– Jesi li ti nekada pokušao da oslušneš „Borbu petlova” ili „Krik”? Toliko sad imam vremena da najčešće to radim. Otkrila sam da je čovek koga je Munk ovekovečio u stvari nem. Samo se tako, kako da ti objasnim, razjapio se. Kad oslušneš „Krik”, čuje se ptica i čuje se voda. Razrešila sam tajnu Đokondinog osmeha. Zadovoljna je: ‒ Leonardo, izgovorila je, - raspustiću misli, a skupiću kosu.
To i ja treba da uradim. Krajnje je vreme. – Ne, ljubavi moja, kosom si me zavela. Bićeš ti meni dobro. – Što lažeš? Neću biti dobro. Bila sam u Koporinu, ti i ne znaš. Dok sam držala šaku na ćivotu, shvatila sam da sve može da se osluškuje. I cipele. I slike. I krpa za sudove. Ali da bi umeo da osluškuje, čovek treba da nauči da ćuti. Slušaj me. Profesor Živanović, to ti je nekadašnji predavač na Londonskom univerzitetu, on je otkrio da despot Stefan uopšte nije sahranjen u Manasiji, nego u Koporinu. To sam našla na sajtu, kaže: - Ispitivanja su se uklopila u postojeće istorijske podatke o biografiji despota Stefana, a nalazi do kojih je profesor Živanović došao objavljeni su u njegovoj knjizi „Bolest drevnih ljudi.
Utvrdio je da je reč o skeletu osobe muškog pola, čiji šavovi lobanje ukazuju da je umro kao pedesetogodišnjak, a despot Stefan je umro u 51. godini, 1427. Na kostima su pronađeni i ostaci svetog mira, uljanog rastvora prirodnih smola i eteričnih materija koje su se koristile za tela episkopa i krunisanih glava. Skelet je pripadao osobi visokoj 174 santimetra, a poznato je da su despota opisivali kao naočitog, plavookog, riđokosog, visokog čoveka. Zna se da je despot Stefan, kao vojskovođa, mnogo ratovao i bio ranjen u desnicu, a na koporinskim moštima je pronađen trag hirurške intervencije dletom.
E, to sam pročitala. A kad sam stala pored moštiju, čula sam ga. I osetila sam miris života. Šapnuo mi je da ne smem nikada da izgovorim. Ako izgovorim, dozvaću. I onda si me ti... ti si me naterao... Ti si me... ubio... stalno si zapitkivao, njuškao... „Od čega si bolesna, želim da pomognem!” „Umukni, Kosta”, lepo sam ti rekla. – Nisi izgovorila. To je najvažnije. – Zapisala sam! A đavo je danas pismen, on ima i fejs, ulazi u mobilne... nisi smeo da me pitaš. Neću da umrem od raka. Hoću da umrem što ja hoću. Umukni! Začepi više!
– Nisam smeo da ućutim! Kad god bih ućutao, čuo bih tvoje telo. Čuo bih ga kako zapomaže. Šta ti misliš, da samo ti umeš da osluškuješ!?
– Ćuti. Odmah mi se izmigoljiš, kao kad tranžiram pile, kao karabatak mi se izmigoljiš. I kao nisi kriv. Jesi, Kosta.