detalj slike: KRK Art dizajn - ilijasaula@art

ŽUTICA

Godinama su se družili. Prve komšije, porodice Jovanović i Perić. Žene bi izjutra pile kafu, a muškarci bi, nakon posla,  igrali karte, ili uz žučne reakcije pratili neku utakmicu. Jedne zime je bolja polovina Pavla Perića iznenada preminula. To je bio ogroman šok za obe porodice. Jovanovići su se našli komšiji i u zlu, kao što su i u dobru bili. Rituali druženja su se malo izmenili. Pavle bi ređe navraćao posle podne da ne ometa komšiju dok se odmara. Izjutra bi ispijao kafu sa komšinicom praveći joj društvo.

U početku je to bilo na sat-dva, a vremenom se proširilo na gotovo sve vreme koje je komšija Jovanović provodio na poslu. Komšinica nije imala srca da mu bilo šta kaže, mada je i njoj pomalo bilo nelagodno. Komšija bi posmatrao kako kuva ručak, komentarisao da li je dovoljno začinila, onako kako je to činila njegova pokojna supruga. Ako bi krenula da sređuje kupatilo, on bi joj dodavao sredstvo za čišćenje upirući prstom na mesta gde bi uočio fleku. Kada bi sa decom radila domaće zadatke, on bi uvek imao ponešto da doda, nadovezujući se na to kako je nekada, kada je on bio učenik, sve bilo drugačije.

''Nekad je učitelj bio Bog'', govorio bi autoritativnim glasom klimajući glavom kao da odobrava samom sebi, usput se sladeći sveže ispečenom bundevarom kojom ga je komšinica poslužila. Naravno, spremljenom po receptu njegove pokojne supruge.

Negde pred sam dolazak domaćina, komšija Pavle bi se uredno zahvaljivao na svemu i odlazio. Komšinica se nadala da će bar jedan dan da preskoči posetu, iako je samu sebe prekorevala što tako misli o čoveku koji je ostao sam. Nažalost, njene nade bi potonule kada bi ga i narednog jutra u isto vreme ugledala pred vratima. Nije vredelo ni to što bi rekla da ima zakazano kod lekara, redovno bi je pratio, čekao red, pričao s drugim pacijentima. U povratku bi zajedno svraćali na pijacu, komšija bi se cenjkao, žalio na skupoću, sugerisao šta bi bilo dobro da se tog dana spremi za ručak.

Jednog prepodneva suprug je iznenada svratio da uzme zaboravljenu dokumentaciju. Zatekao je komšiju ispruženog na kauču u dnevnoj sobi; prilegao je jer mu je pao pritisak. Suprug od šoka nije mogao ni reč da izgovori, a komšija ga je pogledao preko ramena i iznenađeno prozborio:

''O, i ti si tu.''

''Tu sam, izvini, drugi put neću'', ljutito je odbrusio suprug i izjurio iz stana kao furija.

Te večeri su supružnici imali prvu ozbiljnu svađu za dugi niz godina braka. Žena nikako nije mogla da objasni mužu da ne može da kaže komšiji da ne dolazi, da je jadan i da nema nikog svog. Muž je rekao da to neće da trpi i da komšija treba da obilazi žene koje su same.

Žena dugo nije mogla da zaspi razmišljajući kako da odljuti supruga, a da ne uvredi nedužnog komšiju. Na svu sreću, dva dana nakog toga se desilo nešto što joj je išlo na ruku. Isprativši muža na posao, komšinica je rešila da se malo posveti sebi. Skuvala je kafu, pustila muziku i stavila na lice masku od žumanceta, iz domaće radinosti. Taman kad je premazala lice začulo se dobro poznato zvono. Krenula je da otvori, sklonila se da propusti komšiju. Videla je da je čudno zagleda.

''Da li ti je dobro komšinice? Nešto ti je ten čudan?'', uzvrpoljio se komšija.

''Muhuuu'', promumlala je ona ne mogavši da govori jer je maska na licu počela da se steže.

''Ma, ne bih baš rekao'', odmahnuo je komšija glavom i krenuo unazad kroz hodnik oborivši usput skupocenu vazu koja je stajala u dnu. Žena je nastavljala da klima glavom ne bi li mu jezikom gestova objasnila da joj je dobro. Međutim, nije uspela da ga ubedi.

''Mislim da imaš teži oblik žutice i da što pre moraš lekaru'',  brzo je izgovorio nestajući iza vrata. Tog puta se nije ponudio da joj pravi društvo, štaviše od tada više  ni u posetu nije dolazio.

PODELITE OVAJ TEKST NA: