детаљ слике: КРК Арт дизајн - ilijasaula@art

ЖУТИЦА

Годинама су се дружили. Прве комшије, породице Јовановић и Перић. Жене би изјутра пиле кафу, а мушкарци би, након посла,  играли карте, или уз жучне реакције пратили неку утакмицу. Једне зиме је боља половина Павла Перића изненада преминула. То је био огроман шок за обе породице. Јовановићи су се нашли комшији и у злу, као што су и у добру били. Ритуали дружења су се мало изменили. Павле би ређе навраћао после подне да не омета комшију док се одмара. Изјутра би испијао кафу са комшиницом правећи јој друштво.

У почетку је то било на сат-два, а временом се проширило на готово све време које је комшија Јовановић проводио на послу. Комшиница није имала срца да му било шта каже, мада је и њој помало било нелагодно. Комшија би посматрао како кува ручак, коментарисао да ли је довољно зачинила, онако како је то чинила његова покојна супруга. Ако би кренула да сређује купатило, он би јој додавао средство за чишћење упирући прстом на места где би уочио флеку. Када би са децом радила домаће задатке, он би увек имао понешто да дода, надовезујући се на то како је некада, када је он био ученик, све било другачије.

''Некад је учитељ био Бог'', говорио би ауторитативним гласом климајући главом као да одобрава самом себи, успут се сладећи свеже испеченом бундеваром којом га је комшиница послужила. Наравно, спремљеном по рецепту његове покојне супруге.

Негде пред сам долазак домаћина, комшија Павле би се уредно захваљивао на свему и одлазио. Комшиница се надала да ће бар један дан да прескочи посету, иако је саму себе прекоревала што тако мисли о човеку који је остао сам. Нажалост, њене наде би потонуле када би га и наредног јутра у исто време угледала пред вратима. Није вредело ни то што би рекла да има заказано код лекара, редовно би је пратио, чекао ред, причао с другим пацијентима. У повратку би заједно свраћали на пијацу, комшија би се цењкао, жалио на скупоћу, сугерисао шта би било добро да се тог дана спреми за ручак.

Једног преподнева супруг је изненада свратио да узме заборављену документацију. Затекао је комшију испруженог на каучу у дневној соби; прилегао је јер му је пао притисак. Супруг од шока није могао ни реч да изговори, а комшија га је погледао преко рамена и изненађено прозборио:

''О, и ти си ту.''

''Ту сам, извини, други пут нећу'', љутито је одбрусио супруг и изјурио из стана као фурија.

Те вечери су супружници имали прву озбиљну свађу за дуги низ година брака. Жена никако није могла да објасни мужу да не може да каже комшији да не долази, да је јадан и да нема никог свог. Муж је рекао да то неће да трпи и да комшија треба да обилази жене које су саме.

Жена дуго није могла да заспи размишљајући како да одљути супруга, а да не увреди недужног комшију. На сву срећу, два дана наког тога се десило нешто што јој је ишло на руку. Испративши мужа на посао, комшиница је решила да се мало посвети себи. Скувала је кафу, пустила музику и ставила на лице маску од жуманцета, из домаће радиности. Таман кад је премазала лице зачуло се добро познато звоно. Кренула је да отвори, склонила се да пропусти комшију. Видела је да је чудно загледа.

''Да ли ти је добро комшинице? Нешто ти је тен чудан?'', узврпољио се комшија.

''Мухууу'', промумлала је она не могавши да говори јер је маска на лицу почела да се стеже.

''Ма, не бих баш рекао'', одмахнуо је комшија главом и кренуо уназад кроз ходник оборивши успут скупоцену вазу која је стајала у дну. Жена је настављала да клима главом не би ли му језиком гестова објаснила да јој је добро. Међутим, није успела да га убеди.

''Мислим да имаш тежи облик жутице и да што пре мораш лекару'',  брзо је изговорио нестајући иза врата. Тог пута се није понудио да јој прави друштво, штавише од тада више  ни у посету није долазио.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: