detalj slike: KRK Art dizajn

O RIĐANINOVOJ POEZIJI KAO SPOZNAJI

(Ratko Marković Riđanin, pesme, 2019)

Prof. dr Slađana Milenkovi

Umetničko delo je put u neizvesno. Nikada ne znamo kuda će nas odvesti prvi korak kada se kroz pukotinu uvučemo u književno delo, ali je sigurno jedno - da nikada nećemo izaći tamo gde smo ušli. Putevi kojima lutamo kroz smisao stiha u pesničkom opusu  Ratka Markovića Riđanina su raznoliki, neku uviru u dubine spoznaje ljudskog bića, neki uznose u visine duhovnog. „Put zarsta u nama./Varku u horskim svečanostima opevasmo od višeg visočijim tonom,“ kaže Riđanin vodeći nas arhaičnim rečima u zaboravljene predele prošlosti, narodnih verovanja i religije.

Dijalog sa poezijom je moguć tek kada se napravi iskorak u nepoznato i prekrše konvencije kao što ih krši  Ratko Marković Riđanin. „Kuće nam kamen“ kaže ovaj pesnik igrajući se rečima i smislom. Za njega je poezija stapanje sa dušom, put spoznaje sopstvenog bića. Svaki njegov stih kože da bude celina, nosi značenje, ali ima zadatak i da uroni u celinu zato svaka njegova zbirka deluje kao poema, sve pesme kao da su pisane u dahu, u nizu. Mogu se čitati odvojeno, čak i delovi pesma nose slojevita značenja, a kao celina stapaju se i prepliću svoje poruke u koloplet stihova.

Poezija Ratka Markovićase ne razlikuje od krvi. Ovaj pesnik je čuvar metamorfoza i njegova pesnička igra, kao jezička zamka je igra u kojoj je ulog sam život:„Rimovali tukavca u oca. /Reči razdaju veselo k`o mlivo. Okom oko oka kruže.“ Svaka reč Ratka Markovića ima spoznajni aspekt, a mi čitajući njegove stihove ponovo uvek nalazimo novi smisao u njima, nesvesno ga usvajajući.  U njegovim pesmama saznajemo nove reči, u njegovim stihovima reči i ritam žubore, oslonjen na tradiciju, predanje, priče o pradedovima, skoro pa zaboravljene reči on ih okreće, obre i one zvone novim zvukom i nose nvoa značenja. Str 67 Tamna belina,

„Krug okužen-petlovi zaorane zore zru

aliteracija, nagomilavanje suglasnika, onomatopeja, zvučne figure prerastaju u metaofre, alegoriju i dovode celi zbirku do vrvežnika do alhemije zvuka, ritma, tona, reči i značenja: „Iskupljenje ispalo / Munje obulo bistrilo (Alhemija iz Vrvežnika)

„Organizovanom snagom tela i duha, moguće je imati spreman odgovor pred izazovima kako pojedinca, tako i naroda. I celog ljudskoga roda, jer, izazovi ne dolaze samo od čoveka ka čoveku. I sama priroda donosi mnoge neizvesnosti čoveku i njegovom postojanju na Planeti,“ navodi Riđanin u svom eseju. Samo oni najpošteniji umetnici odabiraju motiv po meri svoje osetljivosti, svog ambijenta i osećanja prostora i vremena. Riđaninov poetski svet nastao je iz poštenja prema unutrašnjoj nužnosti. U njegovim zbirikama pesama iznova se nalazi nešto i od one Novalisove težnje da se svet iznova romantizuje. Njemu je stalo do lepog, a kako to određuje Plotin lepo je «cvetanje bića», može se zaključiti da su ove pesme cvetanje literarnog duha Markovića, cvetanje bića književnika. Među ovim pesmama ima i takvih koje nas ponovo vraćaju arhetipskim ukazanjima, vizuelnim prasećanjima i dionizijskoj radosti pevanja.

            Ratko Marković Riđanin poseduje zlatne ključeve za razumevanje stvarnosti. On zna da umetnost i pesništvo kao deo stvarnosti ne podnose nikakvu proizvoljnost. Njegova mašta ima čvrstu unutrašnju strukturu, ona krči sebi put sa svom mogućom strogošću i ozbiljnošću. PesništvoRiđaninovo podriva, razgrađuje i razobličava vladajući poredak stvari, prekoračuje sve iskustvene granice i visoko se uzdiže iznad svega šta zdrav razum tako grčevito nastoji da zaštiti od svakog iskrivljavanja: „Ovde ko nigde krpa nebom leti./ Luda večnim mirom maše. Ovde se plaše prozori prozora,“ (iz pesme „Ovde se zakoni graničnik“).

Ovaj pesnik stvara - kreira (reč poezis znači stvoriti), stvara nov svet u pesmama, a ne dovršava neku nesavršenustvarnost. Svrha njegove, i lirike uopšte, je da zanese. Svaka pesma Ratka Markovića Riđanina proizilazi iz stvaralačke energije Erosa, ako nema te vatre, nema ni pesme.Riđaninzna mnogo bolje nego bilo koji drugi pesnik šta je životno važno za čoveka, on prodire dalje i dublje od naučnika. On opravdava mišljenje još iz arhajskoga doba, a nije slučajno što se još tada tako visoko cenio pesnički poziv, mišljenjeda pesnik važi za vidovnjaka, za čoveka koji jedini zna, koji je jedini mudar. Ovaj pesnik je svevideći i sveznajući. Ono po čemu se ovaj pesnik razlikuje od drugih je njegovo duboko poznavanje ljudske duše i istančana osetljivost za sve što je ljudsko.

Kad čitamo neku njegovu zbirku, čitamo je kako je pesnik pisao, u dahu, u žaru, tragajući dublje i dublje u svom biću za smislom postojanja. Naš ulog u čitanju je vreme ili pažnja, interesovanje, prisustvo, ambicije ili sam život. Sam život je ulog koji je naš pesnik stavio pred nas, ulančao u razigrane stihove bogate porukama koji iščekuju da ih dešifrujemo, odgonetajući tako i sopstveno biće.

PODELITE OVAJ TEKST NA: