О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЖУТИЦА

Валентина Новковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art


ЖУТИЦА



Годинама су се дружили. Прве комшије, породице Јовановић и Перић. Жене би изјутра пиле кафу, а мушкарци би, након посла,  играли карте, или уз жучне реакције пратили неку утакмицу. Једне зиме је боља половина Павла Перића изненада преминула. То је био огроман шок за обе породице. Јовановићи су се нашли комшији и у злу, као што су и у добру били. Ритуали дружења су се мало изменили. Павле би ређе навраћао после подне да не омета комшију док се одмара. Изјутра би испијао кафу са комшиницом правећи јој друштво.
У почетку је то било на сат-два, а временом се проширило на готово све време које је комшија Јовановић проводио на послу. Комшиница није имала срца да му било шта каже, мада је и њој помало било нелагодно. Комшија би посматрао како кува ручак, коментарисао да ли је довољно зачинила, онако како је то чинила његова покојна супруга. Ако би кренула да сређује купатило, он би јој додавао средство за чишћење упирући прстом на места где би уочио флеку. Када би са децом радила домаће задатке, он би увек имао понешто да дода, надовезујући се на то како је некада, када је он био ученик, све било другачије.
''Некад је учитељ био Бог'', говорио би ауторитативним гласом климајући главом као да одобрава самом себи, успут се сладећи свеже испеченом бундеваром којом га је комшиница послужила. Наравно, спремљеном по рецепту његове покојне супруге.
Негде пред сам долазак домаћина, комшија Павле би се уредно захваљивао на свему и одлазио. Комшиница се надала да ће бар један дан да прескочи посету, иако је саму себе прекоревала што тако мисли о човеку који је остао сам. Нажалост, њене наде би потонуле када би га и наредног јутра у исто време угледала пред вратима. Није вредело ни то што би рекла да има заказано код лекара, редовно би је пратио, чекао ред, причао с другим пацијентима. У повратку би заједно свраћали на пијацу, комшија би се цењкао, жалио на скупоћу, сугерисао шта би било добро да се тог дана спреми за ручак.
Једног преподнева супруг је изненада свратио да узме заборављену документацију. Затекао је комшију испруженог на каучу у дневној соби; прилегао је јер му је пао притисак. Супруг од шока није могао ни реч да изговори, а комшија га је погледао преко рамена и изненађено прозборио:
''О, и ти си ту.''
''Ту сам, извини, други пут нећу'', љутито је одбрусио супруг и изјурио из стана као фурија.
Те вечери су супружници имали прву озбиљну свађу за дуги низ година брака. Жена никако није могла да објасни мужу да не може да каже комшији да не долази, да је јадан и да нема никог свог. Муж је рекао да то неће да трпи и да комшија треба да обилази жене које су саме.
Жена дуго није могла да заспи размишљајући како да одљути супруга, а да не увреди недужног комшију. На сву срећу, два дана наког тога се десило нешто што јој је ишло на руку. Испративши мужа на посао, комшиница је решила да се мало посвети себи. Скувала је кафу, пустила музику и ставила на лице маску од жуманцета, из домаће радиности. Таман кад је премазала лице зачуло се добро познато звоно. Кренула је да отвори, склонила се да пропусти комшију. Видела је да је чудно загледа.
''Да ли ти је добро комшинице? Нешто ти је тен чудан?'', узврпољио се комшија.
''Мухууу'', промумлала је она не могавши да говори јер је маска на лицу почела да се стеже.
''Ма, не бих баш рекао'', одмахнуо је комшија главом и кренуо уназад кроз ходник оборивши успут скупоцену вазу која је стајала у дну. Жена је настављала да клима главом не би ли му језиком гестова објаснила да јој је добро. Међутим, није успела да га убеди.
''Мислим да имаш тежи облик жутице и да што пре мораш лекару'',  брзо је изговорио нестајући иза врата. Тог пута се није понудио да јој прави друштво, штавише од тада више  ни у посету није долазио.




 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"