детаљ слике: КРК Арт дизајн

О РИЂАНИНОВОЈ ПОЕЗИЈИ КАО СПОЗНАЈИ

(Ратко Марковић Риђанин, песме, 2019)

Проф. др Слађана Миленкови

Уметничко дело је пут у неизвесно. Никада не знамо куда ће нас одвести први корак када се кроз пукотину увучемо у књижевно дело, али је сигурно једно - да никада нећемо изаћи тамо где смо ушли. Путеви којима лутамо кроз смисао стиха у песничком опусу  Ратка Марковића Риђанина су разнолики, неку увиру у дубине спознаје људског бића, неки узносе у висине духовног. „Пут зарста у нама./Варку у хорским свечаностима опевасмо од вишег височијим тоном,“ каже Риђанин водећи нас архаичним речима у заборављене пределе прошлости, народних веровања и религије.

Дијалог са поезијом је могућ тек када се направи искорак у непознато и прекрше конвенције као што их крши  Ратко Марковић Риђанин. „Куће нам камен“ каже овај песник играјући се речима и смислом. За њега је поезија стапање са душом, пут спознаје сопственог бића. Сваки његов стих коже да буде целина, носи значење, али има задатак и да урони у целину зато свака његова збирка делује као поема, све песме као да су писане у даху, у низу. Могу се читати одвојено, чак и делови песма носе слојевита значења, а као целина стапају се и преплићу своје поруке у колоплет стихова.

Поезија Ратка Марковићасе не разликује од крви. Овај песник је чувар метаморфоза и његова песничка игра, као језичка замка је игра у којој је улог сам живот:„Римовали тукавца у оца. /Речи раздају весело к`о мливо. Оком око ока круже.“ Свака реч Ратка Марковића има спознајни аспект, а ми читајући његове стихове поново увек налазимо нови смисао у њима, несвесно га усвајајући.  У његовим песмама сазнајемо нове речи, у његовим стиховима речи и ритам жуборе, ослоњен на традицију, предање, приче о прадедовима, скоро па заборављене речи он их окреће, обре и оне звоне новим звуком и носе нвоа значења. Стр 67 Тамна белина,

„Круг окужен-петлови заоране зоре зру

алитерација, нагомилавање сугласника, ономатопеја, звучне фигуре прерастају у метаофре, алегорију и доводе цели збирку до врвежника до алхемије звука, ритма, тона, речи и значења: „Искупљење испало / Муње обуло бистрило (Алхемија из Врвежника)

„Организованом снагом тела и духа, могуће је имати спреман одговор пред изазовима како појединца, тако и народа. И целог људскога рода, јер, изазови не долазе само од човека ка човеку. И сама природа доноси многе неизвесности човеку и његовом постојању на Планети,“ наводи Риђанин у свом есеју. Само они најпоштенији уметници одабирају мотив по мери своје осетљивости, свог амбијента и осећања простора и времена. Риђанинов поетски свет настао је из поштења према унутрашњој нужности. У његовим збирикама песама изнова се налази нешто и од оне Новалисове тежње да се свет изнова романтизује. Њему је стало до лепог, а како то одређује Плотин лепо је «цветање бића», може се закључити да су ове песме цветање литерарног духа Марковића, цветање бића књижевника. Међу овим песмама има и таквих које нас поново враћају архетипским указањима, визуелним прасећањима и дионизијској радости певања.

            Ратко Марковић Риђанин поседује златне кључеве за разумевање стварности. Он зна да уметност и песништво као део стварности не подносе никакву произвољност. Његова машта има чврсту унутрашњу структуру, она крчи себи пут са свом могућом строгошћу и озбиљношћу. ПесништвоРиђаниново подрива, разграђује и разобличава владајући поредак ствари, прекорачује све искуствене границе и високо се уздиже изнад свега шта здрав разум тако грчевито настоји да заштити од сваког искривљавања: „Овде ко нигде крпа небом лети./ Луда вечним миром маше. Овде се плаше прозори прозора,“ (из песме „Овде се закони граничник“).

Овај песник ствара - креира (реч poezis значи створити), ствара нов свет у песмама, а не довршава неку несавршенустварност. Сврха његове, и лирике уопште, је да занесе. Свака песма Ратка Марковића Риђанина произилази из стваралачке енергије Ероса, ако нема те ватре, нема ни песме.Риђанинзна много боље него било који други песник шта је животно важно за човека, он продире даље и дубље од научника. Он оправдава мишљење још из архајскога доба, а није случајно што се још тада тако високо ценио песнички позив, мишљењеда песник важи за видовњака, за човека који једини зна, који је једини мудар. Овај песник је свевидећи и свезнајући. Оно по чему се овај песник разликује од других је његово дубоко познавање људске душе и истанчана осетљивост за све што је људско.

Кад читамо неку његову збирку, читамо је како је песник писао, у даху, у жару, трагајући дубље и дубље у свом бићу за смислом постојања. Наш улог у читању је време или пажња, интересовање, присуство, амбиције или сам живот. Сам живот је улог који је наш песник ставио пред нас, уланчао у разигране стихове богате порукама који ишчекују да их дешифрујемо, одгонетајући тако и сопствено биће.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: