детаљ слике: КРК Арт дизајн

Кратке приче II

Фриц

Мој зидни часовник од кухане ораховине валовито удара јак гонг: дванаест заредом.

Поноћ је.

Код Мажестика сам. Сам. Утварски, сам.

Мрак је густ, непрозиран. Ноћ хладна и мемљива. Спрам мене, полако израња бледолика сенка нечега. Човек? Човек је, помислио сам, без много двојбе. Дапаче, био сам у праву. Дежмекаст, главе без врата – једва назирем – глухо је доба, мртвачка тишина – ни прст пред оком се не разазнаје. Приближава ми се. Кораци, кратки, чујни, спори – опуштени, лаконски као у шетњи на корзоу.

Стоји сада преда мном појава голема и генералска. Пругасто црно-бело одело, немачки штоф Хуго Босс, кравата гримизна – на њој златна игла; руке лоповски и чврсто забијене у џеповима; трбух подбуо – особито гурмански, беле ципеле. Образи глатки, светле се, тек избријани; осећа се густ и јак мирис немачке колоњске воде – Ецхт Кöлнисцх Wассер.

Гледа ме оштро, ситно, мишијим погледом – право у очи. Међу прстима, у једној руци, светли му се патрљак цигарете, попушен до краја, догорео до филтера. Смешка се, некако, пакосно, и радосно.

Ставља цигарету, то јест – сићушни патрљак, у уста – и повлачи дим – цигарета малим пламичком засветли у ноћи.

А потом – скинуо је велики црни борсалино са своје главе, и ту се величанствено указала велика цезаросвка сјајна бела ћела обавијена танким венцом дугих седих праменова неподшишане косе.

Облак дима, који се вије изнад његове ћеле, чини и наличи као да стоји у некој густој, непрозирној магли. Нестварно. Језовито, стокеровски.

У другој руци, држи неколико књижица, танких, меких корица. Гледа ме озбиљно. Строго, осорно, чак, можебити – и уплашено?

Тако, одиста, делује.

„Што је, смета ли ти духански дим, младићу?” , упита ме храпавим, огрубелим гласом.

Није сачекао мој одговор, већ је почео кружити око мене као лешинар, одмеравајући ме са свих страна. Бацио је, потом, утуљени опушак цигарете у бару те га згњечио петом ципеле.

Затим је као махнит започео књижице џепног издања листати међу својим рукама као да броји новац илити шпил карата за покер. А онда прозбори и поче набрајати особито надмено и, дакако, арогантно:

„Чуј, бит ћу врло јасан! Домановић, Станковић, Кочић, Краков, Андрић, Михаиловић, Киш, Ћосић... бла-бла-бла... Ово је, знате, да вам одмах отворено рекнем, без увијања и директ: црвљиви лук, ужегла буранија. Одурна скрибоманија! Какве све идиотарије нису тискали! Ја сам – највећи балкански литерата, ја! Ја, и нитко други! Остао и увијек ћу бити!”

Изненађен сам. Гледам га, ма шта он то говори, и у име чега?

„Кај је, младићу, није ти бум право? Млад госпон, а не разумије што говорим, ха!”, каза ми, и оћута потом; чека, чека и гледа ме и даље у очи, као да ће ме сваког часа шчепати као змија жабу.

У глави ми јарост, мени донекле чудна и неразумљива, али присутна.

И жаба у мени – претворила се тога часа коначно – у змију:

„Крлежа!” , повиках, „Ви, не само што изгледом подсећате на свињу, ви и размишљате као... самољубна марва!”, запретих му чак и својим десним кажипрстом, који подигох толико високо изнад његове главе, да се сам запрепастих над својом реакцијом.

Чему ово ипак... зашто?

Изненадио се Велики писац, закратко, те је устукнуо корак уназад, избуљивши се у мене. А онда је заурлао на мене, млатарајући својим шеширом око моје главе као кондор:

„Сви сте ви ушљиви балкански барбари. Велики јунаци, хероји, ха! Андрић, уњкави и кењкави бизантски медиокритет, а уза то – и удворички посланик код Хитлера, Ћосић – погонски калемар, Станковић – реченични мутатор, а Кишка? Циник, познавал сам га добро – паланачки заједљивац. Буле луђак... Велике литерате? Ха! А не знају склепат ни двије реченице како ваља! Учмалост!”

Потом је из својих руку бесно бацио све те силне књиге у блатну бару под својим ногама.

Мирно је ставио свој борсалино на ћелу, накривио га баронски; скрстио је руке на задњици, загладио је прстима кравату, окренуо се од мене, убрзао корак и нестао у мраку, у магли, у тмини.

У тај чај пробудих се.

2016.

Жудња за неизвесношћу

„Добро, кажи ми зашто стално прогоните мене, а не рецимо... псе луталице...”, упита зец ловца, „јер зечетина и није бог зна како укуснија од керетине, то ће ти чак и пси потврдити, а уз то, упуцати пса много је лакше него мене, ја сам неупоредиво бржи?”

„Баш зато те и ловимо, шумски сине” , одговори ловац и упери пушку у зеца с наредбом: „’ајде сада, трчи, што брже!”

Бојчинска шума, 2016.

Исак Вајс и 30.000 франака

Без икаквих даљих наклапања и претераног промишљања и домишљања, одвећ стари госпон узоритих манира, Исак Вајс, искључио је властити грамофон који је тога часа емитирао Беетховена то јест његову Девету симфонију, затим је одмах и моментално легао у своју топлу вунену постељу с јасном и децидно замишљеном намером – да сместа чврсто заспи и да у јаком сну, у континуитету, обитава свеукупно: целих једанаест и пол часова, све до сутра ујутру у 7:05, када је, дакако, госпон Исак Вајс, намерачио да се пробуди, протегне, свакако обуче, умије, те доручкује особито јаку кајгану с црним луком, цвеклом, масним печеним ћурећим крилцима и испије једну чашу црвенога вина – те да потом, одмах утекне од властитих новчаних поверилаца у непознатом правцу, надасве – напуњених властитих џепова.

Нови Сад, 2017.

Зубар без скрупула

„И писац је човек, зар не? Али писац није безазлен, он је нека врста демона – углавном у позитивном смислу.”

Петер Хандке

„Загледајте се у срце било ког човека, и увек ћете пронаћи, у баш сваком, најмање једну црну мрљу коју крије!”

Хенрик Ибзен

„Драги мој, љубезни, уважени и племенити господине докторе, па, реците ми забога, људски и, дакако, разборито, елем, како ли може, тја... како вам, уопште, ова ваша благотворна анестезија против бола баш овако бајно и брзо делује, ја ево, и даље поверовати не могу очима, и дамровима својим властитим, и благоугодна милина што вилицу моју обузима, ха!, да сам ја свим овим грандиозно задивљен, јер, откуда молим лепо, доиста, ова неизрецива благост коју сада тренутачно у вилици и међ’ зубима својим овако мило-угодно осећам, језик ми мој већ увелико трни, боцка, и притом ме, апсолутно, верујте ми на реч, доиста, ништа, ама баш ништа, али баш ништа, не боли од вашега бургијања?”, упитао је пацијент свога зубара, поплашено, понизно и покорно, како му и његов властити униженички положај, дакако, тренутачно налаже.

„Данашње, ово модерно и ново време, коме смо сви – ето, како постојано и самоуверено кажу данашњи еминентни научењаци – вековима као жедна псета тежили, строго, и емпиријски, је ли – налаже изразиту и фатално постојану хуманост и нужну безболност, као и непатњу за пацијента, то јест – за боловаоца у савременој медицини, познаниче мој драги” , одговори му зубар рисијег погледа, те настави: „али, немој се тако сувишно и блентаво, и тако детиње наивно заваравати и себе самог обмањивати, па ми зато сада веруј на моју особну и часну реч која никада не лаже – наћуљи оба своја прљава и масна уха драги мој, и почуј, у овом моменту искрености, истините речи мога срца – ја бих највише, како ми срце моје велико иште, волео – када ме већ питаш – да ти зубе твоје жуте, гњиле и рањаве, трулежне, гадне, црне и црвљиве – вадим, о, да – наживо, јер, по савести искреној и зубарској мојој ти говорим, без икаквога лагања, људског дволичног глуматања и надменог пувања: нема ти бољег и учинковитијег лека за данашњу човечију душу од страшне море, муке и вечнога јаука другога, знај, а дочим: не могу више трпети ни подносити све вас крезубе и кржљаве што имадете само по један једини зуб у глави, све ругобе и ружноће ваших вилица, и ја сам човек, и ја имам потребу за лепим и угодним!”

2017.

Гроф од Мартинаца

Установивши (не зна се како?) да је даљи рођак последњега из Династије Обреновића – Краља Александра И Обреновића, и то по женској линији, Јоанићије Кротић из Мартинаца покрај Сремске Митровице, умислио је да је Божанском Провидношћу једино он предодређен да настави српски рат „црвене и беле руже” , то јест – да збаци тадашњега југословенског краља Александра Ујединитеља И Карађорђевића, да он ступи на престо и поново, преко себе, дакако, врати Круну Обреновићима у руке.

У намери да оствари свој политички и заверенички план Јоанићије је јула године 1928. неколико пута покушавао да дође у Београд али би сваки пут био ухапшен од жандара у Земуну као скитница и клошар, те депортован назад у – Мартинце.

Но, 11. септембра, у Карловцима сашио је себи ново свилено одело од мађарскога штофа из Пеште, купио је себи и нове црне лаковане ципеле, опрао косу сапуном од коприве и набацио стари кожни полу-цилиндар на главу, те је 13. септембра, рано изјутра, без проблема ушао у Варош београдску... и одмах, закорачивши са Савског моста, на тло Београда – угазио у говно, људско надасве.

Био је 14. септембар – Свети Пантелејмон, крсна слава породице Карађорђевић, и Јоанићије је пошао, ни лево нити десно већ право у Бели Двор на Дедиње, представљајући се гарди на капији Двора „као угледни трговац свињама из Славоније” и „одани и покорни поклоник Династије и Краља” .

Наравно, није му било допуштено да ушета у Бели Двор, те да обедује са Краљем кавијар, маслинке, гибаницу, врућу јагњетину и роловану прасетину – која је тек јуче клана, а до прекјуче можда радосно и безбрижно шетуцкала по некој ливади и спокојно пасла росну траву...

Али, Јоанићије Кротић оставио је гарди поклон за Краља и Краљицу: повећу дебелу славску свећу лојаницу запаковану у лепу украсну црвену мараму од памука – а унутра, у свећи оставио им је за славље и малу играчку: темпирану бомбу са убојитим експлозивом тежине око килограма (што би било довољно да разнесе пола Београда све до Бубањ потока).

Одмах је Јоанићије утекао што је даље могао – и стигавши после неколико часова у Јаково сремско свињско као што кажу, стао је покрај једног тора са свињама да предахне пре но што притисне кобно дугме на свом детонатору и коначно дигне све Карађорђевиће у зрак. Јоанићије је задихан дахтао, а свиње недалеко од њега гласно су гроктале.

Тада се, гле чуда, ниоткуда појавио свињар – очито чувар тога тора.

Свињар викнуо је на Јоанићија:

„Еј, ти, бог те материн, шта чиниш ту, магарче?”

Тога трена Јоанићије се уплашио, пренуо, и нагло тргнуо: управо када је намеравао да стисне црвено дугме на своме детонатору најновије, немачке, технологије овај му је свињар тако некултурно викнуо на ухо, те му се детонатор измигољио из руку и упао у обор са свињама – шта ће, куд ће, Јоанићије је ускочио у тор са свињама по своју стварчицу.

Али: свиње су биле фатално гладне, газда свињар није натовио своје племените свиње свежим помијама, па када су свиње виделе месо пред собом, нападну Јоанићија и изједу га целог, као и његов детонатор – ни ципеле нису остале сиротом Јоанићију на ногама.

Очито збуњен целим призором, газда свињар ускочио је у тор, такође, покушавајући да спасе незнанца Јоанићија, али – ни од њега не осташе ни ципеле.

И свога су газду свиње појеле – јер, како рекох, биле су јако, јако гладне.

А ону свећу-бомбу глупи гардисти однели су Краљу право у руке.

Сва срећа те је Овај није „запалио”, иначе би све Карађорђевиће у Двору гардијским сабљама и бритвама стругали са дебелих мермерних зидова на којима су висила нека од највећих дела светских уметника: од Пусена и Мијеа до Бројгела и Паје Јовановића.

Свећу је као поклон кнез Павле године 1938. однео у Лондон – енглеском краљу Џорџу ВИ.

Сада се ова неоткривена паклена направа у облику свеће налази у Бакингемској палати, негде у неком подруму, депоу или каквој забаченој остави.

2017.

Три у један

Једна црна мачка провирила је разрогаченим и гладним очима иза одшкринутих врата, накратко.

После неколико минута црвена мачка махнула нам је иза истих врата својим јадним и олињалим репом, а затим је шмугнула...

Мало касније, опет смо иза тих врата опазили мачије присуство, начули смо необични мјаук који је подсећао на лавеж.

То беше сива мачка...

Нама је тада, доиста, прекипело, те смо ушли у собу, ухватили мачку за уши и извукли је на чистац.

За чудо, није имала разрогачене очи, реп јој је био нормалан, и што је најчудније: признала нам је да није гладна.

Била је особито затворена и некомуникативна, али смо је притисли свим снагама, и на крају, одала нам је страшну тајну: она је појела црну и црвену мачку које смо малочас видели!

Трбух јој је заиста био огроман, како и не би? На наше последње питање: зашто је то урадила, јер није обичај међу мачкама да једна другу једу, она се смејала, као пијанац, врло иритирајуће, доиста.

Сада, када је све прошло, можда је то ипак био само пас? Или можда није?

Све ће бити да смо имали посла с некаквим пијанцем који воли да једе мачке преобучен у пса.

2018.

Побуна свиња

Човек хранио је своје свиње корама натруле лубенице.

Знао је да ће ускоро све то месо појести и већ је осећао неописиво задовољство.

Но, једна крмача која је била најугојенија, побуни се те му рече:

„О племенити газда, зашто нас стално храниш помијама и смећем, и ми смо, као и сва жива створења, ради да једном у овом нашем кратком и напаћеном животу поједемо и оно што твоју трпезу краси!”

На то се јавила и друга крмача, црна, полудивља мангулица, те је загроктала и она своме газди:

„Истина, драги газдице, и ми би ждрале малко роштиљскога или каквог лепог димљеног меса! И ми смо жива бића! Смучило нам се да вазда кусамо ове твоје одвратне помије!”

„Јесте, и ви сте жива бића”, рече дебели газда, „али ви сте свиње, животиње, нисте људи, стога се задовољите овим што вам бацам...”

„О племенити газда, како се вараш”, загрокта прва , „људи су од свих живих бића по свему најсличнији нама свињама!”

„Не лупетај”, одврати дебели газда и сручи кофу с помијама у обор.

„О, да”, повика друга, „имамо сличан систем за варење, приближан број зуба, срце свиње и човека истих је димензија, као и наши бубрези, чак смо и приближне памети, ми свиње најпаметније смо од животиња са четири ноге, а ви људи најпаметнија сте бића од двоножаца, и метаболизам нам је исти, гојимо се истом брзином... ево време неумитно показује и доказује да си најочитији пример тога ти, племенити газда!”

Газда, на ово роктање својих свиња, зашкрипи бесно вилицама својим. Потом отрча по огромни нож, те међу својим љубљеним свињама, одиста – у свега неколико минута: начини крвави пир.

2018.

Гозба

Други дан по смрти Самуиловој, и први по укопу.

Сунце упекло, све сасекло.

Коњске мушице уједају присутне за руке, врат и уши. Пчеле падају по печењу и салати. Мачке подло иза жбуња вребају храну на столу, а керови у даљини цвиле обалављених уста.

Сви седе и једу. За душу покојника, дакако.

Реч је о одвећ вековима и миленијама устаљеном феномену масовног кркања, то јест крканлука и ждеранлука на покопу, који је својствен Балканцима.

Вилични механизми тих алавих и прождрљивих људи умало не попуцаше од непрестаног отварања и затварања, а гуша, у сваког понаособ, као да ће се сваког часа распукнути од преобимног ждерања и гутања без ваљаног сажвакања.

Ј. седи за столом и над тањиром шију је искривио као жирафа, сече кртину и непрекидно, већ четрдесет и три минута само убацује, убацује и убацује, у уста своја, дакако – као коза.

Убацује и убацује, као да гута попут ноја. А., гледајући га, запита се: где му стаде све то?

Но, Ј. и даље убацује и убацује, и повремено закратко застане, отвори уста и урликне (то јест – покуша да увуче ваздух у плућа, те од много меса у ждрелу само јако штуцне што се чује попут урлика помахнитале дивље свиње, негде у шуми), затим попије гутљај воде – и настави да убацује као живина у своје вилице меснату храну.

А. дође, оњуши га, намршти се, и упита га:

„Богаму, Јоване мусави, гушче једно, па ти би могао и носом својим храну да усисаваш, је ли, а?”

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: