детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВА ЛИЦА ПОЕЗИЈЕ

(Божидар Шкобић: Нека мисли да сам срећан, 2020, Чачак)

Проф. др Слађана Миленковић

Познат и признат књижевник Божидар Шкобић - Чика Бошко пише поезију и прозу, познат је као писац за децу и у тој области веома успешан, тако да се његове песме налазе и у уџбеницима. Објавио је десетак књига за децу, веома много је заступљен у листовима, часописима, зборницима поезије. Пред нама је његова нова збирка поезије, претежно љубавних, донекле аутопоетичких песничких мотива али има и мисаоних и родољубивих песама.Са жељом да остави, како је сам нагласио у поговору збирке: „Позитиван траг нараштајима који долазе и својим примјером љубави према поезији и књижевности, писмености уопште, помогнем у стварном опредјељењу оних који настављају“ исписао је и велик број мисаоних песама.

Збирка „Нека мисли да сам срећан“ већ у наслову објављује да је реч о љубавним песмама, најављујући и преовладавајуће осећање, сету, дискретну тугу, љубавни жал. У већини песама писац се обраћа драгој, она је некад вољена, некад извор нелагоде али неодвојиви део песниковог бића и нераскидива веза са животом и осећањем среће. Ова књига има два лица, два доминантна песничка мотива, љубав и поезију, који су уклопљени и складно се надопуњују поручујући да је поред љубави према другом људском бићу, жени, за живот песника битна и љубав према поезији, према стваралаштву. Божидар Шкобић - Чика Бошко ствара - креира (реч poezis значи створити), ствара нов свет у песмама, а не довршава неку несавршену стварност. У овој збирци изражен је аутопоетички слој „Kако у пјесми препознати себе“ пита се Шкобић. Његова стварност станује у песмама, он за другу реалност не зна. Поезија је за њега исто што и најузвишеније стваралаштво. Смисао стиха у песничком опусу  Божидара Шкобићаје разнолик, неки увиру у дубине спознаје људског бића, неки узносе у висине духовног. Неки спајају аутопоетички слој и љубавне мотиве, стихови попут ових: „Док срцем упијаш стихове / гђе сваки ти по тајну одаје“. Моли ветар да пренесе осећања драгој, коју види као „Светлост која мами“, понекад је тера од себе и растанак прижељкује, да би јој опет „звездама име писао“. Драга није конкретна особа, јер песник скоро никада није, како сам признаје, написао песму одређеној особи, него воли да пише песме особама за које жели да постоје. Зато је његова драга, права песничка драга, имагинарна, лепа колико и далека и узвишена.

У љубавним песмама стихове је изнедрио из стваралачке енергије Ероса. Осећања су снажна и читалац схвата да, кад не би било те песникове ватре, не би било ни песмепопут песме „Синоћ сам хтио побјећи од себе“ и стихова: „Желим да сањаш - лет младе ласте / Желим да сањаш - како нада расте / Желим да сањаш - Јутра насмијана / Лица раздрагана - Срца распјевана / - Мјеста обећана!“. Стихови се нижу у ковитлац и ова лирика заноси, узноси у висине, као у „Песми жени“. У његовим стиховима жена је победница, a њена лепота „зрачи као звијезда ранилица“, Поетеса коју је срео „чува у души светињу“.Повод за песму нису само осећања, рођенданске честитке кад му стигну, настане песма и његово „Срце проговара“ пише за све заљубљене. Простори у његовим песмама су у Травнику, на Плавој води, у Београду, на Чукарици али на Дрини ћуприја, Андрићград где већ годинама он организује и престижни песнички фестивал.

Од вечитих, непролазних мотива, о којима пишу сви велики песници, Шкобић је поред љубави, писао у овој књизи и о смрти. Песму „Утихнула под бријегом свирала“ посветио је пријатељу Милисаву Миши Ћосовићу и када песник умре: „Гласови се уз воду камене, / Повјетарац на брезу клонуо“. У низу песама као што су :“Kад одлазе пријатељи“, „Kада пјесник пјеснику спомен гради“, у сонету „Пјеснику пјесник“ направио је споменике речима исклесане и посветио их онима који нису више са нама. „Kада умре пјесник - кише учестају / природа као - престане да дише, / када умре пјесник - небо затрепери“, поручује и да траг песников  остаје у његовом стваралаштву и да душа човека „никада неће - бити заборављена“. Мотив смрти повезао је и са аутопоетичким слојем збирке, јер песници никад не умиру, они заувек живе у својим делима.

Преплиће своје поруке у колоплет стихова и песму „Неимари када граде“ написао је уз градњу „Иво Андрић – Kаменграда“. Песма „На Дрине Ћуприји“ велича историју, као и песма посвећена Гаврилу Принципу кога пореди са Леонидом из Термопила и Милошем Обилићем са Kосова: „Не учинише ни веће дјело – / нити већа би жртва њихова!“. Оставио је „Ппоруку на вјеке / Исписану на небеском своду, / Kако треба бранит’ од душмана: / Отаџбину и златну слободу!“ Дечак док тужно корача Ћупријом у песми Чика Бошка Шкобића „Размишља о причи – тек прочитаној“. Овај песник је свевидећи и свезнајући што доказује и метафора „На лицу јој осмјех Сунца над Дрином“ што означава стапање са душом песника, са књижевношћу. Међу овим песмама има и оваквих које нас поново враћају архетипским указањима и прасећањима. „Тек рукописи путују“ у песми „У магновењу ка сновиђењу“, а стихове исписује као клетве који могу да буду помоћ.

            Кад читамо неку ову збирку, читамо је како је песник писао, у даху, у жару, трагајући дубље и дубље у свом бићу за извором стварња и љубави. Књига са два лица, листа нам час лице љубави, час лице поезије - poezisа, употпуњујући их лицем историје, прошлости, сећања. Божидар Шкобић - Чика Бошко поистовећује поезију и пут спознаје сопственог бића, играјући се речима и смислом ствара још један нов свет у песмама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: