детаљ слике: КРК Арт дизајн

МАРИНКА

Сваке вечери одлазио сам код Маринке. Становала је у главној улици на самом крају града. Од мога стана до њене куће било је мање од пола сата лаганим кораком. Није да сам морао, тај одлазак као да се подразумевао. Било је довољно помислити на дружење са Маринком и мисли би васкрсавале од радости. Била је посебна, а жеља да будем са њом, јача од свега. Волео сам је слушати. Њене приче нису имале крај, а никад их није понављала приликом следећег сусрета. Оно што би испричала угравирало би се у меморију, заувек.

Баш тамо код последње уличне светиљке где се издваја једини прилаз била је Маринкина кућа. По ничему необична, кућа к’о кућа. Дању нисам никад поред ње пролазио, али и ако бих, не знам да ли бих навраћао.

Прошло је извесно време од нашег последњег сусрета. Те последње ноћи није ми ништа рекла што би наслућивало прекид наших сусрета. Растали смо се уобичајеним поздравом, наклоном, с надом да ћемо се видети следеће вечери.

Ноћ би ме усисала и довела право до стана. Ујутро би се будио увек са радошћу новом дану, посебно ако би ме сунце поздравило расцвалом светлости у соби. Дан ми је протекао радно, без посебних узбуђења. У нашем малом институту радио сам на прикупљању информација о енергетским Земљиним тачкама.Обично сам, радећи, помишљао на Маринку, смишљао теме о којима бих волео да ми прича, а оне као да би се телепатски пренеле до ње, знала би ме дочекати баш са темом о којој сам размишљао. Подразумевало се да нас чека заједничка вече. Међутим, тог дана нисам помишљао о нашем сусрету, исто  као кад бих узимао лек, па кад ми је боље, заборавим да узмем. Ништа ми тог поподнева и вечери није говорило о мојој Маринки. Тог дана био сам оперисан о помисли на њу, чак и у наредним данима.  

Након неколико дана, стицајем околности, у вожњи са пријатељом, наишли смо, у пролазу, попречном улицом у близини Маринкине куће, замолих га да скрене и да окрене тик пред њеним прилазом. Погледом сам тражио прилаз и њену кућу али није ми се указала. Те куће ту уопште није било??? О Маринки сам тек после тога почео интензивно да размишљам.

Уплашио сам се да сам у опасном трипу. Пријатељу нисам ништа говорио, али приметио сам да је осетио моју смушеност, вероватно је помишљао да сам одлепио, јер није знао шта ме је управо задесило. Одлучио сам да ћутим, боље је и за њега да се поистовети са својим мислима него да му испричан нешто што неће бити у прилици да разуме.

Преда мном је био велики изазов. Пао сам. Дух ме је држао крајичком снаге. Ту је стигао и страх, посебно ангажујући се око појаве мистерије. Шта ми је требало у том тренутку? Мир и здрав разум! Да бих покушао мислима одгонетнути тајну у коју сам склизнуо.

Сетио сам се првог сусрета са Маринком. Било је то пре две године, баш некако у ово време. Другог маја, па да, други мај је био прошле недеље, дакле баш тачно пре две године. Ех, па ја сам последњи пут био код Маринке другог маја! Сваког дана навече, без разлике на околности, две године, 730 пута! Шта је то, зашто је то тако? Предмет случајност, овде нема шта да тражи. Господине страх шта ви мислите? Немам ја са тим ништа, моја једина тежња је да се ослободим, ако ми закажу деструктивне особине. Размисли сам у какву си рупу упао.

Безусловност страха ме још више залепила за дно.

Маринку сам срео први пут оне вечери када сам се враћао са гробља. Током дана нисам стигао да одем, тек после посла прошетао сам до бакиног гроба да запалим свећу. Била јој је годишњица, на тај дан се упокојила пре 6 година. Кад сам се враћао већ је био мрак. На улици је стајала млађа жена, ту негде ближе 50, поздравио сам из пристојности у намери да јој сретнем поглед. Дала ми је сигнал руком да јој приђем. Осврнух се лево и десно док сам јој прилазио са благим осмехом упитах је, шта могу да учиним за вас? Замолила ме да пођем са њом, као да се знамо, без устручавања, молим те, молим те, само до краја улице, ту сам, није далеко, знаш плашим се паса луталица, видела сам их мало час и страх ме је самој до куће. Кренуо сам без размишљања. Нисам осећао никакав замор, она је цело време говорила, тако да нисам имао потребу да градим причу, ходао сам, онако, као без обавезе. Нешто ме изненадило. Сећам се, два километра до њене куће, ми смо препешачли врло брзо, то ми је деловало некако збуњујуће. Кад смо стигли пред кућу рекао сам, ево то је то госпођо, лаку ноћ вам желим. Међутим она је инсистирала да свратим, да ће ми нешто испричати. Рекао сам, опростите, не бих, можда другом приликом, не волим да сметам,  поред тога не познајемо се. О, бар је то лако, погледала ме у очи  и широким веселим осмехом изрази ми благи наклон и рече, ја сам Маринка! Будући да ми није пружила руку, па нисам ни ја инсистирао, већ се благо наклонио и представио, Филип. Не преоста ништа друго него да уђем. Чим је прекорачила праг, светлост је испунила простор. Каква дивна светлост, помислих, баш ме освежила, чинило ми се да такву светлост никад раније нисам сусрео. Седите Филипе. Рекох да се изујем, не, не код мене се не изува. Обућа и одећа док су на човеку део су његове личности, чине га потпуним, то је један од основних принципа савремене цивилизације, јер да нам није намењена гардероба били би покривени длаком и не би се много разликовали од предатора од којих смо се одвојили. Одевање је била једна од првих особина која нас је чинила другачијим. То је нама додељено драги Филипе. Просторије у којима боравимо такође су нам додељене и све остало што можеш приметити да животиње не користе већ само човек то нам је додељено да би били другачији. Ми умемо да заволимо животиње па себи дозволимо да им додељујемо неке ствари које ми користимо, али то није исто. То не би требали да радимо, то је нарушавање правила федерације којој припадају сви људи у овом свету. Седи, седи Филипе, много си ме помогао вечерас. Помогао си и оним керовима који слободно лутају кроз ноћ, јер мој страх би њих јако узнемирио, а наш је задатак да се животиње не узнемирују због наше властите безбедности.

Маринка је била лепо обучена. Имала је дугу ланену сукњу на себи, белу блузу и танки џемпер са цветним дезеном, лепршав стас са уредно почешљаном косом, завезаном у реп. Не сећам се какве је имала ципеле, баш размишљам, како да јој нисам видео и запамтио ципеле. Да ли је Маринка имала ципеле, чарапе, стопала. Чекај, можда их нисам видео од сукње, да ли је сукња била до земље. Присетићу се, морам! Знам био сам уморан, кад нисам, али умор ми је, чудом, нестао. Био сам гладан, сећам се добро, али и глад је нестала. Осетио сам у тренутку као да ми је та толико угодна светлост заменила храну и отерала умор. Мисао је била присутна. Чинило ми се као да размишљам о садржају неких књига које нисам прочитао, а знао сам да постоје.

Маринка је била на отвореним темама, знам да ми је те вечери говорила како је важно схватити куда нас води живот и да никад не смемо занемарити љубав и емоције, јер њихово одсуство нам смањује способност и врлине за остваривање великих дела, без њих почнемо користити сумњиве методе и мотиве. Да би имали значајан утицај на другог човека треба све што кажемо и урадимо да буде у начелу доброг принципа. Уверљивост и искреност су врлине прихватљиве у друштву и омогућавају нам да уважавамо права другог човека …

Текла је ноћ неприметно, гасила се пажња полако и почела да пркоси светлу, осећао сам да морам кренути и да је нека нова ноћ заменила те вечери моју уобичајену ноћ. Филипе, Филипе знате сутра навече, бићу овде, дођи те, овај позив нека вам стоји увек након сваког нашег сусрета, да га не би понављала. Хвала Маринка, било ми је задовољство. Стајао сам на вратима са усредсређеним погледом у Маринкине очи, наклонила се и пожелела ми лаку ноћ. Лаку ноћ, рекох и окренух се у таму која ме поведе до стана.

Сусрети са Маринком су се низали као бисерна огрлица. Никад нас нико није видео заједно. Самац сам и импоновало ми је да сам у друштву са лепом и необичном женом. Колико год сам се трудио, у мислима, нисам никаквим начином допирао до њеног срца, као да га није имала. Интимно зближавање запало је у неку врсту хибернације, а толика заинтересираност за сваковечерње сусрете као у неком делиријуму, у посебном делу неба, где нема места питању ако је већ стављена тачка.

Маринкина стална тема је била човечанство. Није ми ништа преостајало него да слушам, њој се питања нису могла поставити, јер је управо говорила о ономе на шта бих помислио у следу њених излагања. Умела је да примети кад ми се мисао одвоји од њене теме, кратко би ме следила, као да користи паузу, а затим поново наводила у суштину теме. Нисам знао да ли сам дужан да то све слушам и учим, Маринка није остављала утисак учитељице, нити предавача, али деловала је уверљиво. Њена тумачења су попут светлости, обзнањују. Једном ми је рекла да је њен задатак да у мени пробуди заспало знање. Тада сам помислио да је од некога послана, ако је на задатку. Одмах ми је одговорила на моју мисао, Ти си на задатку, одређен си да будеш овде, природа рачуна на тебе, њој је човек у првом плану и зато треба радити на успостављању вредности човековог постојања. Све док се не постигну и не успоставе праве вредности нема простора за нова знања. Све што треба знати ту је, само се треба сетити и почети примењивати.

Пожалим што нисам писао дневник, имао бих велику књигу Новог Света од 730 страна најмање. Да ли би био у стању сваке вечери пренети веродостојно шта ми је Маринка све испричала? После сваког њеног излагања деловала је врло уверљиво да је успешно пренела све што је имала те вечери да каже.  Гајила је поверење у мене или је сматрала да је уснулом делу моје посаде време да се разбуди. Рекла ми је да ме не жели оптеретити информацијама, да би то било погубно и да нисам дужан знати више од онога шта већ знам. Није потреба црпети суштину, јер то што сматрам суштином је само један премали део суштинског из којег треба креирати меру данашњем човеку.  

Често је спомињала емоције, сматрала их је ризницом богатства и изобиља свих могућих вредности. Говорила ми да морам проникнути у њих јер да сам тамо поспремио највише знања које сам заборавио и кад га се присетим да ћу открити и спознати  ствари и њихову намену за добробит човечанства. Емоције су директна веза са духом који егзистира на вишим нивоима, захваљујући њима у стању смо да проникнемо у сферу где можемо бистрити илузије.

Земаљски временски оквири су вам појели знање које сте погубили, тако да сад немаш појма Филипе где се налазиш, сам си себи изградио рам и затворио се у њега. Све је сада, а ти имаш прошлост и будућност, уместо да си прихватио ово данас, ово сада, у коме ће се наживети генерације цивилизација, а не само један тренутак човековог живота који је он сам себи одредио. Светлост, светлост следи Филипе она ће са тобом поделити информацију!

Имати много људи против себе не значи не бити у праву, ти си кодиран да би био на правом путу и да се напајаш са извора. Њихово незадовољство треба занемарити, неки су провалили, на силу су овде, они немају што да траже јер ово није њихов свет. Они се труде да се прилагоде, творе неке нове принципе, протерују, мењају и убијају без реда и закона успостављајући нека своја правила, а правило је само једно Филипе, у светлећем човеку у чијем знању лежи кључ за сваку цивилизацију која ће добити шансу да се овде оствари.

Маринка није штедела речи, не могу се отрезнити од њихове опијености, страх ме је да ћу заборавити, јер ако их не примењујем бледе и стапају се у лонцу чије се дно не назире. 

Ако ниси предвидео немој о томе да размишљаш, често је говорила, постоје везе међу нама које су део подсвести, информација је чудо неразјашњиво за наше поимање ствари.

Многима се дешавају рефлексивне спознаје али то људи просто потисну, сматрајући небитним, попут лањског снега. Ми не учимо о себи и кад нам неко други говори ми се смејемо, уместо да се запитамо ко смо? Своју духовност препустили смо религији, а одрод од духа је равно прогонству из раја. И после тога не преостаје ништа друго него непрестана борба, занемарење живота, придавање важности пошастима и одузимање права да једни друге волимо.

Кротио сам мисли због бољег памћења, покушавао сам да их не наводим на камен спотицања, али он се сам наметао поред сваке стварности која ми се хватала под руку разуму.

Све како би требало да буде претворили смо у тежњу, пливајући у мору неизвесности. Пливамо, гледајући глави место и остварујемо своје тежње, зато и јесмо физички наклоњени ка нечему да би могли све то трпети. Многи у тој борби,несвесно или свесно, изаберу смрт. Умиремо без реда и правила. То је постала рутина живота на Земљи и сви мисле да је то нормално.

Нећемо да схватимо да смо затворени у временској пилули и служимо неизлечивим монголоидима за смирење, јер својим учинком њима стварамо богатство и задовољство.

Уместо да размишљамо ми умишљамо.

Да ли је Маринка девојка са Црвеног трга која је продавала Ћопићеву „Јежеву кућицу“ на руском да би живела Москву и која је нестала оног дана када је на трг слетео мали авион Чесна из непознатог правца?

Да, данас ми је свеједно, заиста све ми је свеједно, потпуно свеједно!

Сваке вечери пристајао сам да ходам 2 км до Маринке на ободу нашег малог града. Нико ме није морао наговарати, било је довољно помислити на одлазак и мисли би васкрсавале од радости. Маринка је била посебна, а жеља да будем са њом, јача од свега. Волео сам је слушати. Њене приче нису имале крај, а никад их није понављала у следећим сусретима . Оно што би испричала угравирало би се у меморију остајући у сећању заувек. Тамо где улица завршава и где се издваја једини прилаз била је њена кућа. По ничему необична, кућа к’о кућа. Да ли је та кућа дању тамо била и је ли Маринка у њој живелаа? Дању нисам никад одлазио до ње, може и то бити разлог да кућа и Маринка не постоје. У њеном комшилуку нисам никог познавао, то ми је било толико не важно, сасвим свеједно!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: