detalj slike: KRK Art dizajn

SION NAD NIŠOM

(Pogovor na knjigu pesama Kuća od zvezda, Jeromonah Ignjatije Đorđrvić. SCERO print 2023)

,,Kula smrti

Na čeonim kostima se presijava Strahovito pamćenjeˮ

– Vasko PopaĆele-kula

Nevena Milosavljević, Leta Gospodnjeg 2023. Zvečan, Kosovo i Metohija

Sva srpska istorija počiva na kostima predaka i nije- dan narod nije toliko stradao za slobodu, veru i kućni prag, kao što je srpski. Na svakom koraku su svedoci kako slavne, tako i stradalne prošlosti, koja je utkana u našu podsvest izrodila mnoga umetnička dela inspirisana upravo svim znanim i neznanim junacima, mučenicima i svetiteljima. Jedan od spomenika koji i dan-danas svedoči o strašnom stradanju Srba, stoji kao kamen temeljac otadžbine u Nišu i stražari kao podsetnik i opomena budućim generacijama. U jednom spomeniku, jednoj građevini utkano je sve ono na čemu počiva hrišćanska vera, stradanje i vaskrsenje, pa se za Ćele-kulu može reći da je hram mučenika, hram ćutnje i tihovanja, gde se ulazi s pognutom glavom, a izlazi s molitvom. Ovaj jedinstveni spomenik inspirisao je mnoge umetnike koji su kroz svoj umetnički izražaj pokušali da dočaraju strahotu jedne svireposti i dubinu vere jednog naroda koji nosi svoj krst kroz vekove i strada zbog svoje vere, imena i slobode. Još je 1833. francuski pesnik i akademik Alfons de Lamartin po povratku iz Carigrada posetio Ćele-kulu i zapisao:,,Pozdravih okom i srcem ostatke ovih hrabrih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbineˮ. Takva grobnica i hram, kako ju je nazvao otac Ignjatije Đorđević:

,,kuća tamna

od skinutih zvezda zidanaˮ

u svojoj zbirci pesama pod nazivom Kuća od zvezda, novodobna je kosturnica, pred kojom zastaje dah u kucnju Isusove molitve. I Vasko Popa je lobanje video kao zvezde koje igraju završno zvezdano kolo:

,,Oko smrti zazidane u kuli Lobanje u mestu igraju Završno zvezdano koloˮ

ali u njegovoj pesmi smrt dominira nad životom, dok otac Ignjatije otelotvoruje i same zidine, u koje su kao u svetilište utisnute lobanje, svetlije od oltara, čistije od istočnika. A stradalnici su budni ,,Stražariˮi:

,,Niš spokojno spava, dok Kula od stražara nad njim večno bdiˮ (Čuvari Niša)

u večnoj budnosti spasenja. Oni su Kamene čete, ,,junaci, iznikli iz smrtiˮ, svojim stradanjem zadobili večni život, oni kojima ne treba opelo, jer:

,,glas opela/ živima ne trebaˮ.

I taj živonosni hram od lobanja je, kako ga otac Ignjatije uzvišeno pesnički ustrojava: Drugačija zemlja u kojoj ,,ćete sresti dan usred noćiˮ, a teški zadah koji vas obaspe kada uđete u nju je zapravo ,,život što se sa smrću igraˮ. To su bezočne lobanje, samo naizgled, ako pažljivije pogledaš i oslušneš videćeš ,,poglede živeˮ i čućeš ,,vetar što kroz svete kosti dišeˮ. Nad Ćele-kulom bdiju Večna jutra, a ona stamena, uspravna stoji i ,,ispraća prolaznostˮ s kojom je u mimohodu. Kolika je cena večnog života ako se plaća stradanjem? Bezmerna hrabost je ,,s one strane smrti, gde strah ne postojiˮ, sve je privid, i trajanje i propadanje, istinu i cenu znaju samo oni s druge strane smrti, oni iz

,,kuće zvezdaˮ, ali skinutih s neba i u nju uzidanih. Kakva je ta ,,kuća zvezdaˮ govori nam istoimena pesma:

,,Bez vrata,

bez soba i okna; izvrnuta, strašna, drugačije stvorena.

Ognjište joj spolja sijaˮ

Pa kakve su to zvezde, jesu li zgasle ili sijaju jače u tmini našeg nespoznanja sopstvenog odraza u njima? Znaćemo ako prikujemo pogled na očne špilje lobanja i prepoznamo sebe u njima i njih u nama. Nižu se u zbirci pesme kao perle na brojanici, svaka je molitva i uzdah zbog njih, zbog nas. I baš ova pesma Zbog nas oratorski, melodično, kao planinska reka zvoni:

,,I razlog što vas ne primaju sebi mrtvi vreme će da nosi bez promene glas,

u deci, nama, o vašoj žrtvi – Zbog nas, zbog nas, zbog nas!ˮ

Sad je ,,Kula sramaˮi u nju uzidana su lica, uzidani su sinovi, braća, očevi i muževi. Stražare, mrtvi ih ne primaju sebi, jer živi su, življi i bliži od zvezda. Ćele- kula je nebesko platno izvezdano lobanjama! Ćele-kula je hram u kojem su šuplje lobanje kandila prepuna jeleja! Ćele-kula je Skadar na Nišavi u koju su Uzidane majke istekle svoje suze, pa je bistra od svetosti, a ,,nekad mutnaˮ od tuge. Ćele- kula je i prizor ,,Kule kleteˮ iz pesme Promena, u kojoj otac Ignjatije veličanstvenim stihovima oživotvoruje ,,smele obrve sa mrtvih glavaˮ koje ,,postaše laste što Nišom leteˮ, eho glasa čija su ,,ućutana usta malterom punaˮ. Duhovna dimenzija oca Ignjatija Đorđevića iskristalisala se najjasnije u pesmi Oni će, u kojoj koristeći personifikaciju on se ne obraća Suncu, cveću i zemlji, već nama, podsećajući nas na akatisno radovanje zbog večnog života. Jer, šta je smrt, samo san u trenu večnosti. Obraća se Suncu i nama, jer i mi smo na zemlji prolazni, samo Sunce i lobanje u Ćele- kuli nisu:

,,Ne tuguj, Sunce, što uporno tražiš odblesak kroz mutni očni mrak,

bez kapaka, posle naših smrti, gledaće oni tvoj blistav zrak!ˮ

I kroz čitavu pesmu figure kontrasta svetlosti i tame, života i smrti, večnosti i trajanja, usidruju misao ko biser u zene:

,,Ne tuguj, zemljo, što ne mogu da hode, uzidani stoje, ispratiše vreme, čekaju našu decu da se rode;

da nose, naviknuti, i njihovo breme!ˮ

Posmatrajući stil i ritmiku, poetski zamah i metriku, mi uočavamo da se pesnik majstorski igra stihom i iz pesme u pesmu pokazuje majstorsku veštinu stihovanja, pa u ,,prelomljenimˮ strofama pesme Zaboravljeno jutro sažiže i težinu pesničkih slika koje se fragmentarno slažu u mozaik retrospektivnog povratka u nastanak ovog spomenika, koji je kao ,,grozota seni ljudskihˮ postao ,,znak divljenjaˮ. Njegovi temelji nisu zaboravili udove i telesa, potoke krvi koji su natopili zemljište, a mi smo zaboravili da kuda god zgazimo nečiji grob je pod stopalima, kako Zmaj reče:

,,Svaka stopa: grob do grobaˮ. I ova ,,kuća nesigurnog temelja od bolaˮ, kuća je užasa i straha, bezglasni krici su ,,bol zidaraˮnjenih. Nje, koja od užasa posta ,,od svih svetilište najvišeˮ. Kula gleda na Čegar, smrknutih sudbina dugo već paraju nebesa, a ne zacrne se nebo nad njima od ,,bola ratnikaˮ, već od suza ,,majki u crniniˮ, jer:,,I hiljade smrti nisu ništa – njihova tuga/ jedina je bol sinovimaˮ. A srpska majka je kao nijedna majka posle Presvete Bogorodice gledala kako sinovi njeni stradaju za veru. Sveti vladika Nikolaj Velimirović u besedi Srpskoj majci kaže:,,Sećamo se majki koje rodiše tolike vitezove i zatočenike istine i pravde Božije, i bezbrojne stradalnike i mučenike za Krst Časni i Slobodu Zlatnuˮ. To nam isto govori otac Ignjatije, da u zidine Ćele-kule su ,,uzidane majkeˮ:

,,I više za njih svetovi ne postoje, odnesene u Resavu svojim grobovima ostale su one ovde. Sve i danas stoje

uzidane, bez lika, umiru i dalje sa svojim sinovima“

Svaka njihova suza je još jedna smrt i jedno vaskrsenje, stotine malih smrti jedna su velika, stotine malih vaskrsenja jedno je veliko: sveopšte vaskrsenje, iz kojeg se rađa nova zora, a ona je VEČNOST. Tu, u tim zidinama strašnije od smrti su skamenjene suze majki, one su sad safiri na odeždi koja kao oreol natkriljuje Kulu, čineći nebo pod nebom i nebo nad nebom. Jer, Kula je nebo pod nebom, nebo na zemlji, nebo pod zemljom, nebo nad zemljom. I, odista, je li iko ovenča ove mučenike lepšim stihovima od oca Ignjatija, koji tihujući nad hartijom u svakom slovu zgledaše šuplje oči, videvši u njima živonosni hram što se izdiže iz panorame Niša, kao Sion nad Nišom.

PODELITE OVAJ TEKST NA: