podalje sjede na šinama i gađaju se kamenjem; nailazi galopom odnekuda, potom, krdo osedlanih i odbeglih vojnih konja, tutnje preko šina i gube se u šumi; kerovi gladni zavijaju, pucnji se u daljini čuju, harmonika svira, netko udara u bubanj i dernja se na sva usta pjevajući neku seljačku pjesmicu o svinjama i ovčicama, sve kao da je izokrenuto na glavu, ne zna se tko pije a tko plaća, ljudi kao da su čime drogirani i ošamućeni, nitko ne zna kuda je pošao i odakle je krenuo i kamo će završiti; viđa August sve ono što za svojih skoro sedamdeset leta nije vidio niti spoznao živeći u svome rodnom gradu; zatim neki mlađani fakini trče prema kolodvoru iz pravca grada, poput majmunčića hitro se penju uza zid pa gore, na stari krov barokne kolodvorske zgrade, uzimaju onda u svoje ruke austrougarski crno-žuti stijeg, skidaju ga, bacaju ga dole i potom urlaju udarajući se u prsa poput malih gorila; na koncu konaca, jedan postariji čovjek sa sijedim brčićima i tugaljivog lica, u crnoj uniformi, vlakovođa[2] očito, silazi iz svoje lokomotive, potom odlazi u šumarak iza pruge, skida kapu i nestaje u tami šipražja... a kojih desetak minuta docnije iz hladovitog šumarka, gde su čekajući vlak mnogi ljudi odmarali i skrili se od kišice, iskače nekoliko žena i vrište, vičući u sav glas:„Hilfe! Der Mann hat sich erhängt! Dort, im Wald! Hilfe!”[3]Siroti August Tanhofer zatim shvaća da od njegovog planiranog izleta u Samobor na kremšnite i bermet, toga dana, očito, nema ništa... Zemun, 2023.
Kako je kardinal Boskini prvi put u životu susreo nečastivoga(fragmenti) „Gospod nas voli, ali izgleda ni sa jednim od nas nije oduševljen.”Isak Asimov „Najvrelija mesta u paklu rezervisana su za one koji u vreme velikih moralnih kriza čuvaju svoju neutralnost.”Dante Aligijeri „Uhvaćeni kovitlacem naših svakodnevnih grijehova, osjećamo kako ponekad nastupi trenutak paničnog ubrzanja: to je on! Najednom, stvari se pogoršavaju i zamršuju, i vi ne znate zašto; postaju nerazmrsive, ne razlučujete više dobro od zla, lažno od istinitog, milosrđe od okrutnosti: on je taj koji je preuzeo igru u svoje ruke! On je taj koji izmišlja naše moralne sofizme, briše naše kategorije, pretvara ovaj uobičajeni grijeh u pomamnu ’vrlinu’, u vrtoglavicu lažne nevinosti, u oduševljenje rušilačkom snagom. On je taj koji stvara bezizlazne situacije.”Deni de Ružmon, 1942. Događa se za naših dana... 1. Rim, Grad-država Vatikan...Bila je to jedna od onih mračnih i crnih rimskih noći kada se nebesa nad celim Večnim gradom a ponajviše nad Petrovim Trgom (tamo gde je davne 40. godine Kaligula, treći rimski imperator, počeo graditi svoj najveći osobni cirkus) znaju tako vraški pomračiti, uz siloviti dažd i munje, i kada se od plavoga Tibra na obali Tirenskoga morja pa sve do jezera Albano ne može videti niti jedna jedina živa ljudska duša. Niti se u takvim rimskim jesenjim noćima može išta čuti sem huke oluje, gromova i jakog kišnog dobovanja po stoletnim kamenitim drevnim i antičkim rimskim krovištima, nekropolama i drumovima. Doista, to su oni dugi dani i one duge rimske noći kada jugo najednom zamre i kada mediteranska pripeka i sparina naglo uminu a sa pučine stenovito apeninsko kopno zapljusne teška oluja praćena nebrojenim munjama i strahovitim prascima na nebesima. To su one dobro znane rimske noći, potkraj jeseni, kada se naprasno i neočekivano u svaki vazdušni treptaj uvuče nekakav nepoznati ali vrlo snažan crni osećaj, nekakva mračna energija ili možebiti kakav čudnovati zloslutni neznani odijum prema svemu zemaljskom... Tada se i golemi rimski pacovi, koji odveć treći ljudski milenijum spokojno prebivaju u vatikanskim podrumima i kanalizacionim tunelima, znaju osobito uznemiriti, i u takvim čudnim časima oni znaju promoliti svoje prljave njuške i repove van, na površinu, na Petrov Trg. I tamo, po kiši, poplavi, nevremenu i pod udarom strahovitih gromova, bauljaju potpuno iracionalno i pomućeno, šetuckajući se pozorno i špartajući osobito agresivno njušeći sve pred sobom: od Bazilike do Apostolske palate, u maniru kakvih besnih, raspojasanih ođavoljenih ljudskih stvorenja, poput onih grešnih fariseja ili rimskih legionara i centuriona u rimskoj Galileji i Judeji, u vreme judejskoga prokuratora Pontija Pilata i Hristove Golgote 26. godine, kao da ih je kakva zla sila zaposela koja im je obuzela i teleso i um zverinji... U takvim momentima ta odurna i grozna debela, crna vonjava stvorenja sa duguljastim gumenim repovima iz mračnog rimskog podzemnog Hada, znaju se osobito ostrviti na sve što tada zateknu ili spaze na širokom i monumentalnom Petrovom Trgu a što bi se u tim zemaljskim olujnim momentima htelo skriti od haosa i nevremena: na pokisle i izgladnele mačke, na iznemogle vrtne puhove, na zalutale i izgubljene galebove sa morja, i na sve što se miče i puzi po zemlji rimskoj...Pre odveć nekoliko leta u jednoj takvoj strahotnoj olujnoj noći, baš na Trgu, ovi su podzemni stvorovi, izmilivši i tada jezivo na površ, ščepali kardinala Boskinija, koji usled svojih poznih godina nije uspeo dotrčati do svog sigurnog utočišta: dugačke crne blindirane limuzine koja ga je čekala otvorenih vrata nedaleko odatle: na svega dvadesetak stopa. Siroti kardinal tom je prilikom teško ozleđen: ovi su ga crni udebljani štakori oborili na bazaltski pločnik, prethodno skočivši na njega iz svih pravaca i ščepavši ga sa svih strana, te su mu na koncu: u jednom zalogaju takoreći, odgrizli vlastiti nos... o, da. Otada kardinal Boskini ima na svome licu plastični nos... podrobnije: kardinal Boskini ispod svojih očiju nosi plastičnu masku u predelu nosnih nozdrva, ali otada on ima i neuporedivo lepši nos negoli što mu je bio njegov vlastiti i prirodni! Odista! Originalni grčki antički nos! Primerice, baš poput mermernog nosa Mikelanđelovog Davida, isklesanog na samom početku šesnaestog stoleća u slavu poznoj Firentinskoj državi. Takvoj, doduše ipak, „veštačkoj” estetici svoga lica siroti kardinal sigurno se nije ni najmanje mogao ponadati kada je te noći, sasvim lakonski i smireno (kao da se rešio svakog duševnog tereta), napuštao papine intimne odaje i koračao preko Trga prema svojoj golemoj limuzini neprobojnih stakala i vrata, rešen toga časa da napusti sve i posveti se asketskom životu negde u Alpima ili Toskani ili pak na Levantu... Doista. Na primer, da se te noći nekoliko desetina metara iza sirotog kardinala Boskinija nije zatekao, sasvim slučajno, jedan pripadnik Vatikanske garde, u onoj svojoj smešnoj cirkuzanerskoj žuto-narandžastoj odori sa još pride raširenim kišobranom nad svojom crnom suhom babskom beretkom, možda bi kardinal Boskini istom prilikom morao sebi nabavljati i plastične uši, i levo a možda i desno uho? Naime, kada je video kako su štakorske zveri niotkuda banule i kako su agresivno u čoporu skočile i ščepale sirotog kardinala Boskinija, ovaj je vatikanski gardist iz istih stopa dotrčao u pomoć gospodinu kardinalu. Uzeo je potom vlastiti kišobran u obe svoje ruke i počeo čvrsto mahati i jako mlatiti po desetak-petnaestak podebljih štakora koji su se nalazili po celom kardinalu Boskiniju ujedajući ga, a stari kardinal je pritom ležao opružen kao kakva baba na bazaltskom pločniku Petrovog trga, rukama nije micao, šija mu se ukočila, oči su mu se zaledile, gotovo da se paralisao od straha, samo je nogama mlatarao uvis i jaukao potmulo i skičavo od bolova dok su ga štakori ujedali po čitavom njegovom telesu.(Pored ugriza po nosu i licu, najbolnije mu beše kada su ga ovi obesni štakori nekoliko puta ujeli za stražnjicu, budući da njegova kardinalska eminencija toga jutra nije obukla svoje debele kožne dugačke gaće ispod krvavo crvene kardinalske odežde, ceneći da će mu u njima ipak biti osobito „toplo”, dajući na osećaju prividne sunčanosti i toplote toga rimskoga jutra.) 2. A sve se to zapravo zbilo malo posle pošto je siroti kardinal Boskini napustio papine odaje, nakon višečasovnog, nimalo lakog, razgovora sa Svetim Starcem, poglavnikom Rimske crkve. Podrobnije: pre no što će čopor pomahnitalih i ođavoljenih krvoločnih pacova napasti sirotog kardinala Boskinija na pločniku Trga Svetog Petra, kardinal Boskini dva i pol sata ranije jetko se „prepirao” tačnije žučno svadio sa svojim verskim poglavarom: svetim ocem Rimske crkve... jednim od onih nebrojenih pomahnitalih staraca koji su sebe još od srednjovekovlja, redom, jedan za drugim: od pape Lava IX i Nikole IV, nazivali, nimalo skromno: „vikarima Sina Božijeg”.Dapače, pre no što će kardinal Boskini svom verskom poglavaru u tom kratkom dialogosu reći: „Ne želim i ne mogu više nositi ovu odeždu, umirovite me, Sveti Oče, zahtevam, sada i neopozivo”... i pre no što će sveti otac kardinalu Boskiniju na te njegove reči tiho i jetko kazati: „Čujte, i imajte na pameti da on ne voli krešenje naših dogovora i obaveza, njegove su budne oči svuda, znajte uzoriti gospodine kardinale, i u vranama i u zverima i u životinjama zemljanim, i u ljudima, zaboravili ste naivno da je on knez našega sveta...”I pre no što će kardinal Boskini potom izaći, takoreći pobeći iz papinih odaja, na Petrovom trgu, nije bilo niti jednog jedinog štakora, niti oluje, niti silovite kiše, ne, bila je to jedna odista ugodna rimska noć, uz prijatni jugo s morja. No, kako je razgovor svetog oca sa kardinalom završio u rezolutnom i fatalno opasnom nesuglasju, tako je kardinal Boskini tada čvrsto odlučio, prihvatili to papa i Curia Romana ili ne, da odmah napusti svoju svetu apostolsku službu i da postane umirovljenik, da izađe van iz Crkve kojoj je dvadeset i pet leta verno i predano služio, noseći se naivnom mišlju da služi Bogu Tvorcu na Nebesima a ne nekome drugom, odveć mračnom entitetu koji je ovde, odista, odavnina, takoreći oduvek, to jest onome koji je spomenut još na početku svih početaka, na samom početku Božije starozavetne Reči...Napustivši papske odaje u vatikanskoj Apostolskoj palati nešto pre ponoći te noći, nakon razgovora sa svetim ocem, kardinal Boskini nameravao je odmah otići vlastitom domu i više se nikada ne vratiti na to mesto koje je odveć dugo njegovo srce i razum punilo nekakvom snažnom uznemirenošću i nespokojstvom. No, istog časa kada je kardinal Boskini izašao iz monumentalne Apostolske palate od tisjaču soba i dvorana, i kada je njegova noga kročila pod vedrim nebom na pločnik Petrovog trga, nebo se nad njim pomutilo... nastala je oluja, a krvoločne podzemne pacovske zveri zaposednute, jasno, od orkestratora svega zlog na ovome svetu, ščepale su kardinala Boskinija te bi ga zasigurno i usmrtili svojim ugrizima, da se kraj kardinala nije našao jedan vatikanski gardist koji mu je pritrčao upomoć, kako je spomenuto na početku ove pripovesti.Spasivši se nekako od pomahnitalih krvoločnih štakora uz pomoć vatikanskog gardiste i svoga osobnoga vozača (koji je također iskočio van iz crne limuzine i odmah dotrčao u pomoć, kada je spazio krvoločnu borbu na život i smrt štakora sa kardinalom na zemlji i gardistom), siroti i izujedani kardinal Boskini zbrinut je iste noći u rimskoj Bolnici Svetog Duha, na čijem je odelu hirurgije proveo narednih nekoliko dana kada je nakon svih pretraga i pružanja medicinske pomoći pušten, obmotan u zavoje, od glave do pete, doslovce u maniru poput staroegipatskih mumificiranih i balzamovanih leševa tokom drugog milenijuma pre Hrista. 3. Kardinal Boskini nije bio samo u šoku, on je odista bio preplašen i van sebe. No, pre no što je izašao van, kardinal Boskini i u bolničkim je prostorijama doživeo ono što bi naučnici sigurno odredili kao „nadnaravno iskustvo”, po drugi put u svom životu (prvi put behu, dakako štakori koji su ga neshvatljivo ščepali, očito zaposednuti od nekog nezemaljskog i neljudskog entiteta ili sile). Celokupno vreme kardinalovog boravka u rimskoj Bolnici Svetog Duha, dok je ležao u postelji u svom bolničkom apratmanu, njegovo je uho slušalo začuđujuće i zaprepašćujuće melodije Mocartovog Rekvijema, i danju, a i noću kada bi hodnici bili prazni, doista. Kada bi kardinal Boskini nekoga od osoblja zapitao „čemu ovakva sumorna jezovita melodija putem razglasa u ovakvim bolničkim okolnostima”, ne bi dobijao nikakav razuman odogovor negoli samo ogromno čuđenje i kontrapitanje uz konstataciju: „Kakva melodija, vaša eminencijo? Ništa se ne čuje, nema doista nikakve melodije, šta, doista, čujete gospodine kardinale?”No, kardinal Boskini nije sišao s uma, dobro je znao i osećao šta čuje, i odakle to dolazi, pa se više nije usuđivao da doziva osoblje i umoljava ih da „isključe pogrebnog Mocarta”. Znao je potom navući bolnički pokrivač preko glave i tako se ućutati.No, desno od kardinalove postelje nalazio se prozor. Kroz prozor izranavljeni kardinal Boskini gledao je često u osami svojih bolničkih dana u drvored borova u dvorištu bolnice pred kamenitom obalom plavog Tibra. Treće noći svojih bolničkih dana na jednom od tih krasnih stoletnih alepskih borova (koji su tu još od godine 1842, od vremena pape Grgura XVI) kardinal Boskini, pre nego što će zaspati, oko ponoći, na svoje ponovno zaprepašćenje, ugledao je osobito neobičnu pticu kako stoji na jednoj od nekoliko podebljih grana i gleda, dakako: pravo u njega. Ptičurina nalazila se na desetak metara od bolničkog prozora, stajala je nepomično, jezivo i sablasno, i gledala je, reklo bi se, ceo dan i sve vreme samo u kardinala, koji ju je spazio sasvim slučajno, nehajem, hoteći da pogleda podrobnije u takođe neobično snažnu i jarko svetlu mesečinu.Kardinal Boskini, prepao se.Doista.Ptica je bila ogromna.Mora da je bila veličine kondora.Odmah je pomislio siroti kardinal da je u pitanju vrana ili gavran, jer ptica je bila potpuno crna sa dugim kljunom.Ali tako velike vrane u Italiji, od Sicilije do Lombardije, od Đenove do Palerma i na celom Apeninskom poluotoku, pa i u Evropi zaisgurno nema. Ptičurina je gledala u kardinala kao da želi da ga hipnotiše. Nije, doista, gledala kao da je kakva nerazumna životinja ili zver. Naprotiv, imala je pogled ljudskog ili pak nekog drugog inteligentnijeg bića koje je imalo očitu višu svest o sebi. Gledala je u kardinala tako zastrašujuće da je siroti kardinal Boskini trljao svoje oči rukama.Nije mogao da poveruje. 4. Ptica je i dalje streljala pogledom u kardinala, i siroti kardinal Boskini osećao je kao da ga to čudesno stvorenje gleda sa nekakvim čudnovatim osećajem samosažaljenja, kao da je time ova ptičurina želela da mu pokaže da je on u nečemu „u krivu” i da to povređuje ovu odvratnu i golemu ptičurinu. Kardinal Boskini od straha i razrogačenih očiju, počeo je mahati rukom sa prozora u cilju da ptičurinu zaplaši i otera, potom je čukao desnicom po prozorskom staklu takođe u istoj nameri, ne usuđujući se ni u ludilu da dotakne kvaku ili možda otvori prozor.No, ptičurina se nije micala.Kardinal Boskini bio je zaprepašćen, nije sebi znao objasniti šta se to, uistinu, događa i da li on možda sve umišlja? Kardinalovo srce počelo je glasnije tući u njegovim prsima. Graške znoja slivale su mu se sa čela niz obraze.A onda, desilo se ono što je kardinala prenerazilo i gotovo na smrt preplašilo: ptičurina na borovoj grani preobrazila se u pacova, doslovce kao u filmovima strave i užasa. U vremenu manjem od dve ili tri zemaljske sekunde, dok je kardinal Boskini zapanjen gledao u nju otvorenih usta i užasnutih očiju, ptica se rešila perja koje joj je čudesno otpalo, crni kljun transformisao joj se u pacovsku njušku sa brkovima čiji su krajevi bili oštri poput igala, a umesto perjanog repa, ispod grane na kojoj je stajala, počela se izduživati poduža debela crna štakorska repina nalik kakvom crnom gajtanu dok joj je iza tura iščilio još jedan par pacovskih šapica...Kardinal Boskini uhvatio se za glavu. Gotovo da je kriknuo od užasa. Ogromni pacov koji se tog natprirodnog časa načinio od ogromne ptičurine, skočio je fatalno nepojmljivo sa grane bora na sims prozora bolesničke odaje kardinala Boskinija, kao da je imao krila orla, i stao na prozor, dakle tačno spram izbezumljenog lica kardinala Boskinija iza prozorskog stakla. Kardinal je gledao u to odvratno ođavoljeno stvorenje koje je pre ličilo na kakvu mističnu grozotnu zver iz brojnih srednjovekovnih ilustracija satane i demona, ili je pak bilo nalik nekom mitskom biću iz one znane Borhesove Knjige o Izmišljenim bićima negoli što je podsećalo na običnog rimskog kanalizacijskog štakora.Siroti kardinal Boskini tresao se od straha, doista.Zver na prozoru pokazala je ustrašenom kardinalu svoje prednje duguljaste zube oštre kao sečivo sablje, a potom je desnom šapom silovito udarila po prozorskom staklu.Kardinal Boskini, u afektnom trzaju, od straha, okrenuo se na drugu stranu svoga kreveta i pao sa njega, na bolnički pod. 5. Štakorska zver skočila je potom na jednu od nižih grana borova i nestala u mraku jezive rimske noći.U dnu velikog prozora, na staklu ostala je pukotina, krstasto naprsnuće dužine kažiprsta jednog odraslog homo sapiensa. 2023.
[2] (ijek.), ili strojovođa, na ekavici: mašinovođa [3] (nem.), „Upomoć! Čovek se obesio! Tamo, u šumi! Upomoć!”
|
