detalj slike: KRK Art dizajn

SVA LICA POEZIJE

(Božidar Škobić: Neka misli da sam srećan, 2020, Čačak)

Prof. dr Slađana Milenković

Poznat i priznat književnik Božidar Škobić - Čika Boško piše poeziju i prozu, poznat je kao pisac za decu i u toj oblasti veoma uspešan, tako da se njegove pesme nalaze i u udžbenicima. Objavio je desetak knjiga za decu, veoma mnogo je zastupljen u listovima, časopisima, zbornicima poezije. Pred nama je njegova nova zbirka poezije, pretežno ljubavnih, donekle autopoetičkih pesničkih motiva ali ima i misaonih i rodoljubivih pesama.Sa željom da ostavi, kako je sam naglasio u pogovoru zbirke: „Pozitivan trag naraštajima koji dolaze i svojim primjerom ljubavi prema poeziji i književnosti, pismenosti uopšte, pomognem u stvarnom opredjeljenju onih koji nastavljaju“ ispisao je i velik broj misaonih pesama.

Zbirka „Neka misli da sam srećan“ već u naslovu objavljuje da je reč o ljubavnim pesmama, najavljujući i preovladavajuće osećanje, setu, diskretnu tugu, ljubavni žal. U većini pesama pisac se obraća dragoj, ona je nekad voljena, nekad izvor nelagode ali neodvojivi deo pesnikovog bića i neraskidiva veza sa životom i osećanjem sreće. Ova knjiga ima dva lica, dva dominantna pesnička motiva, ljubav i poeziju, koji su uklopljeni i skladno se nadopunjuju poručujući da je pored ljubavi prema drugom ljudskom biću, ženi, za život pesnika bitna i ljubav prema poeziji, prema stvaralaštvu. Božidar Škobić - Čika Boško stvara - kreira (reč poezis znači stvoriti), stvara nov svet u pesmama, a ne dovršava neku nesavršenu stvarnost. U ovoj zbirci izražen je autopoetički sloj „Kako u pjesmi prepoznati sebe“ pita se Škobić. Njegova stvarnost stanuje u pesmama, on za drugu realnost ne zna. Poezija je za njega isto što i najuzvišenije stvaralaštvo. Smisao stiha u pesničkom opusu  Božidara Škobićaje raznolik, neki uviru u dubine spoznaje ljudskog bića, neki uznose u visine duhovnog. Neki spajaju autopoetički sloj i ljubavne motive, stihovi poput ovih: „Dok srcem upijaš stihove / gđe svaki ti po tajnu odaje“. Moli vetar da prenese osećanja dragoj, koju vidi kao „Svetlost koja mami“, ponekad je tera od sebe i rastanak priželjkuje, da bi joj opet „zvezdama ime pisao“. Draga nije konkretna osoba, jer pesnik skoro nikada nije, kako sam priznaje, napisao pesmu određenoj osobi, nego voli da piše pesme osobama za koje želi da postoje. Zato je njegova draga, prava pesnička draga, imaginarna, lepa koliko i daleka i uzvišena.

U ljubavnim pesmama stihove je iznedrio iz stvaralačke energije Erosa. Osećanja su snažna i čitalac shvata da, kad ne bi bilo te pesnikove vatre, ne bi bilo ni pesmepoput pesme „Sinoć sam htio pobjeći od sebe“ i stihova: „Želim da sanjaš - let mlade laste / Želim da sanjaš - kako nada raste / Želim da sanjaš - Jutra nasmijana / Lica razdragana - Srca raspjevana / - Mjesta obećana!“. Stihovi se nižu u kovitlac i ova lirika zanosi, uznosi u visine, kao u „Pesmi ženi“. U njegovim stihovima žena je pobednica, a njena lepota „zrači kao zvijezda ranilica“, Poetesa koju je sreo „čuva u duši svetinju“.Povod za pesmu nisu samo osećanja, rođendanske čestitke kad mu stignu, nastane pesma i njegovo „Srce progovara“ piše za sve zaljubljene. Prostori u njegovim pesmama su u Travniku, na Plavoj vodi, u Beogradu, na Čukarici ali na Drini ćuprija, Andrićgrad gde već godinama on organizuje i prestižni pesnički festival.

Od večitih, neprolaznih motiva, o kojima pišu svi veliki pesnici, Škobić je pored ljubavi, pisao u ovoj knjizi i o smrti. Pesmu „Utihnula pod brijegom svirala“ posvetio je prijatelju Milisavu Miši Ćosoviću i kada pesnik umre: „Glasovi se uz vodu kamene, / Povjetarac na brezu klonuo“. U nizu pesama kao što su :“Kad odlaze prijatelji“, „Kada pjesnik pjesniku spomen gradi“, u sonetu „Pjesniku pjesnik“ napravio je spomenike rečima isklesane i posvetio ih onima koji nisu više sa nama. „Kada umre pjesnik - kiše učestaju / priroda kao - prestane da diše, / kada umre pjesnik - nebo zatreperi“, poručuje i da trag pesnikov  ostaje u njegovom stvaralaštvu i da duša čoveka „nikada neće - biti zaboravljena“. Motiv smrti povezao je i sa autopoetičkim slojem zbirke, jer pesnici nikad ne umiru, oni zauvek žive u svojim delima.

Prepliće svoje poruke u koloplet stihova i pesmu „Neimari kada grade“ napisao je uz gradnju „Ivo Andrić – Kamengrada“. Pesma „Na Drine Ćupriji“ veliča istoriju, kao i pesma posvećena Gavrilu Principu koga poredi sa Leonidom iz Termopila i Milošem Obilićem sa Kosova: „Ne učiniše ni veće djelo – / niti veća bi žrtva njihova!“. Ostavio je „Pporuku na vjeke / Ispisanu na nebeskom svodu, / Kako treba branit’ od dušmana: / Otadžbinu i zlatnu slobodu!“ Dečak dok tužno korača Ćuprijom u pesmi Čika Boška Škobića „Razmišlja o priči – tek pročitanoj“. Ovaj pesnik je svevideći i sveznajući što dokazuje i metafora „Na licu joj osmjeh Sunca nad Drinom“ što označava stapanje sa dušom pesnika, sa književnošću. Među ovim pesmama ima i ovakvih koje nas ponovo vraćaju arhetipskim ukazanjima i prasećanjima. „Tek rukopisi putuju“ u pesmi „U magnovenju ka snoviđenju“, a stihove ispisuje kao kletve koji mogu da budu pomoć.

            Kad čitamo neku ovu zbirku, čitamo je kako je pesnik pisao, u dahu, u žaru, tragajući dublje i dublje u svom biću za izvorom stvarnja i ljubavi. Knjiga sa dva lica, lista nam čas lice ljubavi, čas lice poezije - poezisa, upotpunjujući ih licem istorije, prošlosti, sećanja. Božidar Škobić - Čika Boško poistovećuje poeziju i put spoznaje sopstvenog bića, igrajući se rečima i smislom stvara još jedan nov svet u pesmama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: