детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДУШИЦА ИВАНОВИЋ И ЗОРАН ВУЈАНОВИЋ: ГЛАВНИ УСПЕХ ЈЕ ОСМЕХ

ДУШИЦА ИВАНОВИЋ је професорка српског језика и књижевности, лекторка, новинарка и књижевница. Рођена је у Лозници 1960. године. Дипломирала је на одсеку Српскохрватски језик и југословенске књижевности (Лекторско-редакторски смер) Филолошког факултета у Београду. У Београду је радила као лектор, новинар и професор српског језика. У Братислави је четири године радила као преводилац са словачког језика. Живела је 23 године у Канади, где је радила у компјутерском одељењу велике осигуравајуће куће. Поред тога, бавила се наставним радом у школи српског језика, била је члан је редакције и лектор часописа за књижевност и културу „Људи говоре“, новинар у часопису САН (Српско-америчке новине, које излазе у Торонту) и сарадник недељника „Новине Торонто“. Била је лектор за српски језик нашим ауторима у расејању, као и организатор, аутор и водитељ књижевних догађаја у српској заједници у Торонту.     

Од 2021. године живи у Панчеву. И даље сарађује са часописом САН, пише књижевне рецензије и приказе и објављује поезију и прозу. Члан је Удружења књижевника Србије, Српско-канадског удружења писаца „Десанка Максимовић“, Матице српске и Института за дечју књижевност у Београду.

До сада је објавила десет књига поезије и прозе: Срце мог срца (песме, 2010), Звездани путници (песме, 2012), Небо под ногама (песме, 2013), Љуљашка (лирски записи, 2014), Пролог за Димитрија (роман, 2016), Разоружана слова (песме, 2019), Зовем се Астикја (роман, 2019), Љубав је плава шкољка у којој станује небо (песме за децу, 2020), Кључеви живота (двојезична енглеско-српска књига песама, 2021), Тако се гради кућа (песме 2021).

У припреми су три књиге, које ускоро излазе из штампе. Књига путописне поезије ОКО СВЕТА илустрована је фотографијама Зорана Вујановића и ауторкиним личним фотографијама. ИЗБОР ИЗ ПРОЗЕ И ПОЕЗИЈЕ излази у две књиге, на српском и енглеском језику. У њему ће се наћи роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“, као и избор из кратке прозе и поезије.

Песме су јој заступљене у антологијама, зборницима и изборима поезије. Учесник је бројних интернационалних књижевних сусрета и манифестација.

Душицина поезија је превођена на енглески, бугарски и турски језик. У Турској је недавно изашао превод књиге „Кључеви живота“, а у припреми је превод избора из поезије на шпанском језику. 

Душица је добитник Повељe Академије „Иво Андрић“ 2014. за поезију, књижевнe наградe „Растко Петровић“ 2020. за роман „Зовем се Астикја (Учење душе)“, као и бројних повеља и признања за свој књижевни рад и допринос очувању српског језика и писма.

Удружење књижевника Србије наградило је 2022. године Душицу Ивановић Светосавским благодарјем за трајни допринос угледу и развоју удружења.

Душица Ивановић је већ годинама пријатељ и донатор Удружења породица и самохраних родитеља деце са инвалидитетом „Плава шкољка“, а од 2022.  године и први амбасадор Фондације „Кућа наде“. Заједно са својим супругом Зораном Вујановићем, активно учествује у раду овог удружења, посебно у донаторским активностима, у представљању „Плаве шкољке“ и њених пројеката у медијима и у припремама и реализацији манифестација овог удружења.

 

Душица Ивановић

ЗОРАН ВУЈАНОВИЋ (Сарајево, 1959) је по струци инжењер геологије. У Београду је живео и радио као геолог до 1993, када се преселио у Канаду. У Торонту је, поред послова у својој струци, радио и као програмер, пословни аналитичар и аналитичар података.

Фотографијом је почео да се бави још у гимназијским данимa и, после дуже паузе, наставио у Канади, сарађујући у српско-канадском часопису САН, који излази у Торонту и намењен је нашим људима који живе у расејању. По повратку у Србију 2021. године, школовао се и усавршавао у области дигиталне фотографије и као члан Клуба „Фабрике фотографа“ из Београда излагао на заједничким изложбама у Београду, Пули, Вршцу и Темишвару. У Крушевцу, Београду и Новом Саду је 2022. године излагао заједно са двојицом српских фотографа из Торонта. У јуну 2023. његове фотографије су биле изложене у „Галерији М“ у Бишкеку, Киргизија, у оквиру изложбе слика, цртежа и фотографија 26 српских уметника под називом „Српски уметници“. Зоранове фотографије нашле су се такође на корицама поетских збирки Гордане Симеуновић и Душице Ивановић.

Зоран најчешће фотографише природу, а посебно се бави минимализмом у фотографији. Од жанрова су заступљене пејзажне, уличне, портретске, путописне и уметничке фотографије, као и фотографије мртве природе, биљног и животињског света.

Кроз фотографски објектив Зоран свет види другачије. Открива детаље који се на први поглед не виде и у томе налази несвакидашњу лепоту. Фотографија му помаже да завири у суштину ствари и појава и у њима открије сасвим нова значења и поруке.

 

Зоран Вујановић

 Књижевна радионица Кордун, Неда Гаврић, Бања Лука - Панчево, 25.08.2023.

У Лозници се, шездесетих година, родила Душица. Тих година, у Сарајеву, родио се и Зоран. Сада, као муж и жена, живе у Панчеву. Од тада па до данас, имамо цео један роман. Један дуг пут који их је, временом, довео на исто место. Кренућемо редом, од даме наравно.

Душице, након дипломирања радили сте у Београду као лектор, новинар и професор српског језика. Шта Вас одводи у Канаду?

Душица

Деведесете године су ме затекле у Београду са дипломом завршеног факултета и радним местом у средњој школи. После пет година у новинарству у турстичкој организацији Путник, и узалудних покушаја да рад на уговор са издавачким кућама заменим сталним послом лектора, добила сам посао у просвети, у коме сам истински ужива. Али, те деведесете су биле обележене бројним проблемима у друштву, који су се рефлектовали и на мој живот. Са бившим супругом сам се преселила у Словачку, која је, међутим, тада била земља у транзицији, тако да тамо нисмо могли добити трајни боравак. Канада је радо примала економску емиграцију, па је, према томе, била логично решење за људе који у Србији више нису имали ни посао ни кров над главом. Никада себе нисам замишљала у иностранству, па ни енглески пре одласка нисам учила, тако да цео тај период видим као нешто вођено мудријом и вишом силом него што је моја воља и жеља. Јер, у Канади сам се од првог дана осећала добро и прихваћено.

Зоране, Ви сте такође живели у Београду и радили као геолог. Но, и Ви одлазите средином деведестих у Канаду. У ком тренутку сте донели одлуку напустити Србију и отићи тако далеко?

Зоран

Моја идеја да живим ван Србије појавила се после завршеног факултета, у другој половини осамдесетих година. Прва дестинација је била Холандија, али је било немогуће добити легалан боравак. По повратку у Србију, канадска амбасада није прихватила моју апликацију за усељење. Почетком деведесетих провео сам годину дана у Африци, у Танзанији, градећи путеве. У међувремену, Београд и бивша Југославија су се променили. И тако, 1994. са тадашњом супругом и једногодишњом ћерком сам се отиснуо у Канаду.

Душице, у Торонту сте радили и привредили много тога. Између осталог, бавили сте се наставним радом у школи српског језика, билисте члан редакције и лектор часописа за књижевност и културу „Људи говоре“, те новинар у часопису САН. Зоран такође, проналази себе сарађујући у истом часопису. Да ли ту почиње ваше познанство?

Душица

У Торонту сам у својој 39. години морала да променим професију, да научим нове и практичне вештине, оне које ће ми обезбедити сигуран посао. Тако сам ушла у мени до тада непознат свет компјутера и почела да тестирам софтвер. Преко двадесет година сам радила тај посао и напредовала у њему у оквиру једне од највећих осигуравајућих кућа на америчком континенту. Никада нисам успела да га заволим као што сам волела своју одабрану професију, али сам волела сигурност коју ми је пружао и људе с којима сам радила. То је било довољно да никада не будем незадовољна. Ипак, мени је било потребно више од тога - конакт са оним за шта сам се спремала с љубављу током свог школовања на Филолошком факултету, када сам маштала о томе да будем лектор у великој издавачкој кући. Знате, ја сам заљубљеник у језик, у словенске језике, посебно у свој матерњи српски језик. Учећи енглески и стичући нова знања на том језику, годинама ни за шта друго нисам имала времена. Али, чим сам на новом радном месту постала мало сигурнија у себе, почела сам да волонтерски радим у једној школи српског језика, да бих после само неколико година прешла на приватно подучавање деце. То ми је отворило могућност да наставу српског језика проширим на учење о српској историји, географији, култури у најширем смислу те речи. Годинама сам, такође волонтерски, била члан редакције и лектор цењеног часописа за књижевност и културу „Људи говоре“. Укључила сам се у активности српске заједнице у Торонту, посебно у рад Српско-канадског удружења писаца Десанка Максимовић, писала есеје о књигама писаца у расејању и говорила на њиховим промоцијама, правила програме књижевних сусрета и прослава, објављивала своје књиге, лекторисала издања наших писаца из Канаде, сарађивала и још увек сарађујем у часопису САН. Исељенички живот ми је, неким чудом, понудио много више могућности да се остварим у својој професији него што сам икада могла у Србији. Зоран и ја смо се упознали кад сам ја већ увелико била члан редакције часописа САН. Брзо нам се прикључио и обогатио часопис својим фотографијама, а касније и чланцима. Интересантно је да су се наши путеви скоро целог живота негде укрштали, чак и додиривали, али се нисмо упознали све до септембра 2016.

Зоран

Долазак у  Канаду је био први корак, успех и срећа долазе тек касније. Моје знање енглеског језика је помогло да релативно брзо почнем да радим као геолог. У оквиру посла, бавио сам се екологијом, заштитом животне средине и картирањем истражних бушотина. Занимљив посао, али сурови канадски климатски услови натерали су ме да променим занимање. Постао сам компјутер прогамер. Крај двадесетог века је било идеално време да вам, одакле год да долазите, програмирање постане професија. Од 2002. до 2020. сам био део компујерског  тима у великој канадској банци, где сам радио на пословима програмирања, анализе података и превенције разних врста електронских превара у финансијским трансакцијама.Уз Душицин наговор, објавио сам 2017. године у часопису САН свој први чланак о посети Аустралији и српској заједници у граду опала (Coober Pedy). Моје писање се наставило чланцима о спорту, а моје фотографије су постале илустрације Душициних путописа, које САН објављује.

Душице, 2010. године објављујете своју прву књигу „Срце мог срца“ (песме). Верујем да сте много пре тога почели да пишете. Зашто сте толико дуго чекали на објаву прве књиге? Шта вас је Вас је спречавало да је објавите пре, а шта подстакло да то ипак учините?

Душица

Поезију пишем одувек и пишем је стално. Али, нисам имала потребу да објављујем, па ни да песме шаљем у часописе и на конкурсе. Своје песме сам доживљавала као интимни дневник. Десетак година после доласка у Канаду, у време кад сам после развода живела сама и стицала сасвим ново и мени до тада непознато самопоуздање, пожелела сам да оно што пишем покажем некоме ко се бавио књижевном критиком. Добила сам одличну оцену и огроман подстицај. Од тада објављујем. Све досадашње књиге су ми објављене у Србији, а промовисане су и у Србији и у Канади. Већ дуго на промоцијама своје књиге не продајем, већ подстичем посетиоце да их узму ако пожеле и да оставе колико могу у кутију за донације Удружења породица и самохраних родитеља деце са инвалидитетом Плава шкољка. Не живим од писања и објављивања књига, а имам могућност да ту своју љубав поделим са другима и привилегију да оно што би моји читаоци одвојили за куповину књиге усмерим тамо где је потребније. 

Након прве, почињу да се нижу једна за другом, књиге и поезије и прозе. Активно настављате писати и учествовати на многим књижевним фестивалима. На све те фестивале, наравно, ишли сте заједно. Каква искуства су вам донели такви и слични сусрети?

Душица

Живот ван земље, посебно у далекој Канади, значи да вам је време проведено у завичају ограничено. Првих десетак година живота у расејању сам сваки годишњи одмор проводила у Србији, са породицом. Ни за шта друго нисам мала ни времена, ни интересовања. Да нисам себи могла да приуштим путовање у Србију сваке године, некада и два пута годишње, свој боравак у Канади бих сматрала промашајем. Економски разлози били су важни и за моју породицу и за мене. Али, економска стабилност не би много значила да нисам била сваке године са својим најдражим, који су такође долазили код мене у Торонто. Кад сам коначно добила нешто дужи одмор, могла сам да, поред доласка у Београд, одем још на неко место на недељу дана. Зашто то помињем? Зато што у таквом животном ритму и распореду нема могућности да будете флексибилни и спонтани, да се, рецимо, одазовете позиву на књижевни фестивал и тако упознате нове пријатеље по перу. Зато је мој фестивалски период почео тек кад сам отишла у пензију, две године пре коначног повратка у Србију, а откако смо Зоран и ја стално у Панчеву, имамо могућност да стигнемо на више места. Да, Зоран ме прати, иде са мном кад год је то могуће, а његово фотографско око успут забележи лепе и вредне моменте на таквим сусретима. Зоран је једноставан и ведар човек, добронамеран, веома позитиван и изузетно друштвен. Тако је и он постао део наше књижевне дружине, посебно на фестивалу Инђија Про Поет. За мене су ти књижевни сусрети и дружење отварање једног сасвим новог света. Српска књижевна заједница у Канади је мала, а Канада толико велика по површини да је немогуће окупити писце из, рецимо, Торонта, Монтреала, Ванкувера, Калгарија на једном месту. Зато ни сарадња, ни дружење нису ни изблиза такви као што их имамо овде, и у Србији и у региону. Познанства која сам остварила, пријатељства која јачају са сваким новим суретом, књижевна повезивања, сарадња, представљања мог рада у часописима – све то ме обогаћује. Могућност да будем ментор младим песницима посебно надахњује.

Зоран Вујановић и Душица Ивановић (фото: из личне архиве)

Зоран

У Канади нисмо имали прилике да идемо на књижевне фестивале, али смо посетили велики део промоција књига српских аутора у Онтарију, па чак и у САД. Заједнички живот и путовања покренули су и нашу сарадњу - Душица је писала, ја сам фотографисао, а резултат је била синергија две уметости које, свака на свој начин, сведоче о истом месту, доживљају или догађају.  

Зоране, фотографијом сте почели да се бавите још у гимназијским данима. Након тога сте направили дужу паузу те се наставили бавити фотографијом  у Канади. Да ли тада заправо креће и Ваше озбиљније бављење овим хобијем?

Зоран

Последњих педесет година мој живот је повезан са фотографијом. Почео сам у фото клубу Нови Београд. Ту сам стекао прва знања и имао своје прве изложбе. Лабораторија за црно-белу фотографију била је у мамином шпајзу. Од напредног аматера прерастао сам у тату који фотографише своју ћерку, породичне одморе и забаве. Назовимо тај период документарном фотографијом породице. Путовања са Душицом вратила су у фокус фотографију као уметност. Повратак у Србију и пензионерско слободно време, омогућили су ми да се посветим фотографији на мало озбиљнији начин. Уписао сам курсеве фотографије у „Фабрици фотографа“ у Београду. Клуб „Фабрике фотографа“ ме је повео на фото сафарије, и наједном су моји радови поново осванули на изложбама. То је велики подстрек и моје велико задовољство.

Душице, како је која књига објављивана тако сте били запаженији као књижевник и овде и тамо. Оно што сте понудили читаоцима наишло је на сјајне критике. Добитник сте многих значајних књижевних награда. Да ли сте очекивали такав след дешавања?

Душица

Док пишем, ја не очекујем ништа осим да испуним личну потребу за писањем. Кад књига изађе из штампе, она више није само моја. Тада се надам (не могу рећи да очекујем) да ће наћи пут до оних којима је на неки начин потребна, који ће је листати, читати и у њој налазити одговоре, или инспирацију, или се препознавати, идентификовати са написаним. Књиге налазе своје читаоце, у то сам уверена. Мене су увек проналазиле књиге које су ме будиле, мењале, подстицале, смиривале... Сваки пут кад ми се јави читалац са својим утисцима, претрнем од узбуђења, од неописиве радости што је неко пронашао вредност, или задовољство у ономе што сам написала. Рекла бих да за мене не постоји разлика кад је у питању број читалаца, или посетилаца на представљању књиге - један је вредан исто колико и стотину, или хиљаду њих. Ствар је у томе да је моја писана реч некога дотакла. Да књига више није само моја, јер би у том случају била и даље само интимни дневник.

У Србију се враћате 2021. године и ту настављате да пишете, односно да се  усавршавате у области дигиталне фотографије. Како је изгледао повратак у Србију? Колико је и да ли је било тешко адаптирати се и радити, такорећи, поново све испочетка?

Душица

У Србију смо се вратили крајем 2020. године после скоро три деценије живота ван земље. Одабрали смо не Београд, из кога смо отишли, него Панчево, мали град у близини главног града, који би нам у овим годинама и са нашим животним опредељењем био сувише убрзан. У пензију смо отишли раније да бисмо се посветили својим хобијима, породици, путовањима, пријатељима. Период прилагођавања за мене готово да није постојао, јер ја никада нисам прекинула везе са Србијом. Осим редовних долазака, свакодневно сам телефонски или преко писама била у контакту са родитељима, сестром и њеном породицом. Ништа ми није било ни ново ни непознато. Другачије - да, у много чему другачије од живота у Торонту, али није било страно. Ово је моја земља, мој језик, менталитет коме припадам. Налазим да је једна од вредности живота ван земље, посебно у мултиетничкој Канади, не само у могућности да упознате људе из целог света, већ и у томе што своју домовину можете да видите са оне друге обале. Тако сам и ја другачијим очима могла да гледам своју Србију, па и да је на неки начин представљам у тој далекој земљи, али и да Канаду видим са ове наше обале много објективније. То је привилегија, та могућност да ствари сагледате изнутра и споља, и као део целине и као посматрач са стране.

Зоран

Одлазак често подразумева и повратак, али то није нужно. За мене је одлазак из Србије био углавном физички, део душе и емоција увек је био овде. После тридесет година живота у Канади, дошло је код мене до многих промена, укључујући и неку врсту новог сазревања. Моје искуство као аналитичара података утицало је и на објективност у сагледавању и Србије и Канаде. На жалост, у Србији има пуно ствари које нису какве би требало да буду. У исто време постоје ствари које су другачије и лепше него у Канади, или негде другде на западу. Имао сам срећу да путујем по свету, а сада је време да то урадим и овде и да се посветим свим лепотама Србије. Повратак је, у ствари, нови почетак. У новом окружењу појавили су се и нови пријатељи, али и даље негујем стара пријатељства из времена пре одласка у иностранство, као и она стечена у Канади.  

Зоране, као члан Клуба „Фабрике фотографа“ из Београда излагли сте своје фотографије широм Србије. Такође, излагали сте заједно и са двојицом српских фотографа из Торонта, како по градовима Србије тако и ван њених граница. Какви су Ваши утисци са изложби? Колико сте уопште могли замислити да ће Вам фотографија постати тако велика преокупација и извор задовољства?

Зоран

У данашње време постоје две врсте фотографије: једна је део нове технологије и паметних телефона, а друга је ова са традиционалним фотоапаратима. И нови фотоапарати су, наравно, сада електронски, али штампање фотографија је оно што разликује ове две врсте. Одштампане и изложене фотографије су оно што ме привлачи. Сва лепота фотографије види се тек када је на папиру у формату много већем од телефонског екрана. Са двојицом пријатеља фотографа из Торонта, Бобом Богдановићем и Зораном Пивалицом приредили смо прошле године заједничке изложбе у Легату Милића од Мачве у Крушевцу, Кући Ђуре Јакшића у Београду, у Скадрлији, и у Архиву Војводине у Новом Саду. Те изложбе су организоване захваљујући идеји и залагању Миодрага Јакшића, председника Матице исељеника и Срба у региону, који је, на моју велику радост, моје фотографије уврстио и у изложбу наших уметника у далеком Киргистану. Публика у Крушевцу, Београду и Новом Саду је била одушевљена, а један од разлога свакако је била и чињеница да смо, између осталог, приказали неки други свет из далеке Америке. „Фабрика фотографа“ ме је одвукла на другу страну.  Њихове изложбе су тематске, фотографије које излажем морају да буду део пројекта и то је нешто ново за мене. У задње две године, као члан Клуба, излагао сам у Београду, Пули, Темишвару и Вршцу. Самосталну изложбу са темом Света Земља имао сам у Панчеву, у Градској бибиотеци, и у просторијама Удружења Књижевника Србије у Београду поводом славе УКС.

Већ годинама сте пријатељ и донатор Удружења породица и самохраних родитеља деце са инвалидитетом „Плава шкољка“. Ви сте, Душице, од 2022.  године и први амбасадор Фондације „Кућа наде“. Заједно активно учествујете како у овом пројекту тако у многим хуманитарним пројектима и акцијама. И ту сте нашли заједничко интересовање и чините много на том пољу. Тренутно „Плава шкољка“ гради Кућу наде. До ког нивоа се стигло са радовима и како се остали могу придружити и помоћи у изградњи?

Душица

Удружење Плава шкољка и моја ангажованост у њиховом раду и посебно у фондацији Кућа наде, умногоме је испуњење потребе коју сам имала још као дете - да будем од помоћи онима којима је помоћ потребна, да оно што ми је дато или позајмљено у овом животу (јер, не поседујемо ништа осим онога с чим смо рођени) користим на једини исправан начин, делећи то са другима. Највећа ми је жеља да престанемо да користимо реч хуманост и све њене изведенице, да хуманост, oдносно људскост, буде садржана у сваком људском бићу, да се подразумева, што би значило да је све нељудско искорењено. Са Плавом шкољком рушим границе и у себи и око себе, уз ту децу и младе људе учим и добијам љубав коју раније нисам могла ни да замислим. Кућа наде у Бањи Ковиљачи је дуго била сан, а сада је сан који се остварује. Уз помоћ људи који разумеју потребу да се деци и младима са инвалидитетом не сме ускратити право на трајну и бесплатну рехабилитацију зато што су напунили 18 година, или што се њихова дијагноза не налази на листи здравственог осигурања, уз помоћ људи који вишак свог времена, снаге, воље и материјалних средстава усмеравају тамо где је то неопходно – имамо шансу да завршимо изградњу Куће наде. У овом тренутку имамо плац, на плацу темељ, на темељу зидове, на зидовима кров. И идемо даље с вером и надом да ћемо кућу оспособити да прими 25 породица деце и младих са инвалидитетом два пута годишње по три недеље без икакве надокнаде. Идејни творац и снага која све то покреће је оснивач и председник удружења, Надица Блажић, жена која у себи има толико љубави, снаге, срца и вере да од ње треба учити несебичност и љубав према ближњем.

Ако желите да помогнете, можете уплатити донацију на рачун

Еуробанка 150000002502746123.

Можете, такође, помоћи у грађевинском материјалу и опреми, јер кућа мора бити сасвим оспособљена за особе са различитим врстама инвалидитета. Надица Блажић ће вас усмерити на који начин. И увек, заиста увек, можете постати пријатељ Плаве шкољке, проводити са њеним бисерима време, радити са њима и дружити се. Уметници су посебно добродошли, јер уметност мора бити свима једнако доступна. У овом случају, важно је и да уметници дођу у Плаву шкољку, да упознају невероватну креативност ових младих људи и поделе са бисерима своја искуства и доживљаје. Пре две године сам објавила књигу песама за децу и младе Плаве шкољке, у којој су се, поред мојих стихова, појавили и стихови других песника приложника, као и песме две девојчице из удружења. Две моје песме из те књиге, на које је Јовица Илић из Северне Македоније написао музику, сада су њихове химне. Цео тираж сам поклонила удружењу, тако да сваки динар од продаје иде директно у Фондацију Кућа наде. То је један од примера како уметници могу помоћи и постати део ове дивне приче!

Колико сте једно другом подршка и колико сте синхронизовани у свему, доказује и књига која ће ускоро бити објављена. Ваша наредна књига Душице, књига путописне поезије ОКО СВЕТА, илустрована је Зорановим фотографијама. Претпостављам да су у књизи „записи“ са ваших заједничких путовања?

Душица

Можда је најбоље да на то питање одговорим одломком из уводног текста, који отвара овај лирски путопис, чији је назив ОКО СВЕТА - око као чуло вида и око(ло) као предлог.

„Путовања су моја велика љубав, али ми нису увек била доступна. Живот ван домовине и, пре свега, заснивање нове породице, пробудили су у мени путника који бележи. Стихови су настајали временски независно од фотографија. И поред тога, у овој су књизи лирика и фотографија нераскидиво повезани. Ова је књига плод заједничке љубави према путовањима и потребе да бележимо своје утиске и осећања. Она је збир мојих лирских записа и фотографија, чији је превасходни аутор Зоран Вујановић. Стихове за лирски путопис сам почела да пишем прегледајући фотографије настале на Зорановим и мојим заједничким путовањима. Оне нису будиле само сећања на места која смо посећивали, него, пре свега и више од свега, емоције која су та места код мене изазивала. Уз фотографије, било је лако вратити се у тренутак који је оставио траг дубљи од осећаја испуњености туристичке потребе и жеље да се види и доживи нешто ново. Тај траг је често био оживљавање давног искуства или доживљаја. Нека места су у мени изазвала реакцију на глобалне проблеме, па су тако настале неколике ангажоване песме. Сасвим неочекивано су се у току тог процеса пробудила сећања и на моја ранија путовања, па су се у овој књизи, поред фотографија Зорана Вујановића, нашли и неки моји светлописи.“

Зоран

Моје фотографије су некада само моје, али на путовањима постају наше, Душицине и моје. На тим нашим фотографијама „записано“ је све што смо видели и прошли заједно. Ова чињеница је разлог што је било могуће направити заједничку књигу. Веома сам срећан што ће књига ускоро угледати светлост дана. Надам се да ће поезија и фотографија још некога одвести на места где смо ми били.

Душице, ускоро из штампе излази и ИЗБОР ИЗ ПРОЗЕ И ПОЕЗИЈЕ, и то у две књиге, на српском и енглеском језику. Шта нас очекује?

Душица

Велики посао стоји иза ова два издања. После десет објављених књига прозе и поезије, појавила се потреба да направим избор онога што је најбоље. У ових петнаестак година сам учила, расла и одрастала као писац, па су се и моји критеријуми унеколико променили, тако да сам неким песмама и прозним текстовима на овај начин дала истакнутије место. У избору се налази цео роман Зовем се Астикја (Учење душе), који је невелик обимом. Tу је и избор из кратке прозе, у коме је медитативна проза из књиге Љуљашка и неколике кратке приче које су до сада објављиване само на домаћим и међународним конкурсима. И, наравно, избор из поезије, који је било најтеже направити и у који је ушло неколико песама из поменутог лирског путописа, који ће изаћи из штампе ових дана. Превођење овог избора на енглески језик је било посебан пројекат и велики изазов. Имала сам среће да сарађујем са сјајним преводиоцем, Мајом Марковић из Панчева, која је одлично урадила овај обимни посао. Али, права вредност наше сарадње била је у томе да смо непрекидно биле у комуникацији и да ми је Маја својом отвореношћу омогућила да будем аутор-консултант, јер је моје познавање енглеског довољно добро да могу да препознам кад превод или препев не одражава у потпуности сензибилитет или поруку оригинала на српском језику. Посебно ме радује што ћу уз ову књигу коначно имати и читаоце у Канади. Такође је важно представити се што потпуније на међународним сусретима. Књига на енглеском отвара многа врата, па и тамо где енглески није званични језик. Захваљујући мојој енглеско-српској књизи поезије Кључеви живота, запазио ме је турски издавач и пре пар недеља је та књига објављена двојезично, на турском и енглеском.

Зоране, имате ли у плану нове изложбе? Шта је оно што ћете нам представити у наредном периоду, с обзиром на то да вредно радите?

Зоран

Тренутно сам активан на три различита начина. „Фабрика фотографа“ планира изложбе у Београду, Темишвару, Сегедину, Пули, Бања Луци... Да ли ћу успети да будем део ових изложби, зависи од мога рада и оцена организатора.Своју изложбу „Света земља“волео бих да прикажем у Ваљеву, у манастиру Лелић, и у Бања Луци. Посете другим светим местима можда ће изродити и неку тематски сличну поставку са ових простора, а посебна ми је жеља да одем до Свете Горе да и тамо направим своју фотографску причу.Трећи део је мој рад са удружењем Плава шкољка. Као део терапије, деца и млади Плаве шкољке раде фракталне цртеже. Те цртеже ја фотографишем, штампамо их као фотографије већег формата и продајемо их, тако да и на тај начин покушавамо да прикупимо увек потребна новчана средства за одржавање овог удружења. Тако спремљена електронска фотографија биће ускоро одштампана и на шољама, мајицама, календарима... 

Пример сте како један складан  пар треба да функционише. Рецепта за успех нема, као ни формуле за љубав. Љубави има или нема. Но, реците нам шта је вама приоритет у заједници? Шта је оно што смо генерално запоставили као нација, када су у питању партнерски односи?

Душица

Наравно да нема рецепта. Да постоји, вероватно бисмо га и раније нашли и не би било погрешних избора. Али, постоји искуство из кога се учи. И постоји мудрост која се стиче с годинама. Мислим да су то разлози што смо се Зоран и ја добро уклопили и што успевамо да одржавамо нашу малу породичну заједницу здравом и складном. Негујемо међусобно поштовање, које укључује и поштовање личног времена и простора. У исто време једно другом помажемо, што је прилично лако, јер смо брзо схватили да су нам интересовања слична. Путовања су наша велика љубав, а уско су повезана са Зорановом фотографијом и инспирацијом за моје писање. Нисам неко ко би требало да даје оцене и савете, али и ја, као и многи други, примећујем да су у данашње време неке старе добре вредности изгубиле своје место, да се директни људски односи повлаче пред технолошким решењима. Све више се ради од куће, што је у неко раније време за све нас запослене било ретка привилегија, која нам је омогућавала да будемо више са породицом. Сада се то помало претвара у своју супротност. Људи могу бити једни од других отуђени и кад живе и раде у истој кући. Свако у својој соби, над својим екраном, са својим слушалицама у ушима... Истинита је анегдота, ја сам је чула од познаника, о четворочланој породици која живи у превеликој кући, у којој се на заједнички ручак позивају текст порукама. Зоран и ја, срећом, старомодно уживамо у стану у коме сваки ударац по тастатури одзвања и у суседној соби!

Зоран

Главни успех је осмех. Ми смо имали срећу да нисмо заборавили да се смејемо. Можда је то наша природа, а можда и чињеница да задовољство и срећу тражимо у малим и доступним стварима

Где вас ускоро можемо очекивати?

Душица

Ових дана у Костолцу на фестивалу Орфеј на Дунаву. У октобру на једном књижевном фестивалу у Истанбулу. У новембру у Торонту на прослави јубилеја удружења писаца Десанка Максимовић. И, свакако, на београдском Сајму књига, где ћу представити нове књиге. То је место које је обележило моје студентске дане, време кад сам била домаћица БИГЗ-овог штанда, доба кад сам гутала књиге и очекивала каријеру лектора. Данас се на сајму појављујем као аутор, што у тим студентским данима нисам ни желела ни очекивала. То је за мене још један показатељ да је наш живот руковођен мање нашим жељама и хтењима, а много више предодређеношћу и способношћу да препознамо и искористимо таленте и потенцијале који су нам Богом дани на рођењу, а који су развијани у породичном и ширем друштвеном окружењу.

Зоран:

Тешко је рећи и предвидети где ћемо се срести. До тада, гледаћу кроз свој фотоапарат магловита јутра Баната, заласке сунца у златном сату, тамо где се затекнем. Између јутра и вечери вирићу иза сваког ћошка и бити спреман да фотографишем нешто неочекивано лепо. И, ако фотографије прођу строгу цензуру Душицину и моју, можете бити сигурни да ћемо ту лепоту и срећу поделити и са вама.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: