detalj slike: KRK Art dizajn

TIŠINE KOJE TRAJU I TRAGOVI KOJE SLEDIMO

 „Jahao sam prema drvoredima“ Ace Vidića

(izabrane pesme)

„Zlatno runo“ Beograd, 2021.

Željka Avrić

Susret sa poezijom Ace Vidića uvek je svojevrsna, uzbudljiva avantura duha. Ne samo čitanje, već, postepeno (raz)otkrivanje slojeva jednog posebnog, čudesnog sveta koji nastanjuje Lepota, oličena u intelektu, emotivnom i misaonom bogatstvu, u jednoj samosvojnoj, motivima, pravcima interesovanja, značenjima i izrazima, bogatoj poetici. To je, ujedno, čista čitalačka radost, otkrovenje začudnog, jedinstvenog, vrednog.

Aca Vidić piše onako, kako i diše, oseća, misli, živi. Gusto, u dahu i bez daha, strastveno, prokrvljeno. Iskreno, jer  jedino tako ume. Ponekad analitički, povremeno prekognitivno, često vizionarski. Njegova pesnička reč je životvorna i srčana, njegov pesnički izraz sugestivan, hipnotički. Prezirući demagogiju,  gordo iznad svake imitacije i površnosti, odlučno protiv ispraznosti i logoreje, Aca Vidić ne saopštava, ne ubeđuje, ne dokazuje; on slika, naslućuje, zanosi, omamljuje, obgrljuje, teši, predodređuje. Njegov neosporno najvažniji pesnički alat je istina, a isključivi razlog bavljenja istinom – ljubav.

Vidićeva poezija je doživljaj na koji smo osetljivi čulima, osećanjima, senzibilitetom, intuicijom, imaginacijom, pesničkim ili čitalačkim nervom. On nas zatiče, mi ga proživljavamo. Ponekad izlazimo iskustveno zreliji, ponekad duševno ranjiviji, misaono bogatiji, ali nas u svakom vidu i smislu, pročišćuje i prosvetljava.

Aca Vidić je pesnički revolucionar, vizionar, učenik i učitelj;usamljeni jahač i generacijski buntovnik, trezven i iracionalan, simbolista i materijalista, nežan i cinik, melanholik i nihilista. Poeta, lirik, mislilac, istraživač, eksperimentalista. Ozaren  i harizmatičan. Nikad konformista i konvencionalan. Nadrealan i magičan, a (ovo)zemaljski. Sveden u jeziku, raskošan  u izrazu, i svoj i nama pripadajući. I uvek zagledan, uvek zapitan...

Knjigu  izabranih pesama „Jahao sam prema drvoredima“otvara Pesma poklonjenja u vremenu, čije pesničke slike lične na sekvence nadrealne filmske priče u kojoj se stvari, priroda, zvuci i čovek  preobražavaju jedni u druge i poprimaju međusobne osobine.  U njoj sve je, i malo šta je realno. Ona je i oproštajna  i proročka, istovremeno i prolog i epilog jednog pesničkog trajanja. Ona je taj bezizvorni san  i tajni glas zbog kojih se pesnik i uputio na  dug i neizvesni put umetnika.Ova pesma živi svojim životom, metaforički i zapravo, a pesnik prometejski daruje svet lepotom kao smislom života, razapet  i obeležen, odolevajući praznini, pustoši, truljenju, umiranju.

U tom duhuje i navod Andre Bretona na početku knjige: Poetski je zagrljaj kao telesni zagrljaj. Dok traje, zaklanja svaki pogled na bedu sveta.

Ciklus „Rođenje“ okuplja rane pesme iz perioda između  1981 - 1990 godine, pisane pod jakim simbolističkim uticajem. One su lucidne, predskazajne, snoviđajne, saznajne. Dramatičnog su naboja, upečatljivih pesničkih slika, sa unutrašnjom dinamikom koja sugeriše negaciju, nihilizam, apokaliptičnost. U izboru motiva dominiraju tišina, smrt, oštrica, san, senka, krv, tmina, strah, bol, krik, (ne)vreme, samoća, vatra, tajna, tama, magla, jeza, mrak, groblje, otrov, utvare, provalija, avet, nestanak, sablast, pakao. Karakteristični stihovi su:

- Sve iz dubine doziva svoju tišinu // Tišine traju mnogo ne govore (Gospodar tišine)

- Dolazi smrt lagano // Dolazi smrt s porukom (Smrt kao smrt)

- Ko sveća na vetru leluja mi krik (Senka iz sna)

- Smrt se zasiti i počne da peva // Sve zove na krv (Endimionov san)

- Ti si tegoba kovčega preopterećenog cvećem (Ne mogu te pokloniti pesmo!)

- Prolaznost je kao duvanje kroz paučinu (Znak vatre. Predvečerja)

- Vetar je izgubljena svest / Teško iznevereno vreme (Vetar. Plamni histrion)

- I sve što se začne / Vreme ga načne (Pesma o vremenu)

Ovaj ciklus karakterišu introvertnost, zagledanost u sopstveno biće, ali i snažni, eksplozivni emotivni i misaoni izlivi predočeni zvučnim efektima, dinamičnim i onomatopejnim izrazima, od nemuštog do ćutanja i tišine, preko cijuka, zvižduka, odjeka, šuma, urlanja, šapata, zavijanja, plača, glasa, damaranja, kuckanja, pesme, krika i kao takvi,  prepoznatljivi i ubedljivi simboli  ljudskog i umetničkog bunta. Pesnikov lirski subjekt najjače protestuje odlazeći u smrt (Anatomija jednog samoubistva) ili u tišinu (ćutanje), koja je takođe jedan vid smrti, samo u prenesenom značenju.

Drugi ciklus, pod nazivom „Vreme senke Hu Či“  (poetske vežbe), sadrži pesnička ostvarenja inovativna u formi, grafičkojrazličitosti (ŽAR U VATRI),  paralelnom i okomitom pisanju, tzv. reč po reč (KATHARSIS, NjUH). U njima je naglašena uloga interpunkcije, apostrofiranje,  obrnuti redosled i igra reči (PoTOPToP), razbrajalice, isticanje, ponavljanje i nabrajanje (HOD KAMENjA). Ovo je eskperimentalna faza u kojoj, ponesen kreativnom radoznalošćudominira pesnik-istraživač, ali i čovek - dete,  svestan da je igra sastavni deo stvaralačkog potencijala kojom se mogu iskazati veoma ozbiljne  poruke, ne manje značajne nego što ih iskazuje tradicionalna poetika: o taštini (Na istutemu);smrt kao konačnost i propadanje svega ovozemaljskog (Vreme senki, Lice senki);opšta prolaznost, poniznost (Senke oblaka); otuđenost i usamljenost (Očigledna senka, Ja); orelativnosti vremena u kojem se ponavljaju epohe, događaji, greške, potonuća (Danas bilo je); obezvređenost  čoveka u dehumanizovanom društvu (Pesma sva u ponosu).

Vidić pokušava da uveže iracionalno sa postojećim, opipljivim svetom predmeta, prirodei različitih društvenih pojava, ali i sa relativnim  kategorijama kao što su vreme i prostor i sa datostima poput života, smrti, večnosti. Neminovno, ovakvi spojevi ili nemogućnost njihovih pomirenja  rezultiraju revoltom, prkosom, pobunom, koliko ljudskom, toliko i kao vid umetnikovog traganja za razrešenjima unutrašnjih konflikta,  oblicima kreativnog izražavanja i načinima kulturnog delovanja. Aca Vidić odbacuje ustaljenosti, uporan u traženju novih poetskih vidika i približavanja postojećih savremenim književnim tokovima, ali je i usamljeni jahač na tom trnovitom i zahtevnom putu.

Trećem ciklusu, „Mythologiques“ polazište su antička mitologija i biblijske priče (o kralju Davidu i Golijatu); o Damofilu, robovlasniku sa Sicilije, protiv čijeg biča su se pobunili robovi/Bogovi su odlučili da njegova okrutnost / bude lična propast / i tako bi. Poetski su oblikovani i grčki filozof Empedokle, tvorac kosmološke teorije o četiri elementa koje spajaju sile Ljubavi i Mržnje; mitska junakinja Ifigenija, polubožanstvo Ahil, zaludni poslenik Sizif. Svima im je zajedničkapobuna protiv  volje bogova. Zanimljiva je po svom grafičkom rešenju i ispovednoj formi pesma Mitološki sindrom koja varira mit o Sizifu. PHILLIPPIKOS  je pesmao smrtikoja je jedno izgubljeno sećanje. Bilo da se radi o običnom ili istorijskom vremenu, ona sustiže vojskovođe, vladare,  epohe, pokrete, revolucije  / I vreme je s istorijom u mimohodu.Niko i ništa nije besmrtno / Jesu takođe / Mrtvi.

 „Mucavi zvižduci“ sabiraju  poetske (i automatske) tekstove, u kojima preteže poezija, ali i eskperimentalne forme iz istoimene zbirke objavljene 2009. godine. Pesma  JJAAA je svojevrsni solilokvij obrnute gradacione kompozicije, sa simbolima koji sugerišu samosvojnost, ranjivost  i  usamljenost lirskog subjekta (Kornjačin oklop je moje pusto ostrvo // Moje JA je palma usamljena // Poruka u boci je moj glas // Potonuli brod je moje telo // Govor mi zov // Moj uzdah je vetar // Moja starost je beznađe. Poslednja strofa, data u sintagmama, predočava postepeno stišavanje, nestajanje, zamiranje.

Jedan od čestih motiva je san, koji se u ovom ciklusu pojavljuje u pesmama Okovi sna do plavog sunca, San, Zmije. Snovi, Zmijski san, Snovi u mahovini, Duh iz sna, Gospodari snova. Takođe, motiv svetlosti pretežan u pesmama Tragovi svetlosti, Kažnjavanje svetlosti, Kuća svetlosti, Povratak ka svetlosti.Voda, trag, mrak, senka, kamen – motivi su koji uz prethodna dva imaju posebna mesta u podsvesti čovekovoj i psihološki mnogostruka značenja. Motivi su često isprepleteni, dualni, sučeljeni / San se  u svetlosti rađa; / U davnoj davnini - umnoj nevidnini (Poreklo kamenja); / Nigde kraja osim na početku / (II. Zmijski san).

Pesnik ih poetski definiše (San je dete unutrašnje noći / A ja mati mu (San);Zvižduci su unutrašnja suglasja (Mucavi zvižduci);Moje delo je moje telo (automatski tekst Nadraženi kamen); Oko ljubavi je oko oluje (II.Protiv ljubavi).  Takođe ih suprotstavlja  jedne drugima gradeći celinu i jedinstven utisak / I postoji noć koja je duboko zarasla u dan  (Noć zarasla u dlan);  Zastave se vijore kao sparušene trepavice (Zastava). Iz  njih proizlaze pesnikovezapitanosti / Zar i u svim zaboravima ovladava noć (Povratak ka svetlosti ); Zar sve što volimo će prestati trajati u našim životima (Trag je nestajanje); zatim zaključci, tvrdnje, rezignacije, pomirenja, pobune / Telo je živo sve dok oseća i strepi (Trag leta);Žubor krvi odronjava mi stenu u grudima (Iluminacija. Introverzije); Gradovi u noći su poljane bez dna i sudbine (Tragovi svetlosti); U ogledalu ne bi sebe  pronašao / Samog / Ko sebe u noći / Stranci  (Kažnjavanje svetlosti);  Voleti je slabost! (Protiv ljubavi).

„Pesničko bratstvo“ je nastavak Vidićevih pomeranja čovekovih osećajnih, saznajnih, umnih i čulnih granica,  njihova korelacija sa spoljašnjim svetom, njihovo (op)stajanje u vremenu i prostoru, njihova poetizacija. I ovde se gnezde samoće, obitavaju tišine, jutra odlaze u  svoje sumrake, svetlosti imaju svoje svice i plamsaje  i svoja zgasnuća; mesta se pamte po događajima, događaje pamti telo propadljivo i kratkovečno /A duša prosvetljena sama zna put (Rastanak sa dušom osvetljenim previše dragim mestima).Pesnik je ovde manje manifestan, manje apostrofira, više je introvertan i introspektivan. Možda je to posledica pesničkog sazrevanja, poimanja zakonitosti i dinamike po kojima funkcioniše ili im se opire čovekovo bitisanje; životne iskustvenosti i poznanja. Priroda, istorijske epohe, rađanja, revolucije, smrti, mržnje, ljubavi,  imaju svoje mene i svoja ponavljanja, svoje začetke, vrhunce i zamiranja, velike propasti i neprimetna nestajanja, izlaske iz svetlosti i odlaske u tminu / Al' / s početkom jeseni, / namršteni naučnik se vraća u svoju svemirsku laboratoriju / na ragastove navlači roletne, / spušta krovne prozore / u retorti / šušti kiselina vremena (Axis mundi).

O prometejskom, stvaralačkom, svetlonosnom, sveprisutnom, svedoči pesma Oblikovanjevatri:

I dođe kao vedrina dana

vešto nosi

vatru u rukama,

mudre reči oblikuje u čudne za sne

oblike stvari,

iskušenja vaspostavlja mukama,

hitreno ih pretvara u prah, u tvari,

u dubinu moćnu

Jednako tome, ima ovozemaljskog, proživljenog, sveprolaznog, čija je težina pojačana semantički i upotrebom arhaizma:

...takvom brzinom kao da treperi,

to listje u sumrak

ukotvljen u sećanju

od koje je u smrti

i sen zanemela

kako sad java u mom snu.                  (Posvećenje proleća)

U pesmi ABS, između dve krajnosti, dva principa, dva doživljaja i manifestacije stvarnosti, je pesnikova slika sveta  / Na rubu obale dete plače / uprljalo obraze mokrim peskom /. I dalje: 

Nema ogledala koje će

izmiriti dve tačke na polulopti,

a da ostane osmeh

zaleđen u nastanku grčevite smrti,

(tako ja zamišljam!)

kojom se mire biće i ništavilo

mir i more

u jednu praznu tačku

u sredini.

Između svih prostora i unutar njih, omeđen kratkovečnošću, raspet svojim suprotnostima i bogat različitostima, slavljen, voljen, ovenčan i strahovito usamljen, sazdan i podeljen, nalazi se lirski subjekt, jedinka, misleno biće, čovek, sam pesnik  / Jedan čovek u meni plače a jedan mu se smeje (Jedan čovek sedi).

Poslednja dva pesnička ciklusa donose pesme iz Vidićevih zbirki „Apsolutni pesnik“ i „Brodovlje“ objavljenih 2017. godine. Prvi ciklus, odnosno, istoimena zbirka, poetski i poklonički je omaž  Ezri Paundu/ Najbolji, a najneoprostljiviji / najneshvatljiviji / pesniče! /Učitelju! (Čudak čuda), pesniku nad pesnicima, istinskom pesničkom revolucionaru, ali i poeziji uopšte – istini, hrabrosti, nesputanosti, uzvišenosti. Neskriveno je Vidićevo divljenje tajni u pesniku, apsolutnom pesniku, nezemaljskom pesniku, mitskom pesniku, beskompromisnom impresariju  umetnosti, pojedincu u borbi za ideju, kako sve naziva Paunda. Bezmerna je opčinjenost jednog pesnika drugim i poštovanje prema njegovom nesebičnom davanju književnosti i drugim književnicima od kojih će Jejts, Džojs, Eliot, Hemingvej, steći svetsku slavu; divljenje prema brizi za sveopšte umetničko nasleđe; zahvalnost Milovanu Danojliću, Mirku Magareševiću, Milanu Đorđeviću i drugima, koji su svojim prevodima, uveli starog Eza u srpsku književnu stvarnost;  razumevanje za njegove sunovrate,  neshvatljivosti i preterivanja / Ezra Paund / Zabranjeni distih / Košmar nerazuma (Kakofonični distih); postavljanje beskompromisne slobode iznad svega, slobode umetnosti i stvaralaštva  / Istinska je radost stvaranja(Okamenjeno saće).

Aca Vidić ne odobrava Paundovo političko zastranjivanje i podršku koju je dao ideologiji fašizma u oblasti ekonomije, smatrajući da je Ezrino svrstavanje na pogrešnu stranu posledica njegove pravdoljubivosti, borbe za pravednije društvo, kritike modernog kapitalističkog društva i njegove pohlepe za profitom. U pesmi Impresario, on, oksimoronski, poručuje / Eh, ratove započinju oni odeć siti / a krvare siromašni seljaci / rodoljubi sudbine /Nemo je oko koje žmuri.Umetnik, književnik, ali i zastupnik sveta gladnih i obespravljenih, Paund je, i sam u teškoj materijalnoj situaciji, okupljao oko sebe prijatelje, poznanike, umetnike, pomažući ih i materijalno i intelektualno, u nameri da popravi svet u sebi i oko sebe. Inspirator, inovator i reformator književne  misli, književne reči i književne forme, Ezra Paund je bio opsednut pravičnošću i idejom da samo radikalnim promenama svet može postati toliko željeno bolje mesto, nikada stvarno ne pripadajući tom radikalizmu (čitaj fašizmu), upravo zbog težine i dubine zla koje je fašizam posejao. 

„Brodovlje i druge pesme“ vode nas na imaginarno pesničko putovanje,  krstarenje unutrašnjim morem, koje sabira sve što se na takvom jednom putu može sresti: brodove, vetrove, magle, pirate, mitske moreplovce, hridi, lutanja, bure, molitve, horizonte, obale, dugu. Metafizičke su Vidićeve poetske plovidbe,  date u slikama sepije ukletih jedrenjaka i nesmirenih moreplovaca; maglovitih su obrisa, sfumatozne, ponekad arhetipske, ponekad zloslutne, predskazajne. Upečatljiva  je pesma Stranastrana sveta o srpskoj istorijskoj prošlosti i aktuelnoj sadašnjosti. U njoj pesnik, u otiscima naše prošlosti vidi i naše poreklo, naše pretke, njihovu žrtvu, plavu grobnicu, nasuprot  savremenicima / koji se sve ređe dohvataju svetih / knjiga, a sve češće oko koristi su / i pranju pameti iznova. Njegov div je njegov otac (Nasmešeni div), njegove razdelnice razlikuju ljude od neljudi, a linije koje dele nebo i more liče granici između života i smrti (Unutrašnji sporazum). Sam pesnik je sličan Odiseju koji se posle godina izbivanja i lutanja vraća na porodično ognjište i zatiče slične, odisejevske, okolnosti – u međuvremenu preminule roditelje, razgrabljenu očevinu, zapušteno imanje  / Nisam slutio da se vraćam / ni šta ću zateći (A bol ko žižak vrti koren). Pesme Opoeziji, i s njom,  O poeziji, opet i Naši pesnici su potajni intriganti, razmatraju prirodu, suštinu i sudbinu poezije, ali i odbranu poezije od najezde onih koji su sveti čin pisanja / zamišljaj drhtaja beline pod listom  hartije i škripu  ruke s olovkom / zamenili služenjem ideologijima, partijama, kulturatašeizmu.

Poetski izraz Ace Vidića je sažet, sveden, sabijen, eliptičan,  bez suvišnih  stilskih uresa. Po vokaciji refleksivan pesnik, izražava se kroz oksimorone, simbole, personifikacije, ironiju,  bivajući značenjski bujan i jezički jezgrovit. Pesnikov unutrašnji glas varira od nežnosti preko ironije, praskavosti do stišanosti i boli kojoj je uzrok neumitnost prolaznosti  / Vreme njegovog ponavljanja / zapretano negde u poreklu  / Brodovi trube i prolaze (Izmišljena mašta), do negacije / Koga se tiču nečija unutrašnja stanja (Impresario).

On ume da posrne, da očajava; da bude erosno ushićen i dionizijski raspusan; da se podsmehne ali i da predviđa; da žudi ali i da čezne  /ali ostavi i pomorandžine kore  / okrenute na gore / da po sobi duše mirišu (Okrenute na opetpomorandžine kore; da zavetuje  /Ako hoćeš u život, moraćeš sam! (Osmeh na tvom licu neodrastao), pesmaposvećena ocu Dragoslavu. 

Šta  posle ove zbirke izabranih pesama? Pesmom počinje knjiga, knjiga se završava  ličnim pečatom od pesnikovog tkiva, krvi, duše, bića. Postoji li neki završetak svega, šta se nalazi na svakom kraju? Šta smo odgonetnuli, spoznali, iznedrili? Ima li smisla promišljati, stvarati, živeti i u čemu je, ako ga ima? Kako zadržati vreme koje leti?  /noseći vreću iz kojeneprestano curi sitan pesak smisla (Nikom zaništa).  Vidimo li otkud prispevaju senke, zašto nam je tako hladno? Umesto suncu, klanjamo se njegovom obelisku. Odlaze najbolji, neki čudan i preteći mir najavljuje konačan potop / Zloslutni talas primiren pred obalom  (Bezbiserje). Da li će nas se iko setiti, kad lampa pregori?(I svet se završava bliže bolu).

Poezija Ace Vidića zahteva neprestanu čitalačku pažnju, jer, iakogovori univerzalnimpesničkim jezikom, posebno je sredstvo komunikacije, medijum za sebe. Poetski, on je fokusiran na misao, refleksiju, osećanje, atmosferu, ambijent,  naročito na poruku; stoga je u njegovoj poetici jezik racionalizovan, štedljiv, s merom, sintaksička rešenja neočekivana, inverzna. Njegove poente često su i grafički istaknute: velikim slovima, podvlačenjem, interpunkcijskim znacima, nestandardnim oblicima stiha, strofe, cele pesme.

Vidić je pobožno odan poeziji, jedan od onih posvećenika večno zaljubljenih u izazov promišljanja, lepotu stvaranja, u Reč i sva njena lica i naličja. Stvaralac je autentičnog izraza koji je izabrao teži ali svoj put  / Sledim svoj trag jer sve što padne smrviće me / Trag leta; idući iz svetlosti u senku, vođen snovima koji su kao paučina, vihor nadanja, lahor sećanja (Snovi, definicije). Aca Vidić živisvoje književno opredeljenje i životno nadahnuće, u saglasju sa sobom, stoički nepokolebljiv, pravedan i neumoljiv u istini  (Unutrašnji sporazum). Život je poduhvat, kaže u pesmi Negde postoji nešto protiv, u kojemnasčeka zaseda, poginuće, urota, nemoć,  a mi pokušavamo da sve to izbegnemo, da ga nadmudrimo i  nadigramo, da sve datosti  preokrenemo u mogućnosti, zaboravljajući pri tome  kako se istinski živi i da je živeti varljivo, blistavo i kratkovečno iskustvo/ Život je ispred svega, baš ispred (Fascinacija).  

PODELITE OVAJ TEKST NA: