детаљ слике: Сава Шумановић

ЛАЗАР И ЈЕЛЕНА    

      Само Бог мили зна колико је путиначких цура и момака за навек у бели свет отишло, а Јелена Константиновић, рођена Лазаревић, се вратила. Коме, то ни сама не зна. У  Лазаревића кући нема више Лазаревића, у Путинцима нема њених Путинчана, али има реда. Ноћ на време долази да покрије ледине натопљене крављом балегом и ућутка неуморно јато врабаца раштркано по пркосним јабланима и преживелим дудовима.

      И на зору се не може жалити. Пробуди је само толико да се са њом поздрави па је онда лагано још у дубљи сан увуче.

     - Мама, како можеш тако сама?

     - Нисам сама, кћери, са мном су моје успомене.

     Најлепша и најболнија безмало сваког дана поред ње прође и ћути. Ћути и она, али се погледима сити испричају:

      - Јеја моја, још си лепа.

      - И ти си леп, Лазаре. И згодан...

      Године су и код њега учиниле своје. По дубоким браздама лако их је пребројати, али је стас, онај атлетски због којег је у Титову гарду регрутован, остао исти. Ни снага га није издала. Јелена никада и нигде у животу није била тако сигурна као у његовом загрљају, па можда зато после сваког погледа осети додир тог мишићавог тела.

      Данас ће јој признати нешто што ни самом себи није смео признати - због ње је остао момак.

      - Слутила сам. Што си то урадио? Са твојом лепотом и капиталом могао си да бираш животну сапутницу.

      - Е, Јелена, Јелена. Тол'ке си школе изучила, а још не знаш да капитал није у њивама и зидовима. Капитал је у души, а кад  си ти отишла ја сам ост’o пука сиротиња.

      Дуго је после размишљала колико је њен брак њу обогатио.

      - Колегинице, да вас повезем?

      Она је чекала трамвај, чувену двојку, а он је наишао са још чувенијом небеско плавом ''oлимпијом''. Пристала је. Можда зато што га је виђала на факултету, а можда и зато што се никада у животу није возила аутомобилом.

      - Константин Константиновић, или просто Коста.

      - Драго ми је. Јелена Лазаревић, још простије Јеја.

      Коста је био један од оних момака за које компромисно кажу да нису лепи али су симпатични и привлачни. И све око њега је било јако привлачно. Последњи изданци старих београдских фамилија били су радо виђени гости у највиђенијим београдским кафанама по којима су раскалашно крцкали већ добро окрњене породичне капитале. Јелена у кафане није улазила, па када је у ''Грчкој краљици'' попила своје прво пиво хтела је да умре од стида.

      У великој породичној кући Константиновића на Сењаку пило се вино, искључиво из кристалних чаша. Као сад да гледа њеног тата Раду кад је дошао на виђење са будућим пријатељем Михајлом:

      - Добро ти је вино, прика, ал' ја не волем да пијем из овог порцулана. Ја најволијем из мог лончића.

      Добродушног господина Михајла прикина опаска је слатко насмејала, али је мргудну госпођу Софију још више намргодила. Бољу је партију за свог јединца очекивала, па кад није могла да утиче на избор, утицаће на исход. У тој мери да се Јелени понекад чинило да је њен брак једна вешто уплетена нит.Нит довољно јака да не наруши породичну хармонију и довољно слаба да Косту не одвуче на њену страну. Своји су били само на путовањима, па су можда зато и цео свет пропутовали.

      Лазарева путовања су се сводила од куће до њиве и натраг. Није га јутрос на пут испратила, па га сад нестрпљиво ишчекује:

      - Јеси ми се уморио?

      - Уморио ме живот, овај мој пустахијски и немушти. Да ми нема коња и керова, заборавио би' да диваним.

      Даће Бог, за који дан, и са њом ће продиванити. Није вашар, није ни црвено слово, а он обукао одело и ставио нови шешир.

      - Оооо, Соколе, миран!

      Соко осећа да се нешто важно дешава, па не мрда. Да му се ветар са бујном гривом не поиграва, баш као Мештровићева скулптура.

      - Газдарицеее!

      Газдарица седи у гонку. Слуша Радио Београд и прелистава Политику, Костину полувековну навику.

      - Јелена - пуних педесет година то име није изговорио, па ће сачекати који трен да се уздрхтале усне умире.

      - Ја би' тебе нешто замолио.

      - Реци, Лазаре.

      И она је његово вешто избегавала. Када се први унук родио кум је понудио три имена: Лазар, Петар и Александар. На њено велико олакшање ћерка и зет су се одлучили за Александра.

      - Када умрем, стави ми ово у сандук.

      Њена матурска слика. Прва хаљина у животу, прве сандале и шминка. Хаљину је сашила мати, онако како је знала и имала, а тетка Сока је исхеклала чипкану крагну и својим је, дречавоцрвеним кармином, накарминисала. Она јој је и обрве нагаравила.

      - Боже мили.

      Ставиће наочаре, само толико да сакрије сузе, јер посвету на полеђини не мора ни читати. Зна је напамет:

                                  Лазару, мојем радовању

                                           Његова Јеја

      И Лазару би било лакше да заплаче, али не може. Издала га суза, па немо гледа по гонку. Исти је као оног дана кад је дошао да је проси. Ту где је сет гарнитура од плетеног бамбуса, био је велики астал са расклиматаним хоклицама. На једној седи он, на другој тата Рада, а на трећој матори мачак дрема.

      - Слушај, Лазаре, ко год каже да те не би вол’o за зета, лаже к’o кер.

      Кад има који динар, тата Рада је пушио ''зету''. Преполови је па једну полу врати у табакеру, а ону другу стави у цигаршпић. Да ли због важности ситуације или да не дангуби, сада ће целу запалити:

      - Ал' видиш, ја не би'... Не могу. Моја Јеја учи за апатекарку, а ти си, чедо, сељак. Кулак ил' сиромах, исто му то дође. Јеси ме разум’o шта 'оћу да ти кажем?

      Јелена је толико тога желела да му каже и да га пита, а пита ће га оно што би питала свакога ко јој је у кућу ушао:   

      - Јеси расположен за једну кафицу?

      Чим се окреће, значи да није.

      - Лазаре! Лазаре, куда ћеш?!

      И он би волео да зна куда ће, а за почетак мора сести на своја кола. Покровац је пао са сица, а он нема намеру да га подигне...

      - Ајмо, Соколе.

      Соко нема намеру да крене...

      - Соколе, јеси чуо шта сам каз’o?

      У знак потврде да је заповед чуо, копитом удара по земљи. Сваки нови удар све дубљу рупу прави и све већи облак прашине подиже. Лазар не носи канџију, јер му никад није требала. Никада га ударио није, а сада ће га ударити кајасима. Тако снажно да се на знојавим сапима дугачка масница оцртала. Једна па још једна, а овај још не креће.

      - Соколе, матер ти јебем!

      Устаје да може јаче да замахне и удара га бесомучно и крвнички. Бол је неиздржива, за обоицу. Соко се брани њиштањем и пропињањем, а он сузама. Очи, ненавикнуте на сузе су замагљене. Не види је, али чује Јеленину хистеричну вриску и крцкање дрвета. Руда се поломила и Соко скаче у силовити галоп. Кола за њим неконтролисано тандрчу, а кочијаш лежи згрчен у шарагљама. Не може, или не жели да устане.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: