detalj slike: Sava Šumanović

LAZAR I JELENA    

      Samo Bog mili zna koliko je putinačkih cura i momaka za navek u beli svet otišlo, a Jelena Konstantinović, rođena Lazarević, se vratila. Kome, to ni sama ne zna. U  Lazarevića kući nema više Lazarevića, u Putincima nema njenih Putinčana, ali ima reda. Noć na vreme dolazi da pokrije ledine natopljene kravljom balegom i ućutka neumorno jato vrabaca raštrkano po prkosnim jablanima i preživelim dudovima.

      I na zoru se ne može žaliti. Probudi je samo toliko da se sa njom pozdravi pa je onda lagano još u dublji san uvuče.

     - Mama, kako možeš tako sama?

     - Nisam sama, kćeri, sa mnom su moje uspomene.

     Najlepša i najbolnija bezmalo svakog dana pored nje prođe i ćuti. Ćuti i ona, ali se pogledima siti ispričaju:

      - Jeja moja, još si lepa.

      - I ti si lep, Lazare. I zgodan...

      Godine su i kod njega učinile svoje. Po dubokim brazdama lako ih je prebrojati, ali je stas, onaj atletski zbog kojeg je u Titovu gardu regrutovan, ostao isti. Ni snaga ga nije izdala. Jelena nikada i nigde u životu nije bila tako sigurna kao u njegovom zagrljaju, pa možda zato posle svakog pogleda oseti dodir tog mišićavog tela.

      Danas će joj priznati nešto što ni samom sebi nije smeo priznati - zbog nje je ostao momak.

      - Slutila sam. Što si to uradio? Sa tvojom lepotom i kapitalom mogao si da biraš životnu saputnicu.

      - E, Jelena, Jelena. Tol'ke si škole izučila, a još ne znaš da kapital nije u njivama i zidovima. Kapital je u duši, a kad  si ti otišla ja sam ost’o puka sirotinja.

      Dugo je posle razmišljala koliko je njen brak nju obogatio.

      - Koleginice, da vas povezem?

      Ona je čekala tramvaj, čuvenu dvojku, a on je naišao sa još čuvenijom nebesko plavom ''olimpijom''. Pristala je. Možda zato što ga je viđala na fakultetu, a možda i zato što se nikada u životu nije vozila automobilom.

      - Konstantin Konstantinović, ili prosto Kosta.

      - Drago mi je. Jelena Lazarević, još prostije Jeja.

      Kosta je bio jedan od onih momaka za koje kompromisno kažu da nisu lepi ali su simpatični i privlačni. I sve oko njega je bilo jako privlačno. Poslednji izdanci starih beogradskih familija bili su rado viđeni gosti u najviđenijim beogradskim kafanama po kojima su raskalašno krckali već dobro okrnjene porodične kapitale. Jelena u kafane nije ulazila, pa kada je u ''Grčkoj kraljici'' popila svoje prvo pivo htela je da umre od stida.

      U velikoj porodičnoj kući Konstantinovića na Senjaku pilo se vino, isključivo iz kristalnih čaša. Kao sad da gleda njenog tata Radu kad je došao na viđenje sa budućim prijateljem Mihajlom:

      - Dobro ti je vino, prika, al' ja ne volem da pijem iz ovog porculana. Ja najvolijem iz mog lončića.

      Dobrodušnog gospodina Mihajla prikina opaska je slatko nasmejala, ali je mrgudnu gospođu Sofiju još više namrgodila. Bolju je partiju za svog jedinca očekivala, pa kad nije mogla da utiče na izbor, uticaće na ishod. U toj meri da se Jeleni ponekad činilo da je njen brak jedna vešto upletena nit.Nit dovoljno jaka da ne naruši porodičnu harmoniju i dovoljno slaba da Kostu ne odvuče na njenu stranu. Svoji su bili samo na putovanjima, pa su možda zato i ceo svet proputovali.

      Lazareva putovanja su se svodila od kuće do njive i natrag. Nije ga jutros na put ispratila, pa ga sad nestrpljivo iščekuje:

      - Jesi mi se umorio?

      - Umorio me život, ovaj moj pustahijski i nemušti. Da mi nema konja i kerova, zaboravio bi' da divanim.

      Daće Bog, za koji dan, i sa njom će prodivaniti. Nije vašar, nije ni crveno slovo, a on obukao odelo i stavio novi šešir.

      - Oooo, Sokole, miran!

      Soko oseća da se nešto važno dešava, pa ne mrda. Da mu se vetar sa bujnom grivom ne poigrava, baš kao Meštrovićeva skulptura.

      - Gazdariceee!

      Gazdarica sedi u gonku. Sluša Radio Beograd i prelistava Politiku, Kostinu poluvekovnu naviku.

      - Jelena - punih pedeset godina to ime nije izgovorio, pa će sačekati koji tren da se uzdrhtale usne umire.

      - Ja bi' tebe nešto zamolio.

      - Reci, Lazare.

      I ona je njegovo vešto izbegavala. Kada se prvi unuk rodio kum je ponudio tri imena: Lazar, Petar i Aleksandar. Na njeno veliko olakšanje ćerka i zet su se odlučili za Aleksandra.

      - Kada umrem, stavi mi ovo u sanduk.

      Njena maturska slika. Prva haljina u životu, prve sandale i šminka. Haljinu je sašila mati, onako kako je znala i imala, a tetka Soka je isheklala čipkanu kragnu i svojim je, drečavocrvenim karminom, nakarminisala. Ona joj je i obrve nagaravila.

      - Bože mili.

      Staviće naočare, samo toliko da sakrije suze, jer posvetu na poleđini ne mora ni čitati. Zna je napamet:

                                  Lazaru, mojem radovanju

                                           Njegova Jeja

      I Lazaru bi bilo lakše da zaplače, ali ne može. Izdala ga suza, pa nemo gleda po gonku. Isti je kao onog dana kad je došao da je prosi. Tu gde je set garnitura od pletenog bambusa, bio je veliki astal sa rasklimatanim hoklicama. Na jednoj sedi on, na drugoj tata Rada, a na trećoj matori mačak drema.

      - Slušaj, Lazare, ko god kaže da te ne bi vol’o za zeta, laže k’o ker.

      Kad ima koji dinar, tata Rada je pušio ''zetu''. Prepolovi je pa jednu polu vrati u tabakeru, a onu drugu stavi u cigaršpić. Da li zbog važnosti situacije ili da ne dangubi, sada će celu zapaliti:

      - Al' vidiš, ja ne bi'... Ne mogu. Moja Jeja uči za apatekarku, a ti si, čedo, seljak. Kulak il' siromah, isto mu to dođe. Jesi me razum’o šta 'oću da ti kažem?

      Jelena je toliko toga želela da mu kaže i da ga pita, a pita će ga ono što bi pitala svakoga ko joj je u kuću ušao:   

      - Jesi raspoložen za jednu kaficu?

      Čim se okreće, znači da nije.

      - Lazare! Lazare, kuda ćeš?!

      I on bi voleo da zna kuda će, a za početak mora sesti na svoja kola. Pokrovac je pao sa sica, a on nema nameru da ga podigne...

      - Ajmo, Sokole.

      Soko nema nameru da krene...

      - Sokole, jesi čuo šta sam kaz’o?

      U znak potvrde da je zapoved čuo, kopitom udara po zemlji. Svaki novi udar sve dublju rupu pravi i sve veći oblak prašine podiže. Lazar ne nosi kandžiju, jer mu nikad nije trebala. Nikada ga udario nije, a sada će ga udariti kajasima. Tako snažno da se na znojavim sapima dugačka masnica ocrtala. Jedna pa još jedna, a ovaj još ne kreće.

      - Sokole, mater ti jebem!

      Ustaje da može jače da zamahne i udara ga besomučno i krvnički. Bol je neizdrživa, za oboicu. Soko se brani njištanjem i propinjanjem, a on suzama. Oči, nenaviknute na suze su zamagljene. Ne vidi je, ali čuje Jeleninu histeričnu vrisku i krckanje drveta. Ruda se polomila i Soko skače u siloviti galop. Kola za njim nekontrolisano tandrču, a kočijaš leži zgrčen u šaragljama. Ne može, ili ne želi da ustane.

PODELITE OVAJ TEKST NA: