detalj slike: KRK Art dizajn

SAPUTNIK

Jutro, poluprazan autobus, tamnokosa žena sedi pored prozora, kraj nje prazno mesto. Na stanici ulazi muškarac u kasnim šezdesetim i, pored toliko slobodnih mesta, seda baš kraj nje. Malo se vrpolji kao da će da ustane i pronađe zgodnije mesto, malo iskosa gleda u ženu.

''Lepa moja, dobro ti jutro'', širok osmeh bez ijednog zuba, neprijatan zadah. Žena ćutke klima glavom i nastavlja da gleda kroz prozor.

''Vidim, nosiš knjige... Kakva vajda od knjiga? Eto, na primer, ja nemam fakultet (mada niko to ne bi rek’o, je l’ de lepojko?), ali imam nešto što ti, lutko, nemaš, to je ž i v o t n i fakultet. Šta je sve prošlo kroz ovu raščupanu glavu, ni ja sam ne znam! Pre neki dan odem u opštinu da izvadim neki papiri. Dobar dan, dobar dan, šta Vam treba, to i to. Dobro, gospodine za to Vam treba to i to. Kažem ja njojzi, nemam ja ništa od tog što 'oćeš, nego ti mene da dadneš što mi treba. Ne mogu gospodine, morate poštovati propise, u skupštini ih izglasavaju. Kakve, bre, propise, koja, bre, skupština? Tam’ su sve secikese i derikože, uh što nisam bre neka vlas’ u ovuj Srbiju bi cvetale ne ruže, nego lale. Ti ćeš mene o propisi, misliš, što si išla u školu da pobolje od men’ znaš? Daj si tu knjigu da ja vidim koje treba, svako može da pogledauje u te brojke! Kad ona pozva onija što biju, da me isteraju. Vidiš da čovek normalan od ovi s školu ne mož živ da ostane, pa toj ti je. Je l’ tako, lutko?'', ponovo se obraća ženi pored sebe očekujući odobravanje.

''Zaista ne znam, gospodine.'' Žena se izmiče i pokušava da diše u maramicu.

''I ti li si ta koja je išla u školu, a ne zna. Joj, kol’ko vas je! Sve učenjaci neznalice. A vidim i bolesna si, držiš maramicu. U svoj vek sam pročit’o Narodni lekar Vase Pelagića i sve što mi treb' tam sam naučio. I sa' će ona mene, gospodine, moraju se poštovati pravila, kakva pravila, i vozački sam polagao kod Steve policajca, našeg iz selo. Izađemo tako na put da polažem, ja za volan, Steva pored men, a iza moj stric da kontroliše da l je sve u red. Naiđemo na raskrsnicu, ne znam ja, ne zna Steva, stojimo dok se stric ne odluči kuda d' idemo. Tek tad nastavismo dalje…”

''Izvinite, ja na sledećoj silazim, moram da prođem'', reče žena pokušavajući da se provuče pored razgovorljivog saputnika.

''Gde sad kad je najzanimljivo! Hoćeš i sutra da bidneš u ovaj autobus? Ete, neće ni da me pogleda, kakav je ovo svet…'' progunđa dok je pogledom tražio novu žrtvu.

PODELITE OVAJ TEKST NA: