– Јеси ли ти некада покушао да ослушнеш „Борбу петлова” или „Крик”? Толико сад имам времена да најчешће то радим. Открила сам да је човек кога је Мунк овековечио у ствари нем. Само се тако, како да ти објасним, разјапио се. Кад ослушнеш „Крик”, чује се птица и чује се вода. Разрешила сам тајну Ђокондиног осмеха. Задовољна је: ‒ Леонардо, изговорила је, - распустићу мисли, а скупићу косу.
То и ја треба да урадим. Крајње је време. – Не, љубави моја, косом си ме завела. Бићеш ти мени добро. – Што лажеш? Нећу бити добро. Била сам у Копорину, ти и не знаш. Док сам држала шаку на ћивоту, схватила сам да све може да се ослушкује. И ципеле. И слике. И крпа за судове. Али да би умео да ослушкује, човек треба да научи да ћути. Слушај ме. Професор Живановић, то ти је некадашњи предавач на Лондонском универзитету, он је открио да деспот Стефан уопште није сахрањен у Манасији, него у Копорину. То сам нашла на сајту, каже: - Испитивања су се уклопила у постојеће историјске податке о биографији деспота Стефана, а налази до којих је професор Живановић дошао објављени су у његовој књизи „Болест древних људи.
Утврдио је да је реч о скелету особе мушког пола, чији шавови лобање указују да је умро као педесетогодишњак, а деспот Стефан је умро у 51. години, 1427. На костима су пронађени и остаци светог мира, уљаног раствора природних смола и етеричних материја које су се користиле за тела епископа и крунисаних глава. Скелет је припадао особи високој 174 сантиметра, а познато је да су деспота описивали као наочитог, плавооког, риђокосог, високог човека. Зна се да је деспот Стефан, као војсковођа, много ратовао и био рањен у десницу, а на копоринским моштима је пронађен траг хируршке интервенције длетом.
Е, то сам прочитала. А кад сам стала поред моштију, чула сам га. И осетила сам мирис живота. Шапнуо ми је да не смем никада да изговорим. Ако изговорим, дозваћу. И онда си ме ти... ти си ме натерао... Ти си ме... убио... стално си запиткивао, њушкао... „Од чега си болесна, желим да помогнем!” „Умукни, Коста”, лепо сам ти рекла. – Ниси изговорила. То је најважније. – Записала сам! А ђаво је данас писмен, он има и фејс, улази у мобилне... ниси смео да ме питаш. Нећу да умрем од рака. Хоћу да умрем што ја хоћу. Умукни! Зачепи више!
– Нисам смео да ућутим! Кад год бих ућутао, чуо бих твоје тело. Чуо бих га како запомаже. Шта ти мислиш, да само ти умеш да ослушкујеш!?
– Ћути. Одмах ми се измигољиш, као кад транжирам пиле, као карабатак ми се измигољиш. И као ниси крив. Јеси, Коста.
