детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИЗА

Просторија  четири са четири, немалтерисана у десном углу на бетонском поду гомилица сасушеног лишћа. На месту где би требало да буде прозор, отвор прекривен најлоном. Осећа се мирис мемле, иако је просторија у нивоу са тлом. Јавља се јак осећај неприпадања, бесмисла, праћен хладноћом која пречицом проналази пут до сваког нерва.

''Чедо, ту си!'', изненади ме нечији глас.

Окрећем се имајући утисак да ми се подиже део темена. Крај отвора који је остављен за врата, стоји старица. Ниска, забрађена, ситних очију. Глас је у складу са њеном конституцијом и годинама. Слабашан, мајчински.

''Овде сам'', рекох као да је то најприроднија ствар. Иако, заправо, не знам ни где сам, нити ко је ова старица.

''Немој да се смрзаваш, ‘оди 'вамо, топлије је.''

Кренух за њом. Ходамо кроз воћњаке, јабуке су округле, црвене и неприродно се сјаје на подневном сунцу. Гране су се савиле до земље. Чудим се што их нико није подупрео, овако ће се, пре или касније, сломити.

''Нема ко'' , рече старица, као да ми чита мисли.  ''Не треба против природе, кад се претовари отпада …''

Нисам у потпуности сигурна како треба да схватим њене речи, ипак, не тражим појашњење.  Стижемо, испред нас је мала кућа са једним прозором лево од врата. Смештена усред  воћњака, занимљива попут пакета који мами да се отвори. Улазимо, унутра је топло. Иако главом не додирујем плафон, имам осећај да ме непријатно голица, као да ће се сваког тренутка спустити и поклопити ме својом тежином.

''Време је да се одмориш'' , рече старица.

Не бих да будем незахвална, али ми није до одмора, поготово не у овој кућици која као да ме стеже невидљивим спојевима услед чега дишем дубоко, покушавајући да спречим напад панике о којем сам имала прилике само да читам.

Просторија у којој се налазимо је мала, са неколико неопходних комада намештаја. Сто и стари дрвени кревет крај којег је ручно прављена колевка. Питам се: ко ли има мало дете? У близини нисам видела ниједно друго домаћинство, сем овог кућерка у нигдини.

''Попиј чај'', старица ми доноси топли мирисни напитак.

Њене речи прекида звоњава на вратима.

''Ко ли то сад звони?'', упита се старица.

Гледам је у чуду. Право питање је: откуд звоно кад нема струје? Резак звук још једном пара непријатну тишину, старица ослушкује, ја се још увек питам где сам и зашто.

 ''Помери мало завесу, пази да те не виде'', шапуће старица.

Послушам је, искоса гледајући покушавам да разазнам ко је пред вратима трудећи се да останем непримећена. Напрежем се, и на своје  запрепашћење видим да је испред врата крупан петао.

Као да смо управо њега и очекивали говорим:

''Испред је петао.''

''Ма, какав петао!'' , љутну се старица.

Добро је, старица је нормална, одахнух са олакшањем. Једина чудакиња овде сам ја. Постидех се.

''Он би куцкао кљуном, не би звонио. Уосталом, и он ће касније доћи на чај, па ћу га питати шта је хтео…''

Осећам вртоглавицу, питам се шта ли је у чају који ми је старица великодушно понудила.

 Мрак… Отварам очи.

Лежим на паркету, прекривач је преко мене, полако разазнајем где сам. Ослушкујем, ТВ  је остао укључен, нека емисија о птицама…

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: