детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТИШИНЕ КОЈЕ ТРАЈУ И ТРАГОВИ КОЈЕ СЛЕДИМО

 „Јахао сам према дрворедима“ Аце Видића

(изабране песме)

„Златно руно“ Београд, 2021.

Жељка Аврић

Сусрет са поезијом Аце Видића увек је својеврсна, узбудљива авантура духа. Не само читање, већ, постепено (раз)откривање слојева једног посебног, чудесног света који настањује Лепота, оличена у интелекту, емотивном и мисаоном богатству, у једној самосвојној, мотивима, правцима интересовања, значењима и изразима, богатој поетици. То је, уједно, чиста читалачка радост, откровење зачудног, јединственог, вредног.

Аца Видић пише онако, како и дише, осећа, мисли, живи. Густо, у даху и без даха, страствено, прокрвљено. Искрено, јер  једино тако уме. Понекад аналитички, повремено прекогнитивно, често визионарски. Његова песничка реч је животворна и срчана, његов песнички израз сугестиван, хипнотички. Презирући демагогију,  гордо изнад сваке имитације и површности, одлучно против испразности и логореје, Аца Видић не саопштава, не убеђује, не доказује; он слика, наслућује, заноси, омамљује, обгрљује, теши, предодређује. Његов неоспорно најважнији песнички алат је истина, а искључиви разлог бављења истином – љубав.

Видићева поезија је доживљај на који смо осетљиви чулима, осећањима, сензибилитетом, интуицијом, имагинацијом, песничким или читалачким нервом. Он нас затиче, ми га проживљавамо. Понекад излазимо искуствено зрелији, понекад душевно рањивији, мисаоно богатији, али нас у сваком виду и смислу, прочишћује и просветљава.

Аца Видић је песнички револуционар, визионар, ученик и учитељ;усамљени јахач и генерацијски бунтовник, трезвен и ирационалан, симболиста и материјалиста, нежан и циник, меланхолик и нихилиста. Поета, лирик, мислилац, истраживач, експерименталиста. Озарен  и харизматичан. Никад конформиста и конвенционалан. Надреалан и магичан, а (ово)земаљски. Сведен у језику, раскошан  у изразу, и свој и нама припадајући. И увек загледан, увек запитан...

Књигу  изабраних песама „Јахао сам према дрворедима“отвара Песма поклоњења у времену, чије песничке слике личне на секвенце надреалне филмске приче у којој се ствари, природа, звуци и човек  преображавају једни у друге и попримају међусобне особине.  У њој све је, и мало шта је реално. Она је и опроштајна  и пророчка, истовремено и пролог и епилог једног песничког трајања. Она је тај безизворни сан  и тајни глас због којих се песник и упутио на  дуг и неизвесни пут уметника.Ова песма живи својим животом, метафорички и заправо, а песник прометејски дарује свет лепотом као смислом живота, разапет  и обележен, одолевајући празнини, пустоши, труљењу, умирању.

У том духује и навод Андре Бретона на почетку књиге: Поетски је загрљај као телесни загрљај. Док траје, заклања сваки поглед на беду света.

Циклус „Рођење“ окупља ране песме из периода између  1981 - 1990 године, писане под јаким симболистичким утицајем. Оне су луцидне, предсказајне, сновиђајне, сазнајне. Драматичног су набоја, упечатљивих песничких слика, са унутрашњом динамиком која сугерише негацију, нихилизам, апокалиптичност. У избору мотива доминирају тишина, смрт, оштрица, сан, сенка, крв, тмина, страх, бол, крик, (не)време, самоћа, ватра, тајна, тама, магла, језа, мрак, гробље, отров, утваре, провалија, авет, нестанак, сабласт, пакао. Карактеристични стихови су:

- Све из дубине дозива своју тишину // Тишине трају много не говоре (Господар тишине)

- Долази смрт лагано // Долази смрт с поруком (Смрт као смрт)

- Ко свећа на ветру лелуја ми крик (Сенка из сна)

- Смрт се засити и почне да пева // Све зове на крв (Ендимионов сан)

- Ти си тегоба ковчега преоптерећеног цвећем (Не могу те поклонити песмо!)

- Пролазност је као дување кроз паучину (Знак ватре. Предвечерја)

- Ветар је изгубљена свест / Тешко изневерено време (Ветар. Пламни хистрион)

- И све што се зачне / Време га начне (Песма о времену)

Овај циклус карактеришу интровертност, загледаност у сопствено биће, али и снажни, експлозивни емотивни и мисаони изливи предочени звучним ефектима, динамичним и ономатопејним изразима, од немуштог до ћутања и тишине, преко цијука, звиждука, одјека, шума, урлања, шапата, завијања, плача, гласа, дамарања, куцкања, песме, крика и као такви,  препознатљиви и убедљиви симболи  људског и уметничког бунта. Песников лирски субјект најјаче протестује одлазећи у смрт (Анатомија једног самоубиства) или у тишину (ћутање), која је такође један вид смрти, само у пренесеном значењу.

Други циклус, под називом „Време сенке Ху Чи“  (поетске вежбе), садржи песничка остварења иновативна у форми, графичкојразличитости (ЖАР У ВАТРИ),  паралелном и окомитом писању, тзв. реч по реч (KATHARSIS, ЊУХ). У њима је наглашена улога интерпункције, апострофирање,  обрнути редослед и игра речи (ПоТОПТоП), разбрајалице, истицање, понављање и набрајање (ХОД КАМЕЊА). Ово је ескпериментална фаза у којој, понесен креативном радозналошћудоминира песник-истраживач, али и човек - дете,  свестан да је игра саставни део стваралачког потенцијала којом се могу исказати веома озбиљне  поруке, не мање значајне него што их исказује традиционална поетика: о таштини (На истутему);смрт као коначност и пропадање свега овоземаљског (Време сенки, Лице сенки);општа пролазност, понизност (Сенке облака); отуђеност и усамљеност (Очигледна сенка, Ја); орелативности времена у којем се понављају епохе, догађаји, грешке, потонућа (Данас било је); обезвређеност  човека у дехуманизованом друштву (Песма сва у поносу).

Видић покушава да увеже ирационално са постојећим, опипљивим светом предмета, природеи различитих друштвених појава, али и са релативним  категоријама као што су време и простор и са датостима попут живота, смрти, вечности. Неминовно, овакви спојеви или немогућност њихових помирења  резултирају револтом, пркосом, побуном, колико људском, толико и као вид уметниковог трагања за разрешењима унутрашњих конфликта,  облицима креативног изражавања и начинима културног деловања. Аца Видић одбацује устаљености, упоран у тражењу нових поетских видика и приближавања постојећих савременим књижевним токовима, али је и усамљени јахач на том трновитом и захтевном путу.

Трећем циклусу, „Mythologiques“ полазиште су античка митологија и библијске приче (о краљу Давиду и Голијату); о Дамофилу, робовласнику са Сицилије, против чијег бича су се побунили робови/Богови су одлучили да његова окрутност / буде лична пропаст / и тако би. Поетски су обликовани и грчки филозоф Емпедокле, творац космолошке теорије о четири елемента које спајају силе Љубави и Мржње; митска јунакиња Ифигенија, полубожанство Ахил, залудни посленик Сизиф. Свима им је заједничкапобуна против  воље богова. Занимљива је по свом графичком решењу и исповедној форми песма Митолошки синдром која варира мит о Сизифу. PHILLIPPIKOS  је песмао смртикоја је једно изгубљено сећање. Било да се ради о обичном или историјском времену, она сустиже војсковође, владаре,  епохе, покрете, револуције  / И време је с историјом у мимоходу.Нико и ништа није бесмртно / Јесу такође / Мртви.

 „Муцави звиждуци“ сабирају  поетске (и аутоматске) текстове, у којима претеже поезија, али и ескперименталне форме из истоимене збирке објављене 2009. године. Песма  ЈЈААА је својеврсни солилоквиј обрнуте градационе композиције, са симболима који сугеришу самосвојност, рањивост  и  усамљеност лирског субјекта (Корњачин оклоп је моје пусто острво // Моје ЈА је палма усамљена // Порука у боци је мој глас // Потонули брод је моје тело // Говор ми зов // Мој уздах је ветар // Моја старост је безнађе. Последња строфа, дата у синтагмама, предочава постепено стишавање, нестајање, замирање.

Један од честих мотива је сан, који се у овом циклусу појављује у песмама Окови сна до плавог сунца, Сан, Змије. Снови, Змијски сан, Снови у маховини, Дух из сна, Господари снова. Такође, мотив светлости претежан у песмама Трагови светлости, Кажњавање светлости, Кућа светлости, Повратак ка светлости.Вода, траг, мрак, сенка, камен – мотиви су који уз претходна два имају посебна места у подсвести човековој и психолошки многострука значења. Мотиви су често испреплетени, дуални, сучељени / Сан се  у светлости рађа; / У давној давнини - умној невиднини (Порекло камења); / Нигде краја осим на почетку / (II. Змијски сан).

Песник их поетски дефинише (Сан је дете унутрашње ноћи / А ја мати му (Сан);Звиждуци су унутрашња сугласја (Муцави звиждуци);Моје дело је моје тело (аутоматски текст Надражени камен); Око љубави је око олује (II.Против љубави).  Такође их супротставља  једне другима градећи целину и јединствен утисак / И постоји ноћ која је дубоко зарасла у дан  (Ноћ зарасла у длан);  Заставе се вијоре као спарушене трепавице (Застава). Из  њих произлазе песниковезапитаности / Зар и у свим заборавима овладава ноћ (Повратак ка светлости ); Зар све што волимо ће престати трајати у нашим животима (Траг је нестајање); затим закључци, тврдње, резигнације, помирења, побуне / Тело је живо све док осећа и стрепи (Траг лета);Жубор крви одроњава ми стену у грудима (Илуминација. Интроверзије); Градови у ноћи су пољане без дна и судбине (Трагови светлости); У огледалу не би себе  пронашао / Самог / Ко себе у ноћи / Странци  (Кажњавање светлости);  Волети је слабост! (Против љубави).

„Песничко братство“ је наставак Видићевих померања човекових осећајних, сазнајних, умних и чулних граница,  њихова корелација са спољашњим светом, њихово (оп)стајање у времену и простору, њихова поетизација. И овде се гнезде самоће, обитавају тишине, јутра одлазе у  своје сумраке, светлости имају своје свице и пламсаје  и своја згаснућа; места се памте по догађајима, догађаје памти тело пропадљиво и кратковечно /А душа просветљена сама зна пут (Растанак са душом осветљеним превише драгим местима).Песник је овде мање манифестан, мање апострофира, више је интровертан и интроспективан. Можда је то последица песничког сазревања, поимања законитости и динамике по којима функционише или им се опире човеково битисање; животне искуствености и познања. Природа, историјске епохе, рађања, револуције, смрти, мржње, љубави,  имају своје мене и своја понављања, своје зачетке, врхунце и замирања, велике пропасти и неприметна нестајања, изласке из светлости и одласке у тмину / Ал' / с почетком јесени, / намрштени научник се враћа у своју свемирску лабораторију / на рагастове навлачи ролетне, / спушта кровне прозоре / у реторти / шушти киселина времена (Axis mundi).

О прометејском, стваралачком, светлоносном, свеприсутном, сведочи песма Обликовањеватри:

И дође као ведрина дана

вешто носи

ватру у рукама,

мудре речи обликује у чудне за сне

облике ствари,

искушења васпоставља мукама,

хитрено их претвара у прах, у твари,

у дубину моћну

Једнако томе, има овоземаљског, проживљеног, свепролазног, чија је тежина појачана семантички и употребом архаизма:

...таквом брзином као да трепери,

то листје у сумрак

укотвљен у сећању

од које је у смрти

и сен занемела

како сад јава у мом сну.                  (Посвећење пролећа)

У песми АБС, између две крајности, два принципа, два доживљаја и манифестације стварности, је песникова слика света  / На рубу обале дете плаче / упрљало образе мокрим песком /. И даље: 

Нема огледала које ће

измирити две тачке на полулопти,

а да остане осмех

залеђен у настанку грчевите смрти,

(тако ја замишљам!)

којом се мире биће и ништавило

мир и море

у једну празну тачку

у средини.

Између свих простора и унутар њих, омеђен кратковечношћу, распет својим супротностима и богат различитостима, слављен, вољен, овенчан и страховито усамљен, саздан и подељен, налази се лирски субјект, јединка, мислено биће, човек, сам песник  / Један човек у мени плаче а један му се смеје (Један човек седи).

Последња два песничка циклуса доносе песме из Видићевих збирки „Апсолутни песник“ и „Бродовље“ објављених 2017. године. Први циклус, односно, истоимена збирка, поетски и поклонички је омаж  Езри Паунду/ Најбољи, а најнеопростљивији / најнесхватљивији / песниче! /Учитељу! (Чудак чуда), песнику над песницима, истинском песничком револуционару, али и поезији уопште – истини, храбрости, неспутаности, узвишености. Нескривено је Видићево дивљење тајни у песнику, апсолутном песнику, неземаљском песнику, митском песнику, бескомпромисном импресарију  уметности, појединцу у борби за идеју, како све назива Паунда. Безмерна је опчињеност једног песника другим и поштовање према његовом несебичном давању књижевности и другим књижевницима од којих ће Јејтс, Џојс, Елиот, Хемингвеј, стећи светску славу; дивљење према бризи за свеопште уметничко наслеђе; захвалност Миловану Данојлићу, Мирку Магарешевићу, Милану Ђорђевићу и другима, који су својим преводима, увели старог Еза у српску књижевну стварност;  разумевање за његове суноврате,  несхватљивости и претеривања / Езра Паунд / Забрањени дистих / Кошмар неразума (Какофонични дистих); постављање бескомпромисне слободе изнад свега, слободе уметности и стваралаштва  / Истинска је радост стварања(Окамењено саће).

Аца Видић не одобрава Паундово политичко застрањивање и подршку коју је дао идеологији фашизма у области економије, сматрајући да је Езрино сврставање на погрешну страну последица његове правдољубивости, борбе за праведније друштво, критике модерног капиталистичког друштва и његове похлепе за профитом. У песми Импресарио, он, оксиморонски, поручује / Ех, ратове започињу они одећ сити / а крваре сиромашни сељаци / родољуби судбине /Немо је око које жмури.Уметник, књижевник, али и заступник света гладних и обесправљених, Паунд је, и сам у тешкој материјалној ситуацији, окупљао око себе пријатеље, познанике, уметнике, помажући их и материјално и интелектуално, у намери да поправи свет у себи и око себе. Инспиратор, иноватор и реформатор књижевне  мисли, књижевне речи и књижевне форме, Езра Паунд је био опседнут правичношћу и идејом да само радикалним променама свет може постати толико жељено боље место, никада стварно не припадајући том радикализму (читај фашизму), управо због тежине и дубине зла које је фашизам посејао. 

„Бродовље и друге песме“ воде нас на имагинарно песничко путовање,  крстарење унутрашњим морем, које сабира све што се на таквом једном путу може срести: бродове, ветрове, магле, пирате, митске морепловце, хриди, лутања, буре, молитве, хоризонте, обале, дугу. Метафизичке су Видићеве поетске пловидбе,  дате у сликама сепије уклетих једрењака и несмирених морепловаца; магловитих су обриса, сфуматозне, понекад архетипске, понекад злослутне, предсказајне. Упечатљива  је песма Странастрана света о српској историјској прошлости и актуелној садашњости. У њој песник, у отисцима наше прошлости види и наше порекло, наше претке, њихову жртву, плаву гробницу, насупрот  савременицима / који се све ређе дохватају светих / књига, а све чешће око користи су / и прању памети изнова. Његов див је његов отац (Насмешени див), његове разделнице разликују људе од нељуди, а линије које деле небо и море личе граници између живота и смрти (Унутрашњи споразум). Сам песник је сличан Одисеју који се после година избивања и лутања враћа на породично огњиште и затиче сличне, одисејевске, околности – у међувремену преминуле родитеље, разграбљену очевину, запуштено имање  / Нисам слутио да се враћам / ни шта ћу затећи (А бол ко жижак врти корен). Песме Опоезији, и с њом,  О поезији, опет и Наши песници су потајни интриганти, разматрају природу, суштину и судбину поезије, али и одбрану поезије од најезде оних који су свети чин писања / замишљај дрхтаја белине под листом  хартије и шкрипу  руке с оловком / заменили служењем идеологијима, партијама, култураташеизму.

Поетски израз Аце Видића је сажет, сведен, сабијен, елиптичан,  без сувишних  стилских уреса. По вокацији рефлексиван песник, изражава се кроз оксимороне, симболе, персонификације, иронију,  бивајући значењски бујан и језички језгровит. Песников унутрашњи глас варира од нежности преко ироније, праскавости до стишаности и боли којој је узрок неумитност пролазности  / Време његовог понављања / запретано негде у пореклу  / Бродови трубе и пролазе (Измишљена машта), до негације / Кога се тичу нечија унутрашња стања (Импресарио).

Он уме да посрне, да очајава; да буде еросно усхићен и дионизијски распусан; да се подсмехне али и да предвиђа; да жуди али и да чезне  /али остави и поморанџине коре  / окренуте на горе / да по соби душе миришу (Окренуте на опетпоморанџине коре; да заветује  /Ако хоћеш у живот, мораћеш сам! (Осмех на твом лицу неодрастао), песмапосвећена оцу Драгославу. 

Шта  после ове збирке изабраних песама? Песмом почиње књига, књига се завршава  личним печатом од песниковог ткива, крви, душе, бића. Постоји ли неки завршетак свега, шта се налази на сваком крају? Шта смо одгонетнули, спознали, изнедрили? Има ли смисла промишљати, стварати, живети и у чему је, ако га има? Како задржати време које лети?  /носећи врећу из којенепрестано цури ситан песак смисла (Ником заништа).  Видимо ли откуд приспевају сенке, зашто нам је тако хладно? Уместо сунцу, клањамо се његовом обелиску. Одлазе најбољи, неки чудан и претећи мир најављује коначан потоп / Злослутни талас примирен пред обалом  (Безбисерје). Да ли ће нас се ико сетити, кад лампа прегори?(И свет се завршава ближе болу).

Поезија Аце Видића захтева непрестану читалачку пажњу, јер, иакоговори универзалнимпесничким језиком, посебно је средство комуникације, медијум за себе. Поетски, он је фокусиран на мисао, рефлексију, осећање, атмосферу, амбијент,  нарочито на поруку; стога је у његовој поетици језик рационализован, штедљив, с мером, синтаксичка решења неочекивана, инверзна. Његове поенте често су и графички истакнуте: великим словима, подвлачењем, интерпункцијским знацима, нестандардним облицима стиха, строфе, целе песме.

Видић је побожно одан поезији, један од оних посвећеника вечно заљубљених у изазов промишљања, лепоту стварања, у Реч и сва њена лица и наличја. Стваралац је аутентичног израза који је изабрао тежи али свој пут  / Следим свој траг јер све што падне смрвиће ме / Траг лета; идући из светлости у сенку, вођен сновима који су као паучина, вихор надања, лахор сећања (Снови, дефиниције). Аца Видић живисвоје књижевно опредељење и животно надахнуће, у сагласју са собом, стоички непоколебљив, праведан и неумољив у истини  (Унутрашњи споразум). Живот је подухват, каже у песми Негде постоји нешто против, у којемнасчека заседа, погинуће, урота, немоћ,  а ми покушавамо да све то избегнемо, да га надмудримо и  надиграмо, да све датости  преокренемо у могућности, заборављајући при томе  како се истински живи и да је живети варљиво, блиставо и кратковечно искуство/ Живот је испред свега, баш испред (Фасцинација).  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: