|
|
|
ЈЕДНО ВЕЧЕ У ОБЕРСАЛЦБЕРГУ  | Алекса Ђукановић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Једно вече у Оберсалцбергу „Уколико су за мене у овом веку у Европи постојали хероји, то су били југословенски партизани.”Петер Хандке, 1999. „Када год неко помене Југославију, увек се сетим Крагујевца и његових ђака које је непријатељ стрељао. Сетим се тада херојства целог једног народа.”Жан Пол Сартр
„Мизерија лијево и десно, види се, сељачка земља, уопће, ове несретне сељачке земље на Дунаву, неприлика себи и другима, народи у гаћама и у опанцима, што да се ради, зар не, а затим, као по правилу, стижу увијек од времена на вријеме пустолови на власт у таквим заосталим земљама, а у што може друго власт пустолова да се претвори него у злочинство, у побуну плебса, разумије се, а затим, послије ексцеса масе, у брахијалну реакцију елите, реда мора бити, дакако, цирцулус витиосус, крв, примитивна, неписмена, груба глупост, насиље, у једну ријеч, а што ту може интелект у борби са Вандалима, ништа, мање од комарца, у хисторији важна је једино сјекира и ништа више, крвнички пањ.”Мирослав Крлежа, Заставе Када је једне алпске прохладне вечери године 1943. у својој резиденцији Бергхоф у Оберсалцбергу фирер Великонемачког Рајха примио вођу српских квислинга на дуго умољавани разговор, ни слутио није како ће се тај диалогос, ипак, на концу свршити...Алпске ушаре оглашавале су се у даљини а горски курјаци завијали су под туробним баварским небом, дубоким алпским кланцима и њиховим оштрим планинским врховима, све је мирисало на какву опасност и зло, но, фирер Адолф Хитлер и његов српски поданик Милан Недић расправљали су већи други сат питања од значаја за опстанак Рајха и Новог поретка у Европи и на Балкану, дакако уз тихи Мозартов Фигаров пир на дојче радију...„Да, да! Знам ја што ви Срби хоћете! Барјак, химну, по могућству границу сада и до Ријеке! А заборавили сте, господине председниче владе, колико ме је ваш незахвални народ ујео марта ’41! Све сам вам понудио, и Солун гарантовао, а ви сте мени пљунули у лице. Срби су показали да су гори од комуниста и Јевреја!”„Високо поштовани мој фиреру, нису то Срби били, већ енглески прљави новац и комунистички фанатици!”„Да, да, српски комунистички фанатици! Није шија него врат! И шта сада хоћете од мене! Да вам дам пола Босне, да вам дам излаз на море, Црну Гору, обалу, Трепчу, Книн, Бања Луку, да вам пружим све оно што сте у рату ’14–’18 отели од моје аустријске домовине! То хоћете?! Зато сте похитали к мени? Да зауздавам Павелића и браним незахвалне Србе?”„Не, не, никако узорити мој фиреру! Моја влада вама служи! Али помислите само колико би немачкиWехрмацхт био растерећенији и колико би више снага онда могли на Остфронт дослати, ако би Српска државна стража и Српски добровољачки корпус преузели садашњу улогу у успостављању реда, мира и савлађивања комунистичке аждаје на свим овим подручјима? Србија је увек била антикоминтерновски расположена, српски сељак никада није прихватио нити ће бољшевичке методе и путеве!”„Хм... знам на шта мислите, господине председничке владе, али то ни за живу главу не желим да допустим! То се ни у сну не сме допустити! Срби нису Французи, а ви нисте Петен!”„Мој фиреру...”„Не, чујте, то је готова ствар, више се о томе неће говорити... Милитäрверwалтунг ин Сербиен[1] остаје у садашњим границама до краја рата, а након, видећемо! Али хтео бих, поврх свега, да вам честитам, ипак, Србија је ослобођена јеврејске гамади... Има још градова и територија у Европи где је и пре Србије дошао свети немачки националсоцијалистички ослободилачки барјак а где се још није постигао Јуденфреи[2]... то се у Србији ипак не би могло и без помоћи вашег цивилно-полицијског апарата, исто тако, колико сам обавештен, наше одмазде у Крагујевцу и Краљеву 1941, против комуниста биле су спроведене у својој потпуној мисији, а ни то се не би могло без помоћи вашег апарата...”„Захваљујем, мој фиреру, потрудићу се и даље таквим темпом требити комунисте и остале непријатеље Нове Србије и Рајха! А што се тиче... наше молбе за проширењем јурисдикције моје владе на подручје Босне, Црне Горе и Срема...”„Шта!? Опет ви о томе?! Зар ме нисте малопре чули шта сам вам казао!!?”„Мој фиреру...”„Ни речи! Како се усуђујете, да о томе настављате!?”„Али мој фиреру, нисам...”„Тишина! Не желим да вас слушам! Рекох своју задњу реч!”Недићу као да властити језик није давао мира, па је након тога покушао да прозбори још и ово, што је фирера „узнемирило” до фаталности:„Мој фиреру, морао бих на крају да вас замолим да још једном о свему тому размислите, јер питање је то врло важно не само за физички опстанак мог народа већ и за јединство свих антикомунистичких снага на Балкану...Потом је настала кратка станка од неколико секунди јер Хитлер је Недића прекинуо у пола реченице змијским погледом пуним мржње и беса. Генерал Недић замукнуо је. Постао је потом црвен у лицу и почео је тешко дисати. Фирер Хитлер био је одвећ раније изнервиран овим Недићевим упорним понављањима и захтевима а сада је дочекао тренутак да плане и да избаци сав бес из себе. У наредних пола сата урлао је и викао на српског квислинга тако агресивно и бесно, да је генерал Недић помислио да ће на концу добити и метак у главу... Но, вика Адолфа Хитлера пробудила је доктора Морела (личног фиреровог лечника који је хркао у једном собичку неколико метара од собе у којој је Хитлер званично примио Недића), и који је, чувши крике и вику Хитлера, хитро дотрчао са својом торбом, ушао на врата собе и угледао распамећеног и разјареног фирера и престрашеног генерала Недића. Из ташне је доктор Морел потом извадио одвећ спремљени шприц напуњен густом жућкастом кокаинском течношћу, потом је пришао с леђа Хитлеру и закркао му шприц у гузицу, кроз панталоне, и почео га придржавати исте секунде док је овај од немоћи почео падати, све док се није скљокао у софу, без свести.Недић је цео овај призор посматрао као да се налази међу луђацима, исколачених очију, не могавши да поверује где се налази и шта гледа. Потом је доктор Морел позвао пратњу која се одмах посветила Хитлеру, скинули су му ципеле, раскопчали кошуљу те га прекрили некаквим ћебетом и оставили га да спава... Потом је фирер почео тако гласно хркати, да је цео призор изгледао надреалан и надасве комичан.Доктор Морел потом се окренуо, и обратио генералу Недићу који је стајао поред свега тога као укопан и непомичан од шока:„А шта ви гледате, молићу? Шта чекате? Да се фирер пробуди и да вас поново затекне овде крај њега тако исколачених очију, па да вас из беса ухвати за шију и задави, то хоћете? Бежите одавде, човече, ове ињекције не држе дуго...” Бачка Паланка – Петроварадин – Земун, 2023.
[1] (nem.), Područje Vojnog zapovednika Srbije, ono što se danas kolokvijalno naziva „Nedićeva Srbija 1941–1944.”
[2] (nem.), Područje bez Jevreja
27. новембар 1916. „На сату људске памети откуцала је поноћ.”Мирослав Крлежа По перу негдашњег грофа и увелико декласираног гдина Амброза Хомоле: година 1916, по сотони, бијаше тако красна и бела, одиста, врло плодна година за њега:... на Соми гинуо је један француски солдат на сваких двадесет секунди. У Галицији Руси узимају у ропство више од пола милијуна аустроугарских војника, поглавито млађаних Словена из редова Срба, Кроата, Чеха, Пољака, Словака који су одвише били какве сека-персе без свршене гимназије неголи храбри солдати Франц Јозефови. Аустроугарске и бугарске јединице увелико су таманиле Сербе од Маћедоније до Београда и Дунава. Швајцарска је, као и у свакоме рату, спокојно грицкала своје увелико нагомилане ђенге од интереса скоро свих зараћених страна. На далеком азијском истоку – Јапанци терорисали су Сингапур, таманили побуњене Индусе за рачун Велике британске Круне те отели од Немачког Кајзеррајха све царске берлинске колоније на Пацифику. Опкољени Верден био је у блокади, грађани су липсавали од глади изјевши све преостале керове те су прешли и на мачке, штакоре, мишеве, етц. На Балкану, у српској Шумадији спремао се устанак против Беча и Софије. Логори К. у. к. Монархије: Јиндриховице, Арад и Браунау радили су пуном паром и до краја године 1916. у земљу покопали одвећ неколико десетина хиљада Срба, Италијана и Руса. У Скопљу један бугарски окупаторски војник у градском борделу, нешто иза поноћи, не желећи да плати покоришћене услуге распорио је брутално и зверски властитим бајонетом унајмљену куплерајску мадам проститутку извесну Радунку Арозов а потом и њенога сиротога малодобнога сина дегенерика, копилана извеснога Рајона од годину и пол, што је готово изазвало велики револт и побуну прво целога куплераја а затим читавога кварта и на крају целокупнога града, и што је, дакако, претило да ескалира у нешто много веће и опасније по бугарску окупациону власт... На афричком бојишту, у прашумама и саванском песку немачког Тоголанда, Камеруна и Намибије водио се кратак бој међу англо-галским и германским постројбама који је резултирао потпуним „ослобођењем” целе Африке од немачке царске чизме. Британски бомбардери са Крита, летећи над недавно утврђеном Солунском фронтом, возикали су се над главама изранављених грчких и сербских солдата попут туристичких цепелина, не бацивши нити једну бомбу на Бугаре, Швабе или Аустроугаре с друге стране линије фронте. Лондон је мирно хркао док је Париз горео од немачких далекометних топова. Васцела северозападна Француска тресла се и горела од немачких бомбардера и артиљериских зрна. Wарсзаwа: Пољаци чистили су у своме главном граду радосно војничке чизме својим „ослободитељима” Немцима попут брижног брисања властитог одојчета након купке, а по наређењу немачке окупационе команде – са свих тргова пољских градова под контролом Немачког Кајзеррајха макнуте су бисте руских царева из династије Романових, те је уведен званично и пунојавно пољски језик у све пучке школе, први пут после 123 године. У Бечу, приликом покопа старог цара Франц Јозефа И, изгорела аустроугарска застава којом је био покривен лијес покојног цара, надасве од испалог пикавца цигарете једног од неколико гробарских радника. Донауесцхинген: грађани су пријавили појаву наднаравних бића, вукодлака или вампира (Носферату) који су сваке ноћи, почевши од 5. јула 1916. до средине августа исте године уморили преко тридесет угледних грађана овога лепога града, а који су у својим постељама сви одреда проналажени са два вампирска, очњачка крвава убода на својим господским вратовима. У Пешти – из пиштоља устрелио се угарски велепоседник и богатун Асзтрик Сзабó, из непознатих разлога, оставивши без наследника целокупну своју имовину у вредности од 63 000 000 златних круна. У Букурешту побуна: општа несташица, меса и млека, Румуњска с леђа забада нож у леђа и Монархији К. у. к. У окупираном Београду, рано изјутра, један српски сељанин у пијачном дану напада и убија ударцима кантаром у главу једнога солдата К. у. к. Монархије: сатника Људевита Агбабу, који му је из незнаних разлога пљунуо на опанке. У београдском „Дому за с ума сишавше” умро писатељ Петар Кочић. У Загребу Стјепан Радић путем прогласа позива пунојавно и званично Вијену да реформира постојећу Аустро-Угарску и зарад опстанка царства начини трећи свесловенски ентитет са седиштем у Загребу. Италија, од Рима све до Сицилије живела је своје мирнодопске дане и уживајуће сунчала своје ноге на „слободном” јужном спокојном сунцу и плавом Медитерану, изузев малог подморничког рата кога је морала водити са Бечом и фронтом на Сочи, Јужном Тиролу и Трсту, који господа у Риму нису ни осетила. У Петрограду царски агенти царице Александре Фјодоровне Романов хватају одбеглог јој љубавника Распућина, сецкају га сабљама на делове и потом комаде његовог телеса бацају у Неву. У швајцарском Вевеу писатељ Хенрик Сјенкјевич, у алкохолистичкој кризи и помућеног ума, хвата бочицу са црном течношћу и испија мастило за властито наливперо уместо wермута, умире сат и пол доцније у мукама. Радио Аграм, сваке вечери од 19:55 часова емитира својим широким таласима све до Москве, Лондона, Париза и Рима Јохана Себастијана Баха: Божићни ораторијум, у извођењу камерног оркестра ратног састава бечког Музикферајна, а накратко, два-три пута, и Српски квадрил Јохана Штрауса Млађег, попут какве тихе „уметничке диверзије и саботаже”, имајући на знању свест да је тада Србија одавно потонула у планинама тамног, прљавог, барбарског, трибалног и примитивног албанског зоофилског вилајетског талога...Европска је то година била, писао је седи старац Амброз Хомола (р. 1854. †1919), доиста, година којој се сотона могао само детиње радовати... П. С.Амброз Хомола умире изненада од срчаног застоја 24. јулија године 1919, пред сам почетак јутарње мисе у готичкој прашкој Катедрали Светог Вида, Вацлава и Војћеха, двадесетак секунди након што му се на витражу а потом и јужном катедралском своду приказао нико друго до он: нечастиви... у облику човеколиког јарца. Нови Сад, 2023.
Реквијем за Хабзбурге „Сада вичу, захтевају рат, а сутра ће плакати!”Фрањо Јосип I, 1914. Загреб. Конац 1918. године.Киша је изненада почела лити, а о јарком и угодном јутарњем сунцу које је грануло с првим минутима хладњикаве зоре, убрзо не бијаше ни трага... Устрашени дезертери и војни бјегунци с Галиције и талијанске бојишнице вуку се по граду, исцјепаних шињела, подераних еполета, гладни, кошчати и болесни, као напуштена и испребијена псета.Аустроугарска издише.Солунска фронта одавно је пробијена.Са свију страна ричу Антантини топови. Кајзерска Њемачка безглаво губи рат.У Русији је кланица.Еуропа се клати на вјешалима.Посвуда је пометња, каос, јад, чемер и расуло.Послиједњим војним влаковима поражене аустроугарске армаде из града се извлаче, точније – попут мишева и штакора бјеже аустријски грофови, баруни и маркизи, као и царски бечки фелдвебели, пештански натпоручници, К. у. к. генерали и фелдмаршали, скупа са својим обитељима: женама, дјецом, мамицама, пуницама и љубавницама, и са товарима свога пртљага: барокним фотељама, ренесансним столовима, француским лежајевима, грамофонима, персијским и версајским теписима, Гојиним, Диреровим, Рембрантовим, Ван Гоговим и Ел Грековим уљима и осталим вриједним опљачканим умјетнинама, златним есцајгом, обућом и одећом од лавље и крокодилске коже, смарагдним лампама, чак и са читавим сребрним и позлаћеним одваљеним каминима, етц.Крај једне тисућљетње епохе и велики реквијем за Хабзбурге.Послиједњи wалзер[1] за Хабзбурге.Небеса над старом Аустријом бијаху туробнија и мрачнија од мелодија Моцартовог Реквијема из године 1791!На колодвору загребском стоји Аугуст Танхофер, стар шездесет девет година, сиви шињел, кравата затегнута под гушом, шеширић на глави, у једној руци му Ибзенова књига Цар и Галилејац, у другој штапина, гледа он сву ту луђачку еуропску грозоту и пометњу око себе и мисли се: бого мој лијепи зар и сада хорде помахниталих људи и крвавих солдата крећу се тамо-вамо као и прије двије стотине ратних година, зар се ничему нису људи научили, свуда поново крв, јурњава, убојства, каос, чемер, стављају нам омчу око врата и облаче нам луђачке кошуље, стрељачки водови, тисуће кадавера смјешка нам се, а народа нема, све је исто, ништо се није промијенило, главе нам лете као главице купуса, а зашто, и у име чега све то траје већ неколико тисућа година?Стоји Аугуст и као дијете запањено гледа оно што се збива око њега:како се два просјака, забрађена и прљава, међусобно млате моткама и тољагама крај шина како би се дочепали једног комада буђаве зелене шунке, коју је очито са свога тањура зафрљачила једна бијела грофовска рукавица у бијегу кроз прозор свога купеа швапског брзог влака Земун–Грац, у хитром покрету, који се није ни заустављао на загребском колодвору; гледа Аугуст и четири-пет млађаних плавих распојасаних домобрана како се пијани церекају и гађају свраке и врапце из својих „Манлихер М1890” карабина поврх крова колодворског и глава цивилних; окреће главу Аугуст и гледа иза себе неколико средовјечних подебљих сељана у славонско-подравским народним ношњама са широким славонским шеширима на главама како носе силне торбе те улазе у зграду колодвора, и одмах скидају са зида велики урамљенни портрет цара аустријанскога Карла И, уз грохотан смијех, а на његово мјесто вјешају, из торбе извађену, полу-сушену голему свињску главу са уметнутом црвеном јабуком будимком међу свињским вилицама, потом ваде боце ракије и наливају се, уз цику и вику и весеље; уочава Аугуст и згража се како једна постарија жена без мрве срама одлази преко пруге, стаје иза једнога бора, скида властите хлаче и врши нужду; потом наилазе некакви ратни рањеници, сухоњави, мршави, туберкулозни, њих тројица-четворица, један на штакама нема десне ноге до кука, други завој носи преко цијеле главе као мумија, трећи шанта и плаче, четврти без леве руке до лакта, зборе мађарски препаднути и погубљених погледа; склања се Аугуст од те призорске мучнине и улази унутра, у зграду колодвора да сједне јер од ових језовитих и грозоморних слика већ је и заборавио куда је то јутрос намерачио да иде влаком; у даљини чује се каква пушчана и пиштољска пуцњава, не од борбе и фронте, неголи посигурно од славља и весеља ради пропасти једне државе која је тисућу година трајала и живјела; гледа Аугуст и како уличне продавачице сполних угођаја све више и све слободније надиру на колодвор тражећи своје жртве да им подаре своје сифилисе и гонореје, гледа их Аугуст како одрпане и неретко пијане спопадају свако мушко очајнички тражећи ђенге или кору круха за услуге које нуде; дјеца окрвављених глава, њих неколико, мало подаље сједе на шинама и гађају се камењем; наилази галопом однекуда, потом, крдо оседланих и одбеглих војних коња, тутње преко шина и губе се у шуми; керови гладни завијају, пуцњи се у даљини чују, хармоника свира, нетко удара у бубањ и дерња се на сва уста пјевајући неку сељачку пјесмицу о свињама и овчицама, све као да је изокренуто на главу, не зна се тко пије а тко плаћа, људи као да су чиме дрогирани и ошамућени, нитко не зна куда је пошао и одакле је кренуо и камо ће завршити; виђа Аугуст све оно што за својих скоро седамдесет лета није видио нити спознао живећи у своме родном граду; затим неки млађани факини трче према колодвору из правца града, попут мајмунчића хитро се пењу уза зид па горе, на стари кров барокне колодворске зграде, узимају онда у своје руке аустроугарски црно-жути стијег, скидају га, бацају га доле и потом урлају ударајући се у прса попут малих горила; на концу конаца, један постарији човјек са сиједим брчићима и тугаљивог лица, у црној униформи, влаковођа[2] очито, силази из своје локомотиве, потом одлази у шумарак иза пруге, скида капу и нестаје у тами шипражја... а којих десетак минута доцније из хладовитог шумарка, где су чекајући влак многи људи одмарали и скрили се од кишице, искаче неколико жена и вриште, вичући у сав глас:„Хилфе! Дер Манн хат сицх ерхäнгт! Дорт, им Wалд! Хилфе!”[3]Сироти Аугуст Танхофер затим схваћа да од његовог планираног излета у Самобор на кремшните и бермет, тога дана, очито, нема ништа... Земун, 2023.
Како је кардинал Боскини први пут у животу сусрео нечастивога(фрагменти) „Господ нас воли, али изгледа ни са једним од нас није одушевљен.”Исак Асимов „Најврелија места у паклу резервисана су за оне који у време великих моралних криза чувају своју неутралност.”Данте Алигијери „Ухваћени ковитлацем наших свакодневних гријехова, осјећамо како понекад наступи тренутак паничног убрзања: то је он! Наједном, ствари се погоршавају и замршују, и ви не знате зашто; постају неразмрсиве, не разлучујете више добро од зла, лажно од истинитог, милосрђе од окрутности: он је тај који је преузео игру у своје руке! Он је тај који измишља наше моралне софизме, брише наше категорије, претвара овај уобичајени гријех у помамну ’врлину’, у вртоглавицу лажне невиности, у одушевљење рушилачком снагом. Он је тај који ствара безизлазне ситуације.”Дени де Ружмон, 1942. Догађа се за наших дана... 1. Рим, Град-држава Ватикан...Била је то једна од оних мрачних и црних римских ноћи када се небеса над целим Вечним градом а понајвише над Петровим Тргом (тамо где је давне 40. године Калигула, трећи римски император, почео градити свој највећи особни циркус) знају тако врашки помрачити, уз силовити дажд и муње, и када се од плавога Тибра на обали Тиренскога морја па све до језера Албано не може видети нити једна једина жива људска душа. Нити се у таквим римским јесењим ноћима може ишта чути сем хуке олује, громова и јаког кишног добовања по столетним каменитим древним и античким римским кровиштима, некрополама и друмовима. Доиста, то су они дуги дани и оне дуге римске ноћи када југо наједном замре и када медитеранска припека и спарина нагло умину а са пучине стеновито апенинско копно запљусне тешка олуја праћена небројеним муњама и страховитим прасцима на небесима. То су оне добро знане римске ноћи, поткрај јесени, када се напрасно и неочекивано у сваки ваздушни трептај увуче некакав непознати али врло снажан црни осећај, некаква мрачна енергија или можебити какав чудновати злослутни незнани одијум према свему земаљском... Тада се и големи римски пацови, који одвећ трећи људски миленијум спокојно пребивају у ватиканским подрумима и канализационим тунелима, знају особито узнемирити, и у таквим чудним часима они знају промолити своје прљаве њушке и репове ван, на површину, на Петров Трг. И тамо, по киши, поплави, невремену и под ударом страховитих громова, бауљају потпуно ирационално и помућено, шетуцкајући се позорно и шпартајући особито агресивно њушећи све пред собом: од Базилике до Апостолске палате, у маниру каквих бесних, распојасаних ођавољених људских створења, попут оних грешних фарисеја или римских легионара и центуриона у римској Галилеји и Јудеји, у време јудејскога прокуратора Понтија Пилата и Христове Голготе 26. године, као да их је каква зла сила запосела која им је обузела и телесо и ум зверињи... У таквим моментима та одурна и грозна дебела, црна воњава створења са дугуљастим гуменим реповима из мрачног римског подземног Хада, знају се особито острвити на све што тада затекну или спазе на широком и монументалном Петровом Тргу а што би се у тим земаљским олујним моментима хтело скрити од хаоса и невремена: на покисле и изгладнеле мачке, на изнемогле вртне пухове, на залутале и изгубљене галебове са морја, и на све што се миче и пузи по земљи римској...Пре одвећ неколико лета у једној таквој страхотној олујној ноћи, баш на Тргу, ови су подземни створови, измиливши и тада језиво на површ, шчепали кардинала Боскинија, који услед својих позних година није успео дотрчати до свог сигурног уточишта: дугачке црне блиндиране лимузине која га је чекала отворених врата недалеко одатле: на свега двадесетак стопа. Сироти кардинал том је приликом тешко озлеђен: ови су га црни удебљани штакори оборили на базалтски плочник, претходно скочивши на њега из свих праваца и шчепавши га са свих страна, те су му на концу: у једном залогају такорећи, одгризли властити нос... о, да. Отада кардинал Боскини има на своме лицу пластични нос... подробније: кардинал Боскини испод својих очију носи пластичну маску у пределу носних ноздрва, али отада он има и неупоредиво лепши нос неголи што му је био његов властити и природни! Одиста! Оригинални грчки антички нос! Примерице, баш попут мермерног носа Микеланђеловог Давида, исклесаног на самом почетку шеснаестог столећа у славу позној Фирентинској држави. Таквој, додуше ипак, „вештачкој” естетици свога лица сироти кардинал сигурно се није ни најмање могао понадати када је те ноћи, сасвим лаконски и смирено (као да се решио сваког душевног терета), напуштао папине интимне одаје и корачао преко Трга према својој големој лимузини непробојних стакала и врата, решен тога часа да напусти све и посвети се аскетском животу негде у Алпима или Тоскани или пак на Леванту... Доиста. На пример, да се те ноћи неколико десетина метара иза сиротог кардинала Боскинија није затекао, сасвим случајно, један припадник Ватиканске гарде, у оној својој смешној циркузанерској жуто-наранџастој одори са још приде раширеним кишобраном над својом црном сухом бабском беретком, можда би кардинал Боскини истом приликом морао себи набављати и пластичне уши, и лево а можда и десно ухо? Наиме, када је видео како су штакорске звери ниоткуда бануле и како су агресивно у чопору скочиле и шчепале сиротог кардинала Боскинија, овај је ватикански гардист из истих стопа дотрчао у помоћ господину кардиналу. Узео је потом властити кишобран у обе своје руке и почео чврсто махати и јако млатити по десетак-петнаестак подебљих штакора који су се налазили по целом кардиналу Боскинију уједајући га, а стари кардинал је притом лежао опружен као каква баба на базалтском плочнику Петровог трга, рукама није мицао, шија му се укочила, очи су му се заледиле, готово да се паралисао од страха, само је ногама млатарао увис и јаукао потмуло и скичаво од болова док су га штакори уједали по читавом његовом телесу.(Поред угриза по носу и лицу, најболније му беше када су га ови обесни штакори неколико пута ујели за стражњицу, будући да његова кардиналска еминенција тога јутра није обукла своје дебеле кожне дугачке гаће испод крваво црвене кардиналске одежде, ценећи да ће му у њима ипак бити особито „топло”, дајући на осећају привидне сунчаности и топлоте тога римскога јутра.) 2. А све се то заправо збило мало после пошто је сироти кардинал Боскини напустио папине одаје, након вишечасовног, нимало лаког, разговора са Светим Старцем, поглавником Римске цркве. Подробније: пре но што ће чопор помахниталих и ођавољених крволочних пацова напасти сиротог кардинала Боскинија на плочнику Трга Светог Петра, кардинал Боскини два и пол сата раније јетко се „препирао” тачније жучно свадио са својим верским поглаваром: светим оцем Римске цркве... једним од оних небројених помахниталих стараца који су себе још од средњовековља, редом, један за другим: од папе Лава ИX и Николе ИВ, називали, нимало скромно: „викарима Сина Божијег”.Дапаче, пре но што ће кардинал Боскини свом верском поглавару у том кратком диалогосу рећи: „Не желим и не могу више носити ову одежду, умировите ме, Свети Оче, захтевам, сада и неопозиво”... и пре но што ће свети отац кардиналу Боскинију на те његове речи тихо и јетко казати: „Чујте, и имајте на памети да он не воли крешење наших договора и обавеза, његове су будне очи свуда, знајте узорити господине кардинале, и у вранама и у зверима и у животињама земљаним, и у људима, заборавили сте наивно да је он кнез нашега света...”И пре но што ће кардинал Боскини потом изаћи, такорећи побећи из папиних одаја, на Петровом тргу, није било нити једног јединог штакора, нити олује, нити силовите кише, не, била је то једна одиста угодна римска ноћ, уз пријатни југо с морја. Но, како је разговор светог оца са кардиналом завршио у резолутном и фатално опасном несугласју, тако је кардинал Боскини тада чврсто одлучио, прихватили то папа и Цуриа Романа или не, да одмах напусти своју свету апостолску службу и да постане умировљеник, да изађе ван из Цркве којој је двадесет и пет лета верно и предано служио, носећи се наивном мишљу да служи Богу Творцу на Небесима а не некоме другом, одвећ мрачном ентитету који је овде, одиста, одавнина, такорећи одувек, то јест ономе који је споменут још на почетку свих почетака, на самом почетку Божије старозаветне Речи...Напустивши папске одаје у ватиканској Апостолској палати нешто пре поноћи те ноћи, након разговора са светим оцем, кардинал Боскини намеравао је одмах отићи властитом дому и више се никада не вратити на то место које је одвећ дуго његово срце и разум пунило некаквом снажном узнемиреношћу и неспокојством. Но, истог часа када је кардинал Боскини изашао из монументалне Апостолске палате од тисјачу соба и дворана, и када је његова нога крочила под ведрим небом на плочник Петровог трга, небо се над њим помутило... настала је олуја, а крволочне подземне пацовске звери запоседнуте, јасно, од оркестратора свега злог на овоме свету, шчепале су кардинала Боскинија те би га засигурно и усмртили својим угризима, да се крај кардинала није нашао један ватикански гардист који му је притрчао упомоћ, како је споменуто на почетку ове приповести.Спасивши се некако од помахниталих крволочних штакора уз помоћ ватиканског гардисте и свога особнога возача (који је такођер искочио ван из црне лимузине и одмах дотрчао у помоћ, када је спазио крволочну борбу на живот и смрт штакора са кардиналом на земљи и гардистом), сироти и изуједани кардинал Боскини збринут је исте ноћи у римској Болници Светог Духа, на чијем је оделу хирургије провео наредних неколико дана када је након свих претрага и пружања медицинске помоћи пуштен, обмотан у завоје, од главе до пете, дословце у маниру попут староегипатских мумифицираних и балзамованих лешева током другог миленијума пре Христа. 3. Кардинал Боскини није био само у шоку, он је одиста био преплашен и ван себе. Но, пре но што је изашао ван, кардинал Боскини и у болничким је просторијама доживео оно што би научници сигурно одредили као „наднаравно искуство”, по други пут у свом животу (први пут беху, дакако штакори који су га несхватљиво шчепали, очито запоседнути од неког неземаљског и нељудског ентитета или силе). Целокупно време кардиналовог боравка у римској Болници Светог Духа, док је лежао у постељи у свом болничком апратману, његово је ухо слушало зачуђујуће и запрепашћујуће мелодије Моцартовог Реквијема, и дању, а и ноћу када би ходници били празни, доиста. Када би кардинал Боскини некога од особља запитао „чему оваква суморна језовита мелодија путем разгласа у оваквим болничким околностима”, не би добијао никакав разуман одоговор неголи само огромно чуђење и контрапитање уз констатацију: „Каква мелодија, ваша еминенцијо? Ништа се не чује, нема доиста никакве мелодије, шта, доиста, чујете господине кардинале?”Но, кардинал Боскини није сишао с ума, добро је знао и осећао шта чује, и одакле то долази, па се више није усуђивао да дозива особље и умољава их да „искључе погребног Моцарта”. Знао је потом навући болнички покривач преко главе и тако се ућутати.Но, десно од кардиналове постеље налазио се прозор. Кроз прозор изранављени кардинал Боскини гледао је често у осами својих болничких дана у дрворед борова у дворишту болнице пред каменитом обалом плавог Тибра. Треће ноћи својих болничких дана на једном од тих красних столетних алепских борова (који су ту још од године 1842, од времена папе Гргура XВИ) кардинал Боскини, пре него што ће заспати, око поноћи, на своје поновно запрепашћење, угледао је особито необичну птицу како стоји на једној од неколико подебљих грана и гледа, дакако: право у њега. Птичурина налазила се на десетак метара од болничког прозора, стајала је непомично, језиво и сабласно, и гледала је, рекло би се, цео дан и све време само у кардинала, који ју је спазио сасвим случајно, нехајем, хотећи да погледа подробније у такође необично снажну и јарко светлу месечину.Кардинал Боскини, препао се.Доиста.Птица је била огромна.Мора да је била величине кондора.Одмах је помислио сироти кардинал да је у питању врана или гавран, јер птица је била потпуно црна са дугим кљуном.Али тако велике вране у Италији, од Сицилије до Ломбардије, од Ђенове до Палерма и на целом Апенинском полуотоку, па и у Европи заисгурно нема. Птичурина је гледала у кардинала као да жели да га хипнотише. Није, доиста, гледала као да је каква неразумна животиња или звер. Напротив, имала је поглед људског или пак неког другог интелигентнијег бића које је имало очиту вишу свест о себи. Гледала је у кардинала тако застрашујуће да је сироти кардинал Боскини трљао своје очи рукама.Није могао да поверује. 4. Птица је и даље стрељала погледом у кардинала, и сироти кардинал Боскини осећао је као да га то чудесно створење гледа са некаквим чудноватим осећајем самосажаљења, као да је тиме ова птичурина желела да му покаже да је он у нечему „у криву” и да то повређује ову одвратну и голему птичурину. Кардинал Боскини од страха и разрогачених очију, почео је махати руком са прозора у циљу да птичурину заплаши и отера, потом је чукао десницом по прозорском стаклу такође у истој намери, не усуђујући се ни у лудилу да дотакне кваку или можда отвори прозор.Но, птичурина се није мицала.Кардинал Боскини био је запрепашћен, није себи знао објаснити шта се то, уистину, догађа и да ли он можда све умишља? Кардиналово срце почело је гласније тући у његовим прсима. Грашке зноја сливале су му се са чела низ образе.А онда, десило се оно што је кардинала пренеразило и готово на смрт преплашило: птичурина на боровој грани преобразила се у пацова, дословце као у филмовима страве и ужаса. У времену мањем од две или три земаљске секунде, док је кардинал Боскини запањен гледао у њу отворених уста и ужаснутих очију, птица се решила перја које јој је чудесно отпало, црни кљун трансформисао јој се у пацовску њушку са брковима чији су крајеви били оштри попут игала, а уместо перјаног репа, испод гране на којој је стајала, почела се издуживати подужа дебела црна штакорска репина налик каквом црном гајтану док јој је иза тура ишчилио још један пар пацовских шапица...Кардинал Боскини ухватио се за главу. Готово да је крикнуо од ужаса. Огромни пацов који се тог натприродног часа начинио од огромне птичурине, скочио је фатално непојмљиво са гране бора на симс прозора болесничке одаје кардинала Боскинија, као да је имао крила орла, и стао на прозор, дакле тачно спрам избезумљеног лица кардинала Боскинија иза прозорског стакла. Кардинал је гледао у то одвратно ођавољено створење које је пре личило на какву мистичну грозотну звер из бројних средњовековних илустрација сатане и демона, или је пак било налик неком митском бићу из оне знане Борхесове Књиге о Измишљеним бићима неголи што је подсећало на обичног римског канализацијског штакора.Сироти кардинал Боскини тресао се од страха, доиста.Звер на прозору показала је устрашеном кардиналу своје предње дугуљасте зубе оштре као сечиво сабље, а потом је десном шапом силовито ударила по прозорском стаклу.Кардинал Боскини, у афектном трзају, од страха, окренуо се на другу страну свога кревета и пао са њега, на болнички под. 5. Штакорска звер скочила је потом на једну од нижих грана борова и нестала у мраку језиве римске ноћи.У дну великог прозора, на стаклу остала је пукотина, крстасто напрснуће дужине кажипрста једног одраслог хомо сапиенса. 2023.
[2] (ijek.), ili strojovođa, na ekavici: mašinovođa [3] (nem.), „Upomoć! Čovek se obesio! Tamo, u šumi! Upomoć!”
|
