detalj slike: KRK Art dizajn

DUŠICA IVANOVIĆ I ZORAN VUJANOVIĆ: GLAVNI USPEH JE OSMEH

DUŠICA IVANOVIĆ je profesorka srpskog jezika i književnosti, lektorka, novinarka i književnica. Rođena je u Loznici 1960. godine. Diplomirala je na odseku Srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti (Lektorsko-redaktorski smer) Filološkog fakulteta u Beogradu. U Beogradu je radila kao lektor, novinar i profesor srpskog jezika. U Bratislavi je četiri godine radila kao prevodilac sa slovačkog jezika. Živela je 23 godine u Kanadi, gde je radila u kompjuterskom odeljenju velike osiguravajuće kuće. Pored toga, bavila se nastavnim radom u školi srpskog jezika, bila je član je redakcije i lektor časopisa za književnost i kulturu „Ljudi govore“, novinar u časopisu SAN (Srpsko-američke novine, koje izlaze u Torontu) i saradnik nedeljnika „Novine Toronto“. Bila je lektor za srpski jezik našim autorima u rasejanju, kao i organizator, autor i voditelj književnih događaja u srpskoj zajednici u Torontu.     

Od 2021. godine živi u Pančevu. I dalje sarađuje sa časopisom SAN, piše književne recenzije i prikaze i objavljuje poeziju i prozu. Član je Udruženja književnika Srbije, Srpsko-kanadskog udruženja pisaca „Desanka Maksimović“, Matice srpske i Instituta za dečju književnost u Beogradu.

Do sada je objavila deset knjiga poezije i proze: Srce mog srca (pesme, 2010), Zvezdani putnici (pesme, 2012), Nebo pod nogama (pesme, 2013), Ljuljaška (lirski zapisi, 2014), Prolog za Dimitrija (roman, 2016), Razoružana slova (pesme, 2019), Zovem se Astikja (roman, 2019), Ljubav je plava školjka u kojoj stanuje nebo (pesme za decu, 2020), Ključevi života (dvojezična englesko-srpska knjiga pesama, 2021), Tako se gradi kuća (pesme 2021).

U pripremi su tri knjige, koje uskoro izlaze iz štampe. Knjiga putopisne poezije OKO SVETA ilustrovana je fotografijama Zorana Vujanovića i autorkinim ličnim fotografijama. IZBOR IZ PROZE I POEZIJE izlazi u dve knjige, na srpskom i engleskom jeziku. U njemu će se naći roman „Zovem se Astikja (Učenje duše)“, kao i izbor iz kratke proze i poezije.

Pesme su joj zastupljene u antologijama, zbornicima i izborima poezije. Učesnik je brojnih internacionalnih književnih susreta i manifestacija.

Dušicina poezija je prevođena na engleski, bugarski i turski jezik. U Turskoj je nedavno izašao prevod knjige „Ključevi života“, a u pripremi je prevod izbora iz poezije na španskom jeziku. 

Dušica je dobitnik Povelje Akademije „Ivo Andrić“ 2014. za poeziju, književne nagrade „Rastko Petrović“ 2020. za roman „Zovem se Astikja (Učenje duše)“, kao i brojnih povelja i priznanja za svoj književni rad i doprinos očuvanju srpskog jezika i pisma.

Udruženje književnika Srbije nagradilo je 2022. godine Dušicu Ivanović Svetosavskim blagodarjem za trajni doprinos ugledu i razvoju udruženja.

Dušica Ivanović je već godinama prijatelj i donator Udruženja porodica i samohranih roditelja dece sa invaliditetom „Plava školjka“, a od 2022.  godine i prvi ambasador Fondacije „Kuća nade“. Zajedno sa svojim suprugom Zoranom Vujanovićem, aktivno učestvuje u radu ovog udruženja, posebno u donatorskim aktivnostima, u predstavljanju „Plave školjke“ i njenih projekata u medijima i u pripremama i realizaciji manifestacija ovog udruženja.

 

Душица Ивановић

ZORAN VUJANOVIĆ (Sarajevo, 1959) je po struci inženjer geologije. U Beogradu je živeo i radio kao geolog do 1993, kada se preselio u Kanadu. U Torontu je, pored poslova u svojoj struci, radio i kao programer, poslovni analitičar i analitičar podataka.

Fotografijom je počeo da se bavi još u gimnazijskim danima i, posle duže pauze, nastavio u Kanadi, sarađujući u srpsko-kanadskom časopisu SAN, koji izlazi u Torontu i namenjen je našim ljudima koji žive u rasejanju. Po povratku u Srbiju 2021. godine, školovao se i usavršavao u oblasti digitalne fotografije i kao član Kluba „Fabrike fotografa“ iz Beograda izlagao na zajedničkim izložbama u Beogradu, Puli, Vršcu i Temišvaru. U Kruševcu, Beogradu i Novom Sadu je 2022. godine izlagao zajedno sa dvojicom srpskih fotografa iz Toronta. U junu 2023. njegove fotografije su bile izložene u „Galeriji M“ u Biškeku, Kirgizija, u okviru izložbe slika, crteža i fotografija 26 srpskih umetnika pod nazivom „Srpski umetnici“. Zoranove fotografije našle su se takođe na koricama poetskih zbirki Gordane Simeunović i Dušice Ivanović.

Zoran najčešće fotografiše prirodu, a posebno se bavi minimalizmom u fotografiji. Od žanrova su zastupljene pejzažne, ulične, portretske, putopisne i umetničke fotografije, kao i fotografije mrtve prirode, biljnog i životinjskog sveta.

Kroz fotografski objektiv Zoran svet vidi drugačije. Otkriva detalje koji se na prvi pogled ne vide i u tome nalazi nesvakidašnju lepotu. Fotografija mu pomaže da zaviri u suštinu stvari i pojava i u njima otkrije sasvim nova značenja i poruke.

 

Зоран Вујановић

 Književna radionica Kordun, Neda Gavrić, Banja Luka - Pančevo, 25.08.2023.

U Loznici se, šezdesetih godina, rodila Dušica. Tih godina, u Sarajevu, rodio se i Zoran. Sada, kao muž i žena, žive u Pančevu. Od tada pa do danas, imamo ceo jedan roman. Jedan dug put koji ih je, vremenom, doveo na isto mesto. Krenućemo redom, od dame naravno.

Dušice, nakon diplomiranja radili ste u Beogradu kao lektor, novinar i profesor srpskog jezika. Šta Vas odvodi u Kanadu?

Dušica

Devedesete godine su me zatekle u Beogradu sa diplomom završenog fakulteta i radnim mestom u srednjoj školi. Posle pet godina u novinarstvu u turstičkoj organizaciji Putnik, i uzaludnih pokušaja da rad na ugovor sa izdavačkim kućama zamenim stalnim poslom lektora, dobila sam posao u prosveti, u kome sam istinski uživa. Ali, te devedesete su bile obeležene brojnim problemima u društvu, koji su se reflektovali i na moj život. Sa bivšim suprugom sam se preselila u Slovačku, koja je, međutim, tada bila zemlja u tranziciji, tako da tamo nismo mogli dobiti trajni boravak. Kanada je rado primala ekonomsku emigraciju, pa je, prema tome, bila logično rešenje za ljude koji u Srbiji više nisu imali ni posao ni krov nad glavom. Nikada sebe nisam zamišljala u inostranstvu, pa ni engleski pre odlaska nisam učila, tako da ceo taj period vidim kao nešto vođeno mudrijom i višom silom nego što je moja volja i želja. Jer, u Kanadi sam se od prvog dana osećala dobro i prihvaćeno.

Zorane, Vi ste takođe živeli u Beogradu i radili kao geolog. No, i Vi odlazite sredinom devedestih u Kanadu. U kom trenutku ste doneli odluku napustiti Srbiju i otići tako daleko?

Zoran

Moja ideja da živim van Srbije pojavila se posle završenog fakulteta, u drugoj polovini osamdesetih godina. Prva destinacija je bila Holandija, ali je bilo nemoguće dobiti legalan boravak. Po povratku u Srbiju, kanadska ambasada nije prihvatila moju aplikaciju za useljenje. Početkom devedesetih proveo sam godinu dana u Africi, u Tanzaniji, gradeći puteve. U međuvremenu, Beograd i bivša Jugoslavija su se promenili. I tako, 1994. sa tadašnjom suprugom i jednogodišnjom ćerkom sam se otisnuo u Kanadu.

Dušice, u Torontu ste radili i privredili mnogo toga. Između ostalog, bavili ste se nastavnim radom u školi srpskog jezika, biliste član redakcije i lektor časopisa za književnost i kulturu „Ljudi govore“, te novinar u časopisu SAN. Zoran takođe, pronalazi sebe sarađujući u istom časopisu. Da li tu počinje vaše poznanstvo?

Dušica

U Torontu sam u svojoj 39. godini morala da promenim profesiju, da naučim nove i praktične veštine, one koje će mi obezbediti siguran posao. Tako sam ušla u meni do tada nepoznat svet kompjutera i počela da testiram softver. Preko dvadeset godina sam radila taj posao i napredovala u njemu u okviru jedne od najvećih osiguravajućih kuća na američkom kontinentu. Nikada nisam uspela da ga zavolim kao što sam volela svoju odabranu profesiju, ali sam volela sigurnost koju mi je pružao i ljude s kojima sam radila. To je bilo dovoljno da nikada ne budem nezadovoljna. Ipak, meni je bilo potrebno više od toga - konakt sa onim za šta sam se spremala s ljubavlju tokom svog školovanja na Filološkom fakultetu, kada sam maštala o tome da budem lektor u velikoj izdavačkoj kući. Znate, ja sam zaljubljenik u jezik, u slovenske jezike, posebno u svoj maternji srpski jezik. Učeći engleski i stičući nova znanja na tom jeziku, godinama ni za šta drugo nisam imala vremena. Ali, čim sam na novom radnom mestu postala malo sigurnija u sebe, počela sam da volonterski radim u jednoj školi srpskog jezika, da bih posle samo nekoliko godina prešla na privatno podučavanje dece. To mi je otvorilo mogućnost da nastavu srpskog jezika proširim na učenje o srpskoj istoriji, geografiji, kulturi u najširem smislu te reči. Godinama sam, takođe volonterski, bila član redakcije i lektor cenjenog časopisa za književnost i kulturu „Ljudi govore“. Uključila sam se u aktivnosti srpske zajednice u Torontu, posebno u rad Srpsko-kanadskog udruženja pisaca Desanka Maksimović, pisala eseje o knjigama pisaca u rasejanju i govorila na njihovim promocijama, pravila programe književnih susreta i proslava, objavljivala svoje knjige, lektorisala izdanja naših pisaca iz Kanade, sarađivala i još uvek sarađujem u časopisu SAN. Iseljenički život mi je, nekim čudom, ponudio mnogo više mogućnosti da se ostvarim u svojoj profesiji nego što sam ikada mogla u Srbiji. Zoran i ja smo se upoznali kad sam ja već uveliko bila član redakcije časopisa SAN. Brzo nam se priključio i obogatio časopis svojim fotografijama, a kasnije i člancima. Interesantno je da su se naši putevi skoro celog života negde ukrštali, čak i dodirivali, ali se nismo upoznali sve do septembra 2016.

Zoran

Dolazak u  Kanadu je bio prvi korak, uspeh i sreća dolaze tek kasnije. Moje znanje engleskog jezika je pomoglo da relativno brzo počnem da radim kao geolog. U okviru posla, bavio sam se ekologijom, zaštitom životne sredine i kartiranjem istražnih bušotina. Zanimljiv posao, ali surovi kanadski klimatski uslovi naterali su me da promenim zanimanje. Postao sam kompjuter progamer. Kraj dvadesetog veka je bilo idealno vreme da vam, odakle god da dolazite, programiranje postane profesija. Od 2002. do 2020. sam bio deo kompujerskog  tima u velikoj kanadskoj banci, gde sam radio na poslovima programiranja, analize podataka i prevencije raznih vrsta elektronskih prevara u finansijskim transakcijama.Uz Dušicin nagovor, objavio sam 2017. godine u časopisu SAN svoj prvi članak o poseti Australiji i srpskoj zajednici u gradu opala (Coober Pedy). Moje pisanje se nastavilo člancima o sportu, a moje fotografije su postale ilustracije Dušicinih putopisa, koje SAN objavljuje.

Dušice, 2010. godine objavljujete svoju prvu knjigu „Srce mog srca“ (pesme). Verujem da ste mnogo pre toga počeli da pišete. Zašto ste toliko dugo čekali na objavu prve knjige? Šta vas je Vas je sprečavalo da je objavite pre, a šta podstaklo da to ipak učinite?

Dušica

Poeziju pišem oduvek i pišem je stalno. Ali, nisam imala potrebu da objavljujem, pa ni da pesme šaljem u časopise i na konkurse. Svoje pesme sam doživljavala kao intimni dnevnik. Desetak godina posle dolaska u Kanadu, u vreme kad sam posle razvoda živela sama i sticala sasvim novo i meni do tada nepoznato samopouzdanje, poželela sam da ono što pišem pokažem nekome ko se bavio književnom kritikom. Dobila sam odličnu ocenu i ogroman podsticaj. Od tada objavljujem. Sve dosadašnje knjige su mi objavljene u Srbiji, a promovisane su i u Srbiji i u Kanadi. Već dugo na promocijama svoje knjige ne prodajem, već podstičem posetioce da ih uzmu ako požele i da ostave koliko mogu u kutiju za donacije Udruženja porodica i samohranih roditelja dece sa invaliditetom Plava školjka. Ne živim od pisanja i objavljivanja knjiga, a imam mogućnost da tu svoju ljubav podelim sa drugima i privilegiju da ono što bi moji čitaoci odvojili za kupovinu knjige usmerim tamo gde je potrebnije. 

Nakon prve, počinju da se nižu jedna za drugom, knjige i poezije i proze. Aktivno nastavljate pisati i učestvovati na mnogim književnim festivalima. Na sve te festivale, naravno, išli ste zajedno. Kakva iskustva su vam doneli takvi i slični susreti?

Dušica

Život van zemlje, posebno u dalekoj Kanadi, znači da vam je vreme provedeno u zavičaju ograničeno. Prvih desetak godina života u rasejanju sam svaki godišnji odmor provodila u Srbiji, sa porodicom. Ni za šta drugo nisam mala ni vremena, ni interesovanja. Da nisam sebi mogla da priuštim putovanje u Srbiju svake godine, nekada i dva puta godišnje, svoj boravak u Kanadi bih smatrala promašajem. Ekonomski razlozi bili su važni i za moju porodicu i za mene. Ali, ekonomska stabilnost ne bi mnogo značila da nisam bila svake godine sa svojim najdražim, koji su takođe dolazili kod mene u Toronto. Kad sam konačno dobila nešto duži odmor, mogla sam da, pored dolaska u Beograd, odem još na neko mesto na nedelju dana. Zašto to pominjem? Zato što u takvom životnom ritmu i rasporedu nema mogućnosti da budete fleksibilni i spontani, da se, recimo, odazovete pozivu na književni festival i tako upoznate nove prijatelje po peru. Zato je moj festivalski period počeo tek kad sam otišla u penziju, dve godine pre konačnog povratka u Srbiju, a otkako smo Zoran i ja stalno u Pančevu, imamo mogućnost da stignemo na više mesta. Da, Zoran me prati, ide sa mnom kad god je to moguće, a njegovo fotografsko oko usput zabeleži lepe i vredne momente na takvim susretima. Zoran je jednostavan i vedar čovek, dobronameran, veoma pozitivan i izuzetno društven. Tako je i on postao deo naše književne družine, posebno na festivalu Inđija Pro Poet. Za mene su ti književni susreti i druženje otvaranje jednog sasvim novog sveta. Srpska književna zajednica u Kanadi je mala, a Kanada toliko velika po površini da je nemoguće okupiti pisce iz, recimo, Toronta, Montreala, Vankuvera, Kalgarija na jednom mestu. Zato ni saradnja, ni druženje nisu ni izbliza takvi kao što ih imamo ovde, i u Srbiji i u regionu. Poznanstva koja sam ostvarila, prijateljstva koja jačaju sa svakim novim suretom, književna povezivanja, saradnja, predstavljanja mog rada u časopisima – sve to me obogaćuje. Mogućnost da budem mentor mladim pesnicima posebno nadahnjuje.

Зоран Вујановић и Душица Ивановић (фото: из личне архиве)

Zoran

U Kanadi nismo imali prilike da idemo na književne festivale, ali smo posetili veliki deo promocija knjiga srpskih autora u Ontariju, pa čak i u SAD. Zajednički život i putovanja pokrenuli su i našu saradnju - Dušica je pisala, ja sam fotografisao, a rezultat je bila sinergija dve umetosti koje, svaka na svoj način, svedoče o istom mestu, doživljaju ili događaju.  

Zorane, fotografijom ste počeli da se bavite još u gimnazijskim danima. Nakon toga ste napravili dužu pauzu te se nastavili baviti fotografijom  u Kanadi. Da li tada zapravo kreće i Vaše ozbiljnije bavljenje ovim hobijem?

Zoran

Poslednjih pedeset godina moj život je povezan sa fotografijom. Počeo sam u foto klubu Novi Beograd. Tu sam stekao prva znanja i imao svoje prve izložbe. Laboratorija za crno-belu fotografiju bila je u maminom špajzu. Od naprednog amatera prerastao sam u tatu koji fotografiše svoju ćerku, porodične odmore i zabave. Nazovimo taj period dokumentarnom fotografijom porodice. Putovanja sa Dušicom vratila su u fokus fotografiju kao umetnost. Povratak u Srbiju i penzionersko slobodno vreme, omogućili su mi da se posvetim fotografiji na malo ozbiljniji način. Upisao sam kurseve fotografije u „Fabrici fotografa“ u Beogradu. Klub „Fabrike fotografa“ me je poveo na foto safarije, i najednom su moji radovi ponovo osvanuli na izložbama. To je veliki podstrek i moje veliko zadovoljstvo.

Dušice, kako je koja knjiga objavljivana tako ste bili zapaženiji kao književnik i ovde i tamo. Ono što ste ponudili čitaocima naišlo je na sjajne kritike. Dobitnik ste mnogih značajnih književnih nagrada. Da li ste očekivali takav sled dešavanja?

Dušica

Dok pišem, ja ne očekujem ništa osim da ispunim ličnu potrebu za pisanjem. Kad knjiga izađe iz štampe, ona više nije samo moja. Tada se nadam (ne mogu reći da očekujem) da će naći put do onih kojima je na neki način potrebna, koji će je listati, čitati i u njoj nalaziti odgovore, ili inspiraciju, ili se prepoznavati, identifikovati sa napisanim. Knjige nalaze svoje čitaoce, u to sam uverena. Mene su uvek pronalazile knjige koje su me budile, menjale, podsticale, smirivale... Svaki put kad mi se javi čitalac sa svojim utiscima, pretrnem od uzbuđenja, od neopisive radosti što je neko pronašao vrednost, ili zadovoljstvo u onome što sam napisala. Rekla bih da za mene ne postoji razlika kad je u pitanju broj čitalaca, ili posetilaca na predstavljanju knjige - jedan je vredan isto koliko i stotinu, ili hiljadu njih. Stvar je u tome da je moja pisana reč nekoga dotakla. Da knjiga više nije samo moja, jer bi u tom slučaju bila i dalje samo intimni dnevnik.

U Srbiju se vraćate 2021. godine i tu nastavljate da pišete, odnosno da se  usavršavate u oblasti digitalne fotografije. Kako je izgledao povratak u Srbiju? Koliko je i da li je bilo teško adaptirati se i raditi, takoreći, ponovo sve ispočetka?

Dušica

U Srbiju smo se vratili krajem 2020. godine posle skoro tri decenije života van zemlje. Odabrali smo ne Beograd, iz koga smo otišli, nego Pančevo, mali grad u blizini glavnog grada, koji bi nam u ovim godinama i sa našim životnim opredeljenjem bio suviše ubrzan. U penziju smo otišli ranije da bismo se posvetili svojim hobijima, porodici, putovanjima, prijateljima. Period prilagođavanja za mene gotovo da nije postojao, jer ja nikada nisam prekinula veze sa Srbijom. Osim redovnih dolazaka, svakodnevno sam telefonski ili preko pisama bila u kontaktu sa roditeljima, sestrom i njenom porodicom. Ništa mi nije bilo ni novo ni nepoznato. Drugačije - da, u mnogo čemu drugačije od života u Torontu, ali nije bilo strano. Ovo je moja zemlja, moj jezik, mentalitet kome pripadam. Nalazim da je jedna od vrednosti života van zemlje, posebno u multietničkoj Kanadi, ne samo u mogućnosti da upoznate ljude iz celog sveta, već i u tome što svoju domovinu možete da vidite sa one druge obale. Tako sam i ja drugačijim očima mogla da gledam svoju Srbiju, pa i da je na neki način predstavljam u toj dalekoj zemlji, ali i da Kanadu vidim sa ove naše obale mnogo objektivnije. To je privilegija, ta mogućnost da stvari sagledate iznutra i spolja, i kao deo celine i kao posmatrač sa strane.

Zoran

Odlazak često podrazumeva i povratak, ali to nije nužno. Za mene je odlazak iz Srbije bio uglavnom fizički, deo duše i emocija uvek je bio ovde. Posle trideset godina života u Kanadi, došlo je kod mene do mnogih promena, uključujući i neku vrstu novog sazrevanja. Moje iskustvo kao analitičara podataka uticalo je i na objektivnost u sagledavanju i Srbije i Kanade. Na žalost, u Srbiji ima puno stvari koje nisu kakve bi trebalo da budu. U isto vreme postoje stvari koje su drugačije i lepše nego u Kanadi, ili negde drugde na zapadu. Imao sam sreću da putujem po svetu, a sada je vreme da to uradim i ovde i da se posvetim svim lepotama Srbije. Povratak je, u stvari, novi početak. U novom okruženju pojavili su se i novi prijatelji, ali i dalje negujem stara prijateljstva iz vremena pre odlaska u inostranstvo, kao i ona stečena u Kanadi.  

Zorane, kao član Kluba „Fabrike fotografa“ iz Beograda izlagli ste svoje fotografije širom Srbije. Takođe, izlagali ste zajedno i sa dvojicom srpskih fotografa iz Toronta, kako po gradovima Srbije tako i van njenih granica. Kakvi su Vaši utisci sa izložbi? Koliko ste uopšte mogli zamisliti da će Vam fotografija postati tako velika preokupacija i izvor zadovoljstva?

Zoran

U današnje vreme postoje dve vrste fotografije: jedna je deo nove tehnologije i pametnih telefona, a druga je ova sa tradicionalnim fotoaparatima. I novi fotoaparati su, naravno, sada elektronski, ali štampanje fotografija je ono što razlikuje ove dve vrste. Odštampane i izložene fotografije su ono što me privlači. Sva lepota fotografije vidi se tek kada je na papiru u formatu mnogo većem od telefonskog ekrana. Sa dvojicom prijatelja fotografa iz Toronta, Bobom Bogdanovićem i Zoranom Pivalicom priredili smo prošle godine zajedničke izložbe u Legatu Milića od Mačve u Kruševcu, Kući Đure Jakšića u Beogradu, u Skadrliji, i u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu. Te izložbe su organizovane zahvaljujući ideji i zalaganju Miodraga Jakšića, predsednika Matice iseljenika i Srba u regionu, koji je, na moju veliku radost, moje fotografije uvrstio i u izložbu naših umetnika u dalekom Kirgistanu. Publika u Kruševcu, Beogradu i Novom Sadu je bila oduševljena, a jedan od razloga svakako je bila i činjenica da smo, između ostalog, prikazali neki drugi svet iz daleke Amerike. „Fabrika fotografa“ me je odvukla na drugu stranu.  Njihove izložbe su tematske, fotografije koje izlažem moraju da budu deo projekta i to je nešto novo za mene. U zadnje dve godine, kao član Kluba, izlagao sam u Beogradu, Puli, Temišvaru i Vršcu. Samostalnu izložbu sa temom Sveta Zemlja imao sam u Pančevu, u Gradskoj bibioteci, i u prostorijama Udruženja Književnika Srbije u Beogradu povodom slave UKS.

Već godinama ste prijatelj i donator Udruženja porodica i samohranih roditelja dece sa invaliditetom „Plava školjka“. Vi ste, Dušice, od 2022.  godine i prvi ambasador Fondacije „Kuća nade“. Zajedno aktivno učestvujete kako u ovom projektu tako u mnogim humanitarnim projektima i akcijama. I tu ste našli zajedničko interesovanje i činite mnogo na tom polju. Trenutno „Plava školjka“ gradi Kuću nade. Do kog nivoa se stiglo sa radovima i kako se ostali mogu pridružiti i pomoći u izgradnji?

Dušica

Udruženje Plava školjka i moja angažovanost u njihovom radu i posebno u fondaciji Kuća nade, umnogome je ispunjenje potrebe koju sam imala još kao dete - da budem od pomoći onima kojima je pomoć potrebna, da ono što mi je dato ili pozajmljeno u ovom životu (jer, ne posedujemo ništa osim onoga s čim smo rođeni) koristim na jedini ispravan način, deleći to sa drugima. Najveća mi je želja da prestanemo da koristimo reč humanost i sve njene izvedenice, da humanost, odnosno ljudskost, bude sadržana u svakom ljudskom biću, da se podrazumeva, što bi značilo da je sve neljudsko iskorenjeno. Sa Plavom školjkom rušim granice i u sebi i oko sebe, uz tu decu i mlade ljude učim i dobijam ljubav koju ranije nisam mogla ni da zamislim. Kuća nade u Banji Koviljači je dugo bila san, a sada je san koji se ostvaruje. Uz pomoć ljudi koji razumeju potrebu da se deci i mladima sa invaliditetom ne sme uskratiti pravo na trajnu i besplatnu rehabilitaciju zato što su napunili 18 godina, ili što se njihova dijagnoza ne nalazi na listi zdravstvenog osiguranja, uz pomoć ljudi koji višak svog vremena, snage, volje i materijalnih sredstava usmeravaju tamo gde je to neophodno – imamo šansu da završimo izgradnju Kuće nade. U ovom trenutku imamo plac, na placu temelj, na temelju zidove, na zidovima krov. I idemo dalje s verom i nadom da ćemo kuću osposobiti da primi 25 porodica dece i mladih sa invaliditetom dva puta godišnje po tri nedelje bez ikakve nadoknade. Idejni tvorac i snaga koja sve to pokreće je osnivač i predsednik udruženja, Nadica Blažić, žena koja u sebi ima toliko ljubavi, snage, srca i vere da od nje treba učiti nesebičnost i ljubav prema bližnjem.

Ako želite da pomognete, možete uplatiti donaciju na račun

Eurobanka 150000002502746123.

Možete, takođe, pomoći u građevinskom materijalu i opremi, jer kuća mora biti sasvim osposobljena za osobe sa različitim vrstama invaliditeta. Nadica Blažić će vas usmeriti na koji način. I uvek, zaista uvek, možete postati prijatelj Plave školjke, provoditi sa njenim biserima vreme, raditi sa njima i družiti se. Umetnici su posebno dobrodošli, jer umetnost mora biti svima jednako dostupna. U ovom slučaju, važno je i da umetnici dođu u Plavu školjku, da upoznaju neverovatnu kreativnost ovih mladih ljudi i podele sa biserima svoja iskustva i doživljaje. Pre dve godine sam objavila knjigu pesama za decu i mlade Plave školjke, u kojoj su se, pored mojih stihova, pojavili i stihovi drugih pesnika priložnika, kao i pesme dve devojčice iz udruženja. Dve moje pesme iz te knjige, na koje je Jovica Ilić iz Severne Makedonije napisao muziku, sada su njihove himne. Ceo tiraž sam poklonila udruženju, tako da svaki dinar od prodaje ide direktno u Fondaciju Kuća nade. To je jedan od primera kako umetnici mogu pomoći i postati deo ove divne priče!

Koliko ste jedno drugom podrška i koliko ste sinhronizovani u svemu, dokazuje i knjiga koja će uskoro biti objavljena. Vaša naredna knjiga Dušice, knjiga putopisne poezije OKO SVETA, ilustrovana je Zoranovim fotografijama. Pretpostavljam da su u knjizi „zapisi“ sa vaših zajedničkih putovanja?

Dušica

Možda je najbolje da na to pitanje odgovorim odlomkom iz uvodnog teksta, koji otvara ovaj lirski putopis, čiji je naziv OKO SVETA - oko kao čulo vida i oko(lo) kao predlog.

„Putovanja su moja velika ljubav, ali mi nisu uvek bila dostupna. Život van domovine i, pre svega, zasnivanje nove porodice, probudili su u meni putnika koji beleži. Stihovi su nastajali vremenski nezavisno od fotografija. I pored toga, u ovoj su knjizi lirika i fotografija neraskidivo povezani. Ova je knjiga plod zajedničke ljubavi prema putovanjima i potrebe da beležimo svoje utiske i osećanja. Ona je zbir mojih lirskih zapisa i fotografija, čiji je prevashodni autor Zoran Vujanović. Stihove za lirski putopis sam počela da pišem pregledajući fotografije nastale na Zoranovim i mojim zajedničkim putovanjima. One nisu budile samo sećanja na mesta koja smo posećivali, nego, pre svega i više od svega, emocije koja su ta mesta kod mene izazivala. Uz fotografije, bilo je lako vratiti se u trenutak koji je ostavio trag dublji od osećaja ispunjenosti turističke potrebe i želje da se vidi i doživi nešto novo. Taj trag je često bio oživljavanje davnog iskustva ili doživljaja. Neka mesta su u meni izazvala reakciju na globalne probleme, pa su tako nastale nekolike angažovane pesme. Sasvim neočekivano su se u toku tog procesa probudila sećanja i na moja ranija putovanja, pa su se u ovoj knjizi, pored fotografija Zorana Vujanovića, našli i neki moji svetlopisi.“

Zoran

Moje fotografije su nekada samo moje, ali na putovanjima postaju naše, Dušicine i moje. Na tim našim fotografijama „zapisano“ je sve što smo videli i prošli zajedno. Ova činjenica je razlog što je bilo moguće napraviti zajedničku knjigu. Veoma sam srećan što će knjiga uskoro ugledati svetlost dana. Nadam se da će poezija i fotografija još nekoga odvesti na mesta gde smo mi bili.

Dušice, uskoro iz štampe izlazi i IZBOR IZ PROZE I POEZIJE, i to u dve knjige, na srpskom i engleskom jeziku. Šta nas očekuje?

Dušica

Veliki posao stoji iza ova dva izdanja. Posle deset objavljenih knjiga proze i poezije, pojavila se potreba da napravim izbor onoga što je najbolje. U ovih petnaestak godina sam učila, rasla i odrastala kao pisac, pa su se i moji kriterijumi unekoliko promenili, tako da sam nekim pesmama i proznim tekstovima na ovaj način dala istaknutije mesto. U izboru se nalazi ceo roman Zovem se Astikja (Učenje duše), koji je nevelik obimom. Tu je i izbor iz kratke proze, u kome je meditativna proza iz knjige Ljuljaška i nekolike kratke priče koje su do sada objavljivane samo na domaćim i međunarodnim konkursima. I, naravno, izbor iz poezije, koji je bilo najteže napraviti i u koji je ušlo nekoliko pesama iz pomenutog lirskog putopisa, koji će izaći iz štampe ovih dana. Prevođenje ovog izbora na engleski jezik je bilo poseban projekat i veliki izazov. Imala sam sreće da sarađujem sa sjajnim prevodiocem, Majom Marković iz Pančeva, koja je odlično uradila ovaj obimni posao. Ali, prava vrednost naše saradnje bila je u tome da smo neprekidno bile u komunikaciji i da mi je Maja svojom otvorenošću omogućila da budem autor-konsultant, jer je moje poznavanje engleskog dovoljno dobro da mogu da prepoznam kad prevod ili prepev ne odražava u potpunosti senzibilitet ili poruku originala na srpskom jeziku. Posebno me raduje što ću uz ovu knjigu konačno imati i čitaoce u Kanadi. Takođe je važno predstaviti se što potpunije na međunarodnim susretima. Knjiga na engleskom otvara mnoga vrata, pa i tamo gde engleski nije zvanični jezik. Zahvaljujući mojoj englesko-srpskoj knjizi poezije Ključevi života, zapazio me je turski izdavač i pre par nedelja je ta knjiga objavljena dvojezično, na turskom i engleskom.

Zorane, imate li u planu nove izložbe? Šta je ono što ćete nam predstaviti u narednom periodu, s obzirom na to da vredno radite?

Zoran

Trenutno sam aktivan na tri različita načina. „Fabrika fotografa“ planira izložbe u Beogradu, Temišvaru, Segedinu, Puli, Banja Luci... Da li ću uspeti da budem deo ovih izložbi, zavisi od moga rada i ocena organizatora.Svoju izložbu „Sveta zemlja“voleo bih da prikažem u Valjevu, u manastiru Lelić, i u Banja Luci. Posete drugim svetim mestima možda će izroditi i neku tematski sličnu postavku sa ovih prostora, a posebna mi je želja da odem do Svete Gore da i tamo napravim svoju fotografsku priču.Treći deo je moj rad sa udruženjem Plava školjka. Kao deo terapije, deca i mladi Plave školjke rade fraktalne crteže. Te crteže ja fotografišem, štampamo ih kao fotografije većeg formata i prodajemo ih, tako da i na taj način pokušavamo da prikupimo uvek potrebna novčana sredstva za održavanje ovog udruženja. Tako spremljena elektronska fotografija biće uskoro odštampana i na šoljama, majicama, kalendarima... 

Primer ste kako jedan skladan  par treba da funkcioniše. Recepta za uspeh nema, kao ni formule za ljubav. Ljubavi ima ili nema. No, recite nam šta je vama prioritet u zajednici? Šta je ono što smo generalno zapostavili kao nacija, kada su u pitanju partnerski odnosi?

Dušica

Naravno da nema recepta. Da postoji, verovatno bismo ga i ranije našli i ne bi bilo pogrešnih izbora. Ali, postoji iskustvo iz koga se uči. I postoji mudrost koja se stiče s godinama. Mislim da su to razlozi što smo se Zoran i ja dobro uklopili i što uspevamo da održavamo našu malu porodičnu zajednicu zdravom i skladnom. Negujemo međusobno poštovanje, koje uključuje i poštovanje ličnog vremena i prostora. U isto vreme jedno drugom pomažemo, što je prilično lako, jer smo brzo shvatili da su nam interesovanja slična. Putovanja su naša velika ljubav, a usko su povezana sa Zoranovom fotografijom i inspiracijom za moje pisanje. Nisam neko ko bi trebalo da daje ocene i savete, ali i ja, kao i mnogi drugi, primećujem da su u današnje vreme neke stare dobre vrednosti izgubile svoje mesto, da se direktni ljudski odnosi povlače pred tehnološkim rešenjima. Sve više se radi od kuće, što je u neko ranije vreme za sve nas zaposlene bilo retka privilegija, koja nam je omogućavala da budemo više sa porodicom. Sada se to pomalo pretvara u svoju suprotnost. Ljudi mogu biti jedni od drugih otuđeni i kad žive i rade u istoj kući. Svako u svojoj sobi, nad svojim ekranom, sa svojim slušalicama u ušima... Istinita je anegdota, ja sam je čula od poznanika, o četvoročlanoj porodici koja živi u prevelikoj kući, u kojoj se na zajednički ručak pozivaju tekst porukama. Zoran i ja, srećom, staromodno uživamo u stanu u kome svaki udarac po tastaturi odzvanja i u susednoj sobi!

Zoran

Glavni uspeh je osmeh. Mi smo imali sreću da nismo zaboravili da se smejemo. Možda je to naša priroda, a možda i činjenica da zadovoljstvo i sreću tražimo u malim i dostupnim stvarima

Gde vas uskoro možemo očekivati?

Dušica

Ovih dana u Kostolcu na festivalu Orfej na Dunavu. U oktobru na jednom književnom festivalu u Istanbulu. U novembru u Torontu na proslavi jubileja udruženja pisaca Desanka Maksimović. I, svakako, na beogradskom Sajmu knjiga, gde ću predstaviti nove knjige. To je mesto koje je obeležilo moje studentske dane, vreme kad sam bila domaćica BIGZ-ovog štanda, doba kad sam gutala knjige i očekivala karijeru lektora. Danas se na sajmu pojavljujem kao autor, što u tim studentskim danima nisam ni želela ni očekivala. To je za mene još jedan pokazatelj da je naš život rukovođen manje našim željama i htenjima, a mnogo više predodređenošću i sposobnošću da prepoznamo i iskoristimo talente i potencijale koji su nam Bogom dani na rođenju, a koji su razvijani u porodičnom i širem društvenom okruženju.

Zoran:

Teško je reći i predvideti gde ćemo se sresti. Do tada, gledaću kroz svoj fotoaparat maglovita jutra Banata, zalaske sunca u zlatnom satu, tamo gde se zateknem. Između jutra i večeri viriću iza svakog ćoška i biti spreman da fotografišem nešto neočekivano lepo. I, ako fotografije prođu strogu cenzuru Dušicinu i moju, možete biti sigurni da ćemo tu lepotu i sreću podeliti i sa vama.

PODELITE OVAJ TEKST NA: