detalj slike: KRK Art dizajn

IZA

Prostorija  četiri sa četiri, nemalterisana u desnom uglu na betonskom podu gomilica sasušenog lišća. Na mestu gde bi trebalo da bude prozor, otvor prekriven najlonom. Oseća se miris memle, iako je prostorija u nivou sa tlom. Javlja se jak osećaj nepripadanja, besmisla, praćen hladnoćom koja prečicom pronalazi put do svakog nerva.

''Čedo, tu si!'', iznenadi me nečiji glas.

Okrećem se imajući utisak da mi se podiže deo temena. Kraj otvora koji je ostavljen za vrata, stoji starica. Niska, zabrađena, sitnih očiju. Glas je u skladu sa njenom konstitucijom i godinama. Slabašan, majčinski.

''Ovde sam'', rekoh kao da je to najprirodnija stvar. Iako, zapravo, ne znam ni gde sam, niti ko je ova starica.

''Nemoj da se smrzavaš, ‘odi 'vamo, toplije je.''

Krenuh za njom. Hodamo kroz voćnjake, jabuke su okrugle, crvene i neprirodno se sjaje na podnevnom suncu. Grane su se savile do zemlje. Čudim se što ih niko nije podupreo, ovako će se, pre ili kasnije, slomiti.

''Nema ko'' , reče starica, kao da mi čita misli.  ''Ne treba protiv prirode, kad se pretovari otpada …''

Nisam u potpunosti sigurna kako treba da shvatim njene reči, ipak, ne tražim pojašnjenje.  Stižemo, ispred nas je mala kuća sa jednim prozorom levo od vrata. Smeštena usred  voćnjaka, zanimljiva poput paketa koji mami da se otvori. Ulazimo, unutra je toplo. Iako glavom ne dodirujem plafon, imam osećaj da me neprijatno golica, kao da će se svakog trenutka spustiti i poklopiti me svojom težinom.

''Vreme je da se odmoriš'' , reče starica.

Ne bih da budem nezahvalna, ali mi nije do odmora, pogotovo ne u ovoj kućici koja kao da me steže nevidljivim spojevima usled čega dišem duboko, pokušavajući da sprečim napad panike o kojem sam imala prilike samo da čitam.

Prostorija u kojoj se nalazimo je mala, sa nekoliko neophodnih komada nameštaja. Sto i stari drveni krevet kraj kojeg je ručno pravljena kolevka. Pitam se: ko li ima malo dete? U blizini nisam videla nijedno drugo domaćinstvo, sem ovog kućerka u nigdini.

''Popij čaj'', starica mi donosi topli mirisni napitak.

Njene reči prekida zvonjava na vratima.

''Ko li to sad zvoni?'', upita se starica.

Gledam je u čudu. Pravo pitanje je: otkud zvono kad nema struje? Rezak zvuk još jednom para neprijatnu tišinu, starica osluškuje, ja se još uvek pitam gde sam i zašto.

 ''Pomeri malo zavesu, pazi da te ne vide'', šapuće starica.

Poslušam je, iskosa gledajući pokušavam da razaznam ko je pred vratima trudeći se da ostanem neprimećena. Naprežem se, i na svoje  zaprepašćenje vidim da je ispred vrata krupan petao.

Kao da smo upravo njega i očekivali govorim:

''Ispred je petao.''

''Ma, kakav petao!'' , ljutnu se starica.

Dobro je, starica je normalna, odahnuh sa olakšanjem. Jedina čudakinja ovde sam ja. Postideh se.

''On bi kuckao kljunom, ne bi zvonio. Uostalom, i on će kasnije doći na čaj, pa ću ga pitati šta je hteo…''

Osećam vrtoglavicu, pitam se šta li je u čaju koji mi je starica velikodušno ponudila.

 Mrak… Otvaram oči.

Ležim na parketu, prekrivač je preko mene, polako razaznajem gde sam. Osluškujem, TV  je ostao uključen, neka emisija o pticama…

PODELITE OVAJ TEKST NA: