detalj slike: KRK Art dizajn

Kratke priče II

Fric

Moj zidni časovnik od kuhane orahovine valovito udara jak gong: dvanaest zaredom.

Ponoć je.

Kod Mažestika sam. Sam. Utvarski, sam.

Mrak je gust, neproziran. Noć hladna i memljiva. Spram mene, polako izranja bledolika senka nečega. Čovek? Čovek je, pomislio sam, bez mnogo dvojbe. Dapače, bio sam u pravu. Dežmekast, glave bez vrata – jedva nazirem – gluho je doba, mrtvačka tišina – ni prst pred okom se ne razaznaje. Približava mi se. Koraci, kratki, čujni, spori – opušteni, lakonski kao u šetnji na korzou.

Stoji sada preda mnom pojava golema i generalska. Prugasto crno-belo odelo, nemački štof Hugo Boss, kravata grimizna – na njoj zlatna igla; ruke lopovski i čvrsto zabijene u džepovima; trbuh podbuo – osobito gurmanski, bele cipele. Obrazi glatki, svetle se, tek izbrijani; oseća se gust i jak miris nemačke kolonjske vode – Echt Kölnisch Wasser.

Gleda me oštro, sitno, mišijim pogledom – pravo u oči. Među prstima, u jednoj ruci, svetli mu se patrljak cigarete, popušen do kraja, dogoreo do filtera. Smeška se, nekako, pakosno, i radosno.

Stavlja cigaretu, to jest – sićušni patrljak, u usta – i povlači dim – cigareta malim plamičkom zasvetli u noći.

A potom – skinuo je veliki crni borsalino sa svoje glave, i tu se veličanstveno ukazala velika cezarosvka sjajna bela ćela obavijena tankim vencom dugih sedih pramenova nepodšišane kose.

Oblak dima, koji se vije iznad njegove ćele, čini i naliči kao da stoji u nekoj gustoj, neprozirnoj magli. Nestvarno. Jezovito, stokerovski.

U drugoj ruci, drži nekoliko knjižica, tankih, mekih korica. Gleda me ozbiljno. Strogo, osorno, čak, možebiti – i uplašeno?

Tako, odista, deluje.

„Što je, smeta li ti duhanski dim, mladiću?” , upita me hrapavim, ogrubelim glasom.

Nije sačekao moj odgovor, već je počeo kružiti oko mene kao lešinar, odmeravajući me sa svih strana. Bacio je, potom, utuljeni opušak cigarete u baru te ga zgnječio petom cipele.

Zatim je kao mahnit započeo knjižice džepnog izdanja listati među svojim rukama kao da broji novac iliti špil karata za poker. A onda prozbori i poče nabrajati osobito nadmeno i, dakako, arogantno:

„Čuj, bit ću vrlo jasan! Domanović, Stanković, Kočić, Krakov, Andrić, Mihailović, Kiš, Ćosić... bla-bla-bla... Ovo je, znate, da vam odmah otvoreno reknem, bez uvijanja i direkt: crvljivi luk, užegla buranija. Odurna skribomanija! Kakve sve idiotarije nisu tiskali! Ja sam – najveći balkanski literata, ja! Ja, i nitko drugi! Ostao i uvijek ću biti!”

Iznenađen sam. Gledam ga, ma šta on to govori, i u ime čega?

„Kaj je, mladiću, nije ti bum pravo? Mlad gospon, a ne razumije što govorim, ha!”, kaza mi, i oćuta potom; čeka, čeka i gleda me i dalje u oči, kao da će me svakog časa ščepati kao zmija žabu.

U glavi mi jarost, meni donekle čudna i nerazumljiva, ali prisutna.

I žaba u meni – pretvorila se toga časa konačno – u zmiju:

„Krleža!” , povikah, „Vi, ne samo što izgledom podsećate na svinju, vi i razmišljate kao... samoljubna marva!”, zapretih mu čak i svojim desnim kažiprstom, koji podigoh toliko visoko iznad njegove glave, da se sam zaprepastih nad svojom reakcijom.

Čemu ovo ipak... zašto?

Iznenadio se Veliki pisac, zakratko, te je ustuknuo korak unazad, izbuljivši se u mene. A onda je zaurlao na mene, mlatarajući svojim šeširom oko moje glave kao kondor:

„Svi ste vi ušljivi balkanski barbari. Veliki junaci, heroji, ha! Andrić, unjkavi i kenjkavi bizantski mediokritet, a uza to – i udvorički poslanik kod Hitlera, Ćosić – pogonski kalemar, Stanković – rečenični mutator, a Kiška? Cinik, poznaval sam ga dobro – palanački zajedljivac. Bule luđak... Velike literate? Ha! A ne znaju sklepat ni dvije rečenice kako valja! Učmalost!”

Potom je iz svojih ruku besno bacio sve te silne knjige u blatnu baru pod svojim nogama.

Mirno je stavio svoj borsalino na ćelu, nakrivio ga baronski; skrstio je ruke na zadnjici, zagladio je prstima kravatu, okrenuo se od mene, ubrzao korak i nestao u mraku, u magli, u tmini.

U taj čaj probudih se.

2016.

Žudnja za neizvesnošću

„Dobro, kaži mi zašto stalno progonite mene, a ne recimo... pse lutalice...”, upita zec lovca, „jer zečetina i nije bog zna kako ukusnija od keretine, to će ti čak i psi potvrditi, a uz to, upucati psa mnogo je lakše nego mene, ja sam neuporedivo brži?”

„Baš zato te i lovimo, šumski sine” , odgovori lovac i uperi pušku u zeca s naredbom: „’ajde sada, trči, što brže!”

Bojčinska šuma, 2016.

Isak Vajs i 30.000 franaka

Bez ikakvih daljih naklapanja i preteranog promišljanja i domišljanja, odveć stari gospon uzoritih manira, Isak Vajs, isključio je vlastiti gramofon koji je toga časa emitirao Beethovena to jest njegovu Devetu simfoniju, zatim je odmah i momentalno legao u svoju toplu vunenu postelju s jasnom i decidno zamišljenom namerom – da smesta čvrsto zaspi i da u jakom snu, u kontinuitetu, obitava sveukupno: celih jedanaest i pol časova, sve do sutra ujutru u 7:05, kada je, dakako, gospon Isak Vajs, nameračio da se probudi, protegne, svakako obuče, umije, te doručkuje osobito jaku kajganu s crnim lukom, cveklom, masnim pečenim ćurećim krilcima i ispije jednu čašu crvenoga vina – te da potom, odmah utekne od vlastitih novčanih poverilaca u nepoznatom pravcu, nadasve – napunjenih vlastitih džepova.

Novi Sad, 2017.

Zubar bez skrupula

„I pisac je čovek, zar ne? Ali pisac nije bezazlen, on je neka vrsta demona – uglavnom u pozitivnom smislu.”

Peter Handke

„Zagledajte se u srce bilo kog čoveka, i uvek ćete pronaći, u baš svakom, najmanje jednu crnu mrlju koju krije!”

Henrik Ibzen

„Dragi moj, ljubezni, uvaženi i plemeniti gospodine doktore, pa, recite mi zaboga, ljudski i, dakako, razborito, elem, kako li može, tja... kako vam, uopšte, ova vaša blagotvorna anestezija protiv bola baš ovako bajno i brzo deluje, ja evo, i dalje poverovati ne mogu očima, i damrovima svojim vlastitim, i blagougodna milina što vilicu moju obuzima, ha!, da sam ja svim ovim grandiozno zadivljen, jer, otkuda molim lepo, doista, ova neizreciva blagost koju sada trenutačno u vilici i međ’ zubima svojim ovako milo-ugodno osećam, jezik mi moj već uveliko trni, bocka, i pritom me, apsolutno, verujte mi na reč, doista, ništa, ama baš ništa, ali baš ništa, ne boli od vašega burgijanja?”, upitao je pacijent svoga zubara, poplašeno, ponizno i pokorno, kako mu i njegov vlastiti uniženički položaj, dakako, trenutačno nalaže.

„Današnje, ovo moderno i novo vreme, kome smo svi – eto, kako postojano i samouvereno kažu današnji eminentni naučenjaci – vekovima kao žedna pseta težili, strogo, i empirijski, je li – nalaže izrazitu i fatalno postojanu humanost i nužnu bezbolnost, kao i nepatnju za pacijenta, to jest – za bolovaoca u savremenoj medicini, poznaniče moj dragi” , odgovori mu zubar risijeg pogleda, te nastavi: „ali, nemoj se tako suvišno i blentavo, i tako detinje naivno zavaravati i sebe samog obmanjivati, pa mi zato sada veruj na moju osobnu i časnu reč koja nikada ne laže – naćulji oba svoja prljava i masna uha dragi moj, i počuj, u ovom momentu iskrenosti, istinite reči moga srca – ja bih najviše, kako mi srce moje veliko ište, voleo – kada me već pitaš – da ti zube tvoje žute, gnjile i ranjave, truležne, gadne, crne i crvljive – vadim, o, da – naživo, jer, po savesti iskrenoj i zubarskoj mojoj ti govorim, bez ikakvoga laganja, ljudskog dvoličnog glumatanja i nadmenog puvanja: nema ti boljeg i učinkovitijeg leka za današnju čovečiju dušu od strašne more, muke i večnoga jauka drugoga, znaj, a dočim: ne mogu više trpeti ni podnositi sve vas krezube i kržljave što imadete samo po jedan jedini zub u glavi, sve rugobe i ružnoće vaših vilica, i ja sam čovek, i ja imam potrebu za lepim i ugodnim!”

2017.

Grof od Martinaca

Ustanovivši (ne zna se kako?) da je dalji rođak poslednjega iz Dinastije Obrenovića – Kralja Aleksandra I Obrenovića, i to po ženskoj liniji, Joanićije Krotić iz Martinaca pokraj Sremske Mitrovice, umislio je da je Božanskom Providnošću jedino on predodređen da nastavi srpski rat „crvene i bele ruže” , to jest – da zbaci tadašnjega jugoslovenskog kralja Aleksandra Ujedinitelja I Karađorđevića, da on stupi na presto i ponovo, preko sebe, dakako, vrati Krunu Obrenovićima u ruke.

U nameri da ostvari svoj politički i zaverenički plan Joanićije je jula godine 1928. nekoliko puta pokušavao da dođe u Beograd ali bi svaki put bio uhapšen od žandara u Zemunu kao skitnica i klošar, te deportovan nazad u – Martince.

No, 11. septembra, u Karlovcima sašio je sebi novo svileno odelo od mađarskoga štofa iz Pešte, kupio je sebi i nove crne lakovane cipele, oprao kosu sapunom od koprive i nabacio stari kožni polu-cilindar na glavu, te je 13. septembra, rano izjutra, bez problema ušao u Varoš beogradsku... i odmah, zakoračivši sa Savskog mosta, na tlo Beograda – ugazio u govno, ljudsko nadasve.

Bio je 14. septembar – Sveti Pantelejmon, krsna slava porodice Karađorđević, i Joanićije je pošao, ni levo niti desno već pravo u Beli Dvor na Dedinje, predstavljajući se gardi na kapiji Dvora „kao ugledni trgovac svinjama iz Slavonije” i „odani i pokorni poklonik Dinastije i Kralja” .

Naravno, nije mu bilo dopušteno da ušeta u Beli Dvor, te da obeduje sa Kraljem kavijar, maslinke, gibanicu, vruću jagnjetinu i rolovanu prasetinu – koja je tek juče klana, a do prekjuče možda radosno i bezbrižno šetuckala po nekoj livadi i spokojno pasla rosnu travu...

Ali, Joanićije Krotić ostavio je gardi poklon za Kralja i Kraljicu: poveću debelu slavsku sveću lojanicu zapakovanu u lepu ukrasnu crvenu maramu od pamuka – a unutra, u sveći ostavio im je za slavlje i malu igračku: tempiranu bombu sa ubojitim eksplozivom težine oko kilograma (što bi bilo dovoljno da raznese pola Beograda sve do Bubanj potoka).

Odmah je Joanićije utekao što je dalje mogao – i stigavši posle nekoliko časova u Jakovo sremsko svinjsko kao što kažu, stao je pokraj jednog tora sa svinjama da predahne pre no što pritisne kobno dugme na svom detonatoru i konačno digne sve Karađorđeviće u zrak. Joanićije je zadihan dahtao, a svinje nedaleko od njega glasno su groktale.

Tada se, gle čuda, niotkuda pojavio svinjar – očito čuvar toga tora.

Svinjar viknuo je na Joanićija:

„Ej, ti, bog te materin, šta činiš tu, magarče?”

Toga trena Joanićije se uplašio, prenuo, i naglo trgnuo: upravo kada je nameravao da stisne crveno dugme na svome detonatoru najnovije, nemačke, tehnologije ovaj mu je svinjar tako nekulturno viknuo na uho, te mu se detonator izmigoljio iz ruku i upao u obor sa svinjama – šta će, kud će, Joanićije je uskočio u tor sa svinjama po svoju stvarčicu.

Ali: svinje su bile fatalno gladne, gazda svinjar nije natovio svoje plemenite svinje svežim pomijama, pa kada su svinje videle meso pred sobom, napadnu Joanićija i izjedu ga celog, kao i njegov detonator – ni cipele nisu ostale sirotom Joanićiju na nogama.

Očito zbunjen celim prizorom, gazda svinjar uskočio je u tor, takođe, pokušavajući da spase neznanca Joanićija, ali – ni od njega ne ostaše ni cipele.

I svoga su gazdu svinje pojele – jer, kako rekoh, bile su jako, jako gladne.

A onu sveću-bombu glupi gardisti odneli su Kralju pravo u ruke.

Sva sreća te je Ovaj nije „zapalio”, inače bi sve Karađorđeviće u Dvoru gardijskim sabljama i britvama strugali sa debelih mermernih zidova na kojima su visila neka od najvećih dela svetskih umetnika: od Pusena i Mijea do Brojgela i Paje Jovanovića.

Sveću je kao poklon knez Pavle godine 1938. odneo u London – engleskom kralju Džordžu VI.

Sada se ova neotkrivena paklena naprava u obliku sveće nalazi u Bakingemskoj palati, negde u nekom podrumu, depou ili kakvoj zabačenoj ostavi.

2017.

Tri u jedan

Jedna crna mačka provirila je razrogačenim i gladnim očima iza odškrinutih vrata, nakratko.

Posle nekoliko minuta crvena mačka mahnula nam je iza istih vrata svojim jadnim i olinjalim repom, a zatim je šmugnula...

Malo kasnije, opet smo iza tih vrata opazili mačije prisustvo, načuli smo neobični mjauk koji je podsećao na lavež.

To beše siva mačka...

Nama je tada, doista, prekipelo, te smo ušli u sobu, uhvatili mačku za uši i izvukli je na čistac.

Za čudo, nije imala razrogačene oči, rep joj je bio normalan, i što je najčudnije: priznala nam je da nije gladna.

Bila je osobito zatvorena i nekomunikativna, ali smo je pritisli svim snagama, i na kraju, odala nam je strašnu tajnu: ona je pojela crnu i crvenu mačku koje smo maločas videli!

Trbuh joj je zaista bio ogroman, kako i ne bi? Na naše poslednje pitanje: zašto je to uradila, jer nije običaj među mačkama da jedna drugu jedu, ona se smejala, kao pijanac, vrlo iritirajuće, doista.

Sada, kada je sve prošlo, možda je to ipak bio samo pas? Ili možda nije?

Sve će biti da smo imali posla s nekakvim pijancem koji voli da jede mačke preobučen u psa.

2018.

Pobuna svinja

Čovek hranio je svoje svinje korama natrule lubenice.

Znao je da će uskoro sve to meso pojesti i već je osećao neopisivo zadovoljstvo.

No, jedna krmača koja je bila najugojenija, pobuni se te mu reče:

„O plemeniti gazda, zašto nas stalno hraniš pomijama i smećem, i mi smo, kao i sva živa stvorenja, radi da jednom u ovom našem kratkom i napaćenom životu pojedemo i ono što tvoju trpezu krasi!”

Na to se javila i druga krmača, crna, poludivlja mangulica, te je zagroktala i ona svome gazdi:

„Istina, dragi gazdice, i mi bi ždrale malko roštiljskoga ili kakvog lepog dimljenog mesa! I mi smo živa bića! Smučilo nam se da vazda kusamo ove tvoje odvratne pomije!”

„Jeste, i vi ste živa bića”, reče debeli gazda, „ali vi ste svinje, životinje, niste ljudi, stoga se zadovoljite ovim što vam bacam...”

„O plemeniti gazda, kako se varaš”, zagrokta prva , „ljudi su od svih živih bića po svemu najsličniji nama svinjama!”

„Ne lupetaj”, odvrati debeli gazda i sruči kofu s pomijama u obor.

„O, da”, povika druga, „imamo sličan sistem za varenje, približan broj zuba, srce svinje i čoveka istih je dimenzija, kao i naši bubrezi, čak smo i približne pameti, mi svinje najpametnije smo od životinja sa četiri noge, a vi ljudi najpametnija ste bića od dvonožaca, i metabolizam nam je isti, gojimo se istom brzinom... evo vreme neumitno pokazuje i dokazuje da si najočitiji primer toga ti, plemeniti gazda!”

Gazda, na ovo roktanje svojih svinja, zaškripi besno vilicama svojim. Potom otrča po ogromni nož, te među svojim ljubljenim svinjama, odista – u svega nekoliko minuta: načini krvavi pir.

2018.

Gozba

Drugi dan po smrti Samuilovoj, i prvi po ukopu.

Sunce upeklo, sve saseklo.

Konjske mušice ujedaju prisutne za ruke, vrat i uši. Pčele padaju po pečenju i salati. Mačke podlo iza žbunja vrebaju hranu na stolu, a kerovi u daljini cvile obalavljenih usta.

Svi sede i jedu. Za dušu pokojnika, dakako.

Reč je o odveć vekovima i milenijama ustaljenom fenomenu masovnog krkanja, to jest krkanluka i žderanluka na pokopu, koji je svojstven Balkancima.

Vilični mehanizmi tih alavih i proždrljivih ljudi umalo ne popucaše od neprestanog otvaranja i zatvaranja, a guša, u svakog ponaosob, kao da će se svakog časa raspuknuti od preobimnog žderanja i gutanja bez valjanog sažvakanja.

J. sedi za stolom i nad tanjirom šiju je iskrivio kao žirafa, seče krtinu i neprekidno, već četrdeset i tri minuta samo ubacuje, ubacuje i ubacuje, u usta svoja, dakako – kao koza.

Ubacuje i ubacuje, kao da guta poput noja. A., gledajući ga, zapita se: gde mu stade sve to?

No, J. i dalje ubacuje i ubacuje, i povremeno zakratko zastane, otvori usta i urlikne (to jest – pokuša da uvuče vazduh u pluća, te od mnogo mesa u ždrelu samo jako štucne što se čuje poput urlika pomahnitale divlje svinje, negde u šumi), zatim popije gutljaj vode – i nastavi da ubacuje kao živina u svoje vilice mesnatu hranu.

A. dođe, onjuši ga, namršti se, i upita ga:

„Bogamu, Jovane musavi, gušče jedno, pa ti bi mogao i nosom svojim hranu da usisavaš, je li, a?”

PODELITE OVAJ TEKST NA: