detalj slike: KRK Art dizajn

MARINKA

Svake večeri odlazio sam kod Marinke. Stanovala je u glavnoj ulici na samom kraju grada. Od moga stana do njene kuće bilo je manje od pola sata laganim korakom. Nije da sam morao, taj odlazak kao da se podrazumevao. Bilo je dovoljno pomisliti na druženje sa Marinkom i misli bi vaskrsavale od radosti. Bila je posebna, a želja da budem sa njom, jača od svega. Voleo sam je slušati. Njene priče nisu imale kraj, a nikad ih nije ponavljala prilikom sledećeg susreta. Ono što bi ispričala ugraviralo bi se u memoriju, zauvek.

Baš tamo kod poslednje ulične svetiljke gde se izdvaja jedini prilaz bila je Marinkina kuća. Po ničemu neobična, kuća k’o kuća. Danju nisam nikad pored nje prolazio, ali i ako bih, ne znam da li bih navraćao.

Prošlo je izvesno vreme od našeg poslednjeg susreta. Te poslednje noći nije mi ništa rekla što bi naslućivalo prekid naših susreta. Rastali smo se uobičajenim pozdravom, naklonom, s nadom da ćemo se videti sledeće večeri.

Noć bi me usisala i dovela pravo do stana. Ujutro bi se budio uvek sa radošću novom danu, posebno ako bi me sunce pozdravilo rascvalom svetlosti u sobi. Dan mi je protekao radno, bez posebnih uzbuđenja. U našem malom institutu radio sam na prikupljanju informacija o energetskim Zemljinim tačkama.Obično sam, radeći, pomišljao na Marinku, smišljao teme o kojima bih voleo da mi priča, a one kao da bi se telepatski prenele do nje, znala bi me dočekati baš sa temom o kojoj sam razmišljao. Podrazumevalo se da nas čeka zajednička veče. Međutim, tog dana nisam pomišljao o našem susretu, isto  kao kad bih uzimao lek, pa kad mi je bolje, zaboravim da uzmem. Ništa mi tog popodneva i večeri nije govorilo o mojoj Marinki. Tog dana bio sam operisan o pomisli na nju, čak i u narednim danima.  

Nakon nekoliko dana, sticajem okolnosti, u vožnji sa prijateljom, naišli smo, u prolazu, poprečnom ulicom u blizini Marinkine kuće, zamolih ga da skrene i da okrene tik pred njenim prilazom. Pogledom sam tražio prilaz i njenu kuću ali nije mi se ukazala. Te kuće tu uopšte nije bilo??? O Marinki sam tek posle toga počeo intenzivno da razmišljam.

Uplašio sam se da sam u opasnom tripu. Prijatelju nisam ništa govorio, ali primetio sam da je osetio moju smušenost, verovatno je pomišljao da sam odlepio, jer nije znao šta me je upravo zadesilo. Odlučio sam da ćutim, bolje je i za njega da se poistoveti sa svojim mislima nego da mu ispričan nešto što neće biti u prilici da razume.

Preda mnom je bio veliki izazov. Pao sam. Duh me je držao krajičkom snage. Tu je stigao i strah, posebno angažujući se oko pojave misterije. Šta mi je trebalo u tom trenutku? Mir i zdrav razum! Da bih pokušao mislima odgonetnuti tajnu u koju sam skliznuo.

Setio sam se prvog susreta sa Marinkom. Bilo je to pre dve godine, baš nekako u ovo vreme. Drugog maja, pa da, drugi maj je bio prošle nedelje, dakle baš tačno pre dve godine. Eh, pa ja sam poslednji put bio kod Marinke drugog maja! Svakog dana naveče, bez razlike na okolnosti, dve godine, 730 puta! Šta je to, zašto je to tako? Predmet slučajnost, ovde nema šta da traži. Gospodine strah šta vi mislite? Nemam ja sa tim ništa, moja jedina težnja je da se oslobodim, ako mi zakažu destruktivne osobine. Razmisli sam u kakvu si rupu upao.

Bezuslovnost straha me još više zalepila za dno.

Marinku sam sreo prvi put one večeri kada sam se vraćao sa groblja. Tokom dana nisam stigao da odem, tek posle posla prošetao sam do bakinog groba da zapalim sveću. Bila joj je godišnjica, na taj dan se upokojila pre 6 godina. Kad sam se vraćao već je bio mrak. Na ulici je stajala mlađa žena, tu negde bliže 50, pozdravio sam iz pristojnosti u nameri da joj sretnem pogled. Dala mi je signal rukom da joj priđem. Osvrnuh se levo i desno dok sam joj prilazio sa blagim osmehom upitah je, šta mogu da učinim za vas? Zamolila me da pođem sa njom, kao da se znamo, bez ustručavanja, molim te, molim te, samo do kraja ulice, tu sam, nije daleko, znaš plašim se pasa lutalica, videla sam ih malo čas i strah me je samoj do kuće. Krenuo sam bez razmišljanja. Nisam osećao nikakav zamor, ona je celo vreme govorila, tako da nisam imao potrebu da gradim priču, hodao sam, onako, kao bez obaveze. Nešto me iznenadilo. Sećam se, dva kilometra do njene kuće, mi smo prepešačli vrlo brzo, to mi je delovalo nekako zbunjujuće. Kad smo stigli pred kuću rekao sam, evo to je to gospođo, laku noć vam želim. Međutim ona je insistirala da svratim, da će mi nešto ispričati. Rekao sam, oprostite, ne bih, možda drugom prilikom, ne volim da smetam,  pored toga ne poznajemo se. O, bar je to lako, pogledala me u oči  i širokim veselim osmehom izrazi mi blagi naklon i reče, ja sam Marinka! Budući da mi nije pružila ruku, pa nisam ni ja insistirao, već se blago naklonio i predstavio, Filip. Ne preosta ništa drugo nego da uđem. Čim je prekoračila prag, svetlost je ispunila prostor. Kakva divna svetlost, pomislih, baš me osvežila, činilo mi se da takvu svetlost nikad ranije nisam susreo. Sedite Filipe. Rekoh da se izujem, ne, ne kod mene se ne izuva. Obuća i odeća dok su na čoveku deo su njegove ličnosti, čine ga potpunim, to je jedan od osnovnih principa savremene civilizacije, jer da nam nije namenjena garderoba bili bi pokriveni dlakom i ne bi se mnogo razlikovali od predatora od kojih smo se odvojili. Odevanje je bila jedna od prvih osobina koja nas je činila drugačijim. To je nama dodeljeno dragi Filipe. Prostorije u kojima boravimo takođe su nam dodeljene i sve ostalo što možeš primetiti da životinje ne koriste već samo čovek to nam je dodeljeno da bi bili drugačiji. Mi umemo da zavolimo životinje pa sebi dozvolimo da im dodeljujemo neke stvari koje mi koristimo, ali to nije isto. To ne bi trebali da radimo, to je narušavanje pravila federacije kojoj pripadaju svi ljudi u ovom svetu. Sedi, sedi Filipe, mnogo si me pomogao večeras. Pomogao si i onim kerovima koji slobodno lutaju kroz noć, jer moj strah bi njih jako uznemirio, a naš je zadatak da se životinje ne uznemiruju zbog naše vlastite bezbednosti.

Marinka je bila lepo obučena. Imala je dugu lanenu suknju na sebi, belu bluzu i tanki džemper sa cvetnim dezenom, lepršav stas sa uredno počešljanom kosom, zavezanom u rep. Ne sećam se kakve je imala cipele, baš razmišljam, kako da joj nisam video i zapamtio cipele. Da li je Marinka imala cipele, čarape, stopala. Čekaj, možda ih nisam video od suknje, da li je suknja bila do zemlje. Prisetiću se, moram! Znam bio sam umoran, kad nisam, ali umor mi je, čudom, nestao. Bio sam gladan, sećam se dobro, ali i glad je nestala. Osetio sam u trenutku kao da mi je ta toliko ugodna svetlost zamenila hranu i oterala umor. Misao je bila prisutna. Činilo mi se kao da razmišljam o sadržaju nekih knjiga koje nisam pročitao, a znao sam da postoje.

Marinka je bila na otvorenim temama, znam da mi je te večeri govorila kako je važno shvatiti kuda nas vodi život i da nikad ne smemo zanemariti ljubav i emocije, jer njihovo odsustvo nam smanjuje sposobnost i vrline za ostvarivanje velikih dela, bez njih počnemo koristiti sumnjive metode i motive. Da bi imali značajan uticaj na drugog čoveka treba sve što kažemo i uradimo da bude u načelu dobrog principa. Uverljivost i iskrenost su vrline prihvatljive u društvu i omogućavaju nam da uvažavamo prava drugog čoveka …

Tekla je noć neprimetno, gasila se pažnja polako i počela da prkosi svetlu, osećao sam da moram krenuti i da je neka nova noć zamenila te večeri moju uobičajenu noć. Filipe, Filipe znate sutra naveče, biću ovde, dođi te, ovaj poziv neka vam stoji uvek nakon svakog našeg susreta, da ga ne bi ponavljala. Hvala Marinka, bilo mi je zadovoljstvo. Stajao sam na vratima sa usredsređenim pogledom u Marinkine oči, naklonila se i poželela mi laku noć. Laku noć, rekoh i okrenuh se u tamu koja me povede do stana.

Susreti sa Marinkom su se nizali kao biserna ogrlica. Nikad nas niko nije video zajedno. Samac sam i imponovalo mi je da sam u društvu sa lepom i neobičnom ženom. Koliko god sam se trudio, u mislima, nisam nikakvim načinom dopirao do njenog srca, kao da ga nije imala. Intimno zbližavanje zapalo je u neku vrstu hibernacije, a tolika zainteresiranost za svakovečernje susrete kao u nekom delirijumu, u posebnom delu neba, gde nema mesta pitanju ako je već stavljena tačka.

Marinkina stalna tema je bila čovečanstvo. Nije mi ništa preostajalo nego da slušam, njoj se pitanja nisu mogla postaviti, jer je upravo govorila o onome na šta bih pomislio u sledu njenih izlaganja. Umela je da primeti kad mi se misao odvoji od njene teme, kratko bi me sledila, kao da koristi pauzu, a zatim ponovo navodila u suštinu teme. Nisam znao da li sam dužan da to sve slušam i učim, Marinka nije ostavljala utisak učiteljice, niti predavača, ali delovala je uverljivo. Njena tumačenja su poput svetlosti, obznanjuju. Jednom mi je rekla da je njen zadatak da u meni probudi zaspalo znanje. Tada sam pomislio da je od nekoga poslana, ako je na zadatku. Odmah mi je odgovorila na moju misao, Ti si na zadatku, određen si da budeš ovde, priroda računa na tebe, njoj je čovek u prvom planu i zato treba raditi na uspostavljanju vrednosti čovekovog postojanja. Sve dok se ne postignu i ne uspostave prave vrednosti nema prostora za nova znanja. Sve što treba znati tu je, samo se treba setiti i početi primenjivati.

Požalim što nisam pisao dnevnik, imao bih veliku knjigu Novog Sveta od 730 strana najmanje. Da li bi bio u stanju svake večeri preneti verodostojno šta mi je Marinka sve ispričala? Posle svakog njenog izlaganja delovala je vrlo uverljivo da je uspešno prenela sve što je imala te večeri da kaže.  Gajila je poverenje u mene ili je smatrala da je usnulom delu moje posade vreme da se razbudi. Rekla mi je da me ne želi opteretiti informacijama, da bi to bilo pogubno i da nisam dužan znati više od onoga šta već znam. Nije potreba crpeti suštinu, jer to što smatram suštinom je samo jedan premali deo suštinskog iz kojeg treba kreirati meru današnjem čoveku.  

Često je spominjala emocije, smatrala ih je riznicom bogatstva i izobilja svih mogućih vrednosti. Govorila mi da moram proniknuti u njih jer da sam tamo pospremio najviše znanja koje sam zaboravio i kad ga se prisetim da ću otkriti i spoznati  stvari i njihovu namenu za dobrobit čovečanstva. Emocije su direktna veza sa duhom koji egzistira na višim nivoima, zahvaljujući njima u stanju smo da proniknemo u sferu gde možemo bistriti iluzije.

Zemaljski vremenski okviri su vam pojeli znanje koje ste pogubili, tako da sad nemaš pojma Filipe gde se nalaziš, sam si sebi izgradio ram i zatvorio se u njega. Sve je sada, a ti imaš prošlost i budućnost, umesto da si prihvatio ovo danas, ovo sada, u kome će se naživeti generacije civilizacija, a ne samo jedan trenutak čovekovog života koji je on sam sebi odredio. Svetlost, svetlost sledi Filipe ona će sa tobom podeliti informaciju!

Imati mnogo ljudi protiv sebe ne znači ne biti u pravu, ti si kodiran da bi bio na pravom putu i da se napajaš sa izvora. Njihovo nezadovoljstvo treba zanemariti, neki su provalili, na silu su ovde, oni nemaju što da traže jer ovo nije njihov svet. Oni se trude da se prilagode, tvore neke nove principe, proteruju, menjaju i ubijaju bez reda i zakona uspostavljajući neka svoja pravila, a pravilo je samo jedno Filipe, u svetlećem čoveku u čijem znanju leži ključ za svaku civilizaciju koja će dobiti šansu da se ovde ostvari.

Marinka nije štedela reči, ne mogu se otrezniti od njihove opijenosti, strah me je da ću zaboraviti, jer ako ih ne primenjujem blede i stapaju se u loncu čije se dno ne nazire. 

Ako nisi predvideo nemoj o tome da razmišljaš, često je govorila, postoje veze među nama koje su deo podsvesti, informacija je čudo nerazjašnjivo za naše poimanje stvari.

Mnogima se dešavaju refleksivne spoznaje ali to ljudi prosto potisnu, smatrajući nebitnim, poput lanjskog snega. Mi ne učimo o sebi i kad nam neko drugi govori mi se smejemo, umesto da se zapitamo ko smo? Svoju duhovnost prepustili smo religiji, a odrod od duha je ravno progonstvu iz raja. I posle toga ne preostaje ništa drugo nego neprestana borba, zanemarenje života, pridavanje važnosti pošastima i oduzimanje prava da jedni druge volimo.

Krotio sam misli zbog boljeg pamćenja, pokušavao sam da ih ne navodim na kamen spoticanja, ali on se sam nametao pored svake stvarnosti koja mi se hvatala pod ruku razumu.

Sve kako bi trebalo da bude pretvorili smo u težnju, plivajući u moru neizvesnosti. Plivamo, gledajući glavi mesto i ostvarujemo svoje težnje, zato i jesmo fizički naklonjeni ka nečemu da bi mogli sve to trpeti. Mnogi u toj borbi,nesvesno ili svesno, izaberu smrt. Umiremo bez reda i pravila. To je postala rutina života na Zemlji i svi misle da je to normalno.

Nećemo da shvatimo da smo zatvoreni u vremenskoj piluli i služimo neizlečivim mongoloidima za smirenje, jer svojim učinkom njima stvaramo bogatstvo i zadovoljstvo.

Umesto da razmišljamo mi umišljamo.

Da li je Marinka devojka sa Crvenog trga koja je prodavala Ćopićevu „Ježevu kućicu“ na ruskom da bi živela Moskvu i koja je nestala onog dana kada je na trg sleteo mali avion Česna iz nepoznatog pravca?

Da, danas mi je svejedno, zaista sve mi je svejedno, potpuno svejedno!

Svake večeri pristajao sam da hodam 2 km do Marinke na obodu našeg malog grada. Niko me nije morao nagovarati, bilo je dovoljno pomisliti na odlazak i misli bi vaskrsavale od radosti. Marinka je bila posebna, a želja da budem sa njom, jača od svega. Voleo sam je slušati. Njene priče nisu imale kraj, a nikad ih nije ponavljala u sledećim susretima . Ono što bi ispričala ugraviralo bi se u memoriju ostajući u sećanju zauvek. Tamo gde ulica završava i gde se izdvaja jedini prilaz bila je njena kuća. Po ničemu neobična, kuća k’o kuća. Da li je ta kuća danju tamo bila i je li Marinka u njoj živelaa? Danju nisam nikad odlazio do nje, može i to biti razlog da kuća i Marinka ne postoje. U njenom komšiluku nisam nikog poznavao, to mi je bilo toliko ne važno, sasvim svejedno!

PODELITE OVAJ TEKST NA: