детаљ слике: КРК Арт дизајн

СИОН НАД НИШОМ

(Поговор на књигу песама Кућа од звезда, Јеромонах Игњатије Ђорђрвић. СЦЕРО принт 2023)

,,Кула смрти

На чеоним костима се пресијава Страховито памћењеˮ

– Васко ПопаЋеле-кула

Невена Милосављевић, Лета Господњег 2023. Звечан, Косово и Метохија

Сва српска историја почива на костима предака и није- дан народ није толико страдао за слободу, веру и кућни праг, као што је српски. На сваком кораку су сведоци како славне, тако и страдалне прошлости, која је уткана у нашу подсвест изродила многа уметничка дела инспирисана управо свим знаним и незнаним јунацима, мученицима и светитељима. Један од споменика који и дан-данас сведочи о страшном страдању Срба, стоји као камен темељац отаџбине у Нишу и стражари као подсетник и опомена будућим генерацијама. У једном споменику, једној грађевини уткано је све оно на чему почива хришћанска вера, страдање и васкрсење, па се за Ћеле-кулу може рећи да је храм мученика, храм ћутње и тиховања, где се улази с погнутом главом, а излази с молитвом. Овај јединствени споменик инспирисао је многе уметнике који су кроз свој уметнички изражај покушали да дочарају страхоту једне свирепости и дубину вере једног народа који носи свој крст кроз векове и страда због своје вере, имена и слободе. Још је 1833. француски песник и академик Алфонс де Ламартин по повратку из Цариграда посетио Ћеле-кулу и записао:,,Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен темељац независности њихове отаџбинеˮ. Таква гробница и храм, како ју је назвао отац Игњатије Ђорђевић:

,,кућа тамна

од скинутих звезда зиданаˮ

у својој збирци песама под називом Кућа од звезда, новодобна је костурница, пред којом застаје дах у куцњу Исусове молитве. И Васко Попа је лобање видео као звезде које играју завршно звездано коло:

,,Око смрти зазидане у кули Лобање у месту играју Завршно звездано колоˮ

aли у његовој песми смрт доминира над животом, док отац Игњатије отелотворује и саме зидине, у које су као у светилиште утиснуте лобање, светлије од олтара, чистије од источника. А страдалници су будни ,,Стражариˮи:

,,Ниш спокојно спава, док Кула од стражара над њим вечно бдиˮ (Чувари Ниша)

у вечној будности спасења. Они су Камене чете, ,,јунаци, изникли из смртиˮ, својим страдањем задобили вечни живот, они којима не треба опело, јер:

,,глас опела/ живима не требаˮ.

И тај живоносни храм од лобања је, како га отац Игњатије узвишено песнички устројава: Другачија земља у којој ,,ћете срести дан усред ноћиˮ, а тешки задах који вас обаспе када уђете у њу је заправо ,,живот што се са смрћу играˮ. То су безочне лобање, само наизглед, ако пажљивије погледаш и ослушнеш видећеш ,,погледе живеˮ и чућеш ,,ветар што кроз свете кости дишеˮ. Над Ћеле-кулом бдију Вечна јутра, а она стамена, усправна стоји и ,,испраћа пролазностˮ с којом је у мимоходу. Колика је цена вечног живота ако се плаћа страдањем? Безмерна храбост је ,,с оне стране смрти, где страх не постојиˮ, све је привид, и трајање и пропадање, истину и цену знају само они с друге стране смрти, они из

,,куће звездаˮ, али скинутих с неба и у њу узиданих. Каква је та ,,кућа звездаˮ говори нам истоимена песма:

,,Без врата,

без соба и окна; изврнута, страшна, другачије створена.

Огњиште јој споља сијаˮ

Па какве су то звезде, јесу ли згасле или сијају јаче у тмини нашег неспознања сопственог одраза у њима? Знаћемо ако прикујемо поглед на очне шпиље лобања и препознамо себе у њима и њих у нама. Нижу се у збирци песме као перле на бројаници, свака је молитва и уздах због њих, због нас. И баш ова песма Због нас ораторски, мелодично, као планинска река звони:

,,И разлог што вас не примају себи мртви време ће да носи без промене глас,

у деци, нама, о вашој жртви – Због нас, због нас, због нас!ˮ

Сад је ,,Кула срамаˮи у њу узидана су лица, узидани су синови, браћа, очеви и мужеви. Стражаре, мртви их не примају себи, јер живи су, живљи и ближи од звезда. Ћеле- кула је небеско платно извездано лобањама! Ћеле-кула је храм у којем су шупље лобање кандила препуна јелеја! Ћеле-кула је Скадар на Нишави у коју су Узидане мајке истекле своје сузе, па је бистра од светости, а ,,некад мутнаˮ од туге. Ћеле- кула је и призор ,,Куле клетеˮ из песме Промена, у којој отац Игњатије величанственим стиховима оживотворује ,,смеле обрве са мртвих главаˮ које ,,посташе ласте што Нишом летеˮ, ехо гласа чија су ,,ућутана уста малтером пунаˮ. Духовна димензија оца Игњатија Ђорђевића искристалисала се најјасније у песми Они ће, у којој користећи персонификацију он се не обраћа Сунцу, цвећу и земљи, већ нама, подсећајући нас на акатисно радовање због вечног живота. Јер, шта је смрт, само сан у трену вечности. Обраћа се Сунцу и нама, јер и ми смо на земљи пролазни, само Сунце и лобање у Ћеле- кули нису:

,,Не тугуј, Сунце, што упорно тражиш одблесак кроз мутни очни мрак,

без капака, после наших смрти, гледаће они твој блистав зрак!ˮ

И кроз читаву песму фигуре контраста светлости и таме, живота и смрти, вечности и трајања, усидрују мисао ко бисер у зене:

,,Не тугуј, земљо, што не могу да ходе, узидани стоје, испратише време, чекају нашу децу да се роде;

да носе, навикнути, и њихово бреме!ˮ

Посматрајући стил и ритмику, поетски замах и метрику, ми уочавамо да се песник мајсторски игра стихом и из песме у песму показује мајсторску вештину стиховања, па у ,,преломљенимˮ строфама песме Заборављено јутро сажиже и тежину песничких слика које се фрагментарно слажу у мозаик ретроспективног повратка у настанак овог споменика, који је као ,,грозота сени људскихˮ постао ,,знак дивљењаˮ. Његови темељи нису заборавили удове и телеса, потоке крви који су натопили земљиште, а ми смо заборавили да куда год згазимо нечији гроб је под стопалима, како Змај рече:

,,Свака стопа: гроб до гробаˮ. И ова ,,кућа несигурног темеља од болаˮ, кућа је ужаса и страха, безгласни крици су ,,бол зидараˮњених. Ње, која од ужаса поста ,,од свих светилиште највишеˮ. Кула гледа на Чегар, смркнутих судбина дуго већ парају небеса, а не зацрне се небо над њима од ,,бола ратникаˮ, већ од суза ,,мајки у црниниˮ, јер:,,И хиљаде смрти нису ништа – њихова туга/ једина је бол синовимаˮ. А српска мајка је као ниједна мајка после Пресвете Богородице гледала како синови њени страдају за веру. Свети владика Николај Велимировић у беседи Српској мајци каже:,,Сећамо се мајки које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златнуˮ. То нам исто говори отац Игњатије, да у зидине Ћеле-куле су ,,узидане мајкеˮ:

,,И више за њих светови не постоје, однесене у Ресаву својим гробовима остале су оне овде. Све и данас стоје

узидане, без лика, умиру и даље са својим синовима“

Свака њихова суза је још једна смрт и једно васкрсење, стотине малих смрти једна су велика, стотине малих васкрсења једно је велико: свеопште васкрсење, из којег се рађа нова зора, а она је ВЕЧНОСТ. Ту, у тим зидинама страшније од смрти су скамењене сузе мајки, оне су сад сафири на одежди која као ореол наткриљује Кулу, чинећи небо под небом и небо над небом. Јер, Кула је небо под небом, небо на земљи, небо под земљом, небо над земљом. И, одиста, је ли ико овенча ове мученике лепшим стиховима од оца Игњатија, који тихујући над хартијом у сваком слову згледаше шупље очи, видевши у њима живоносни храм што се издиже из панораме Ниша, као Сион над Нишом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: