детаљ слике: КРК Арт дизајн

САПУТНИК

Јутро, полупразан аутобус, тамнокоса жена седи поред прозора, крај ње празно место. На станици улази мушкарац у касним шездесетим и, поред толико слободних места, седа баш крај ње. Мало се врпољи као да ће да устане и пронађе згодније место, мало искоса гледа у жену.

''Лепа моја, добро ти јутро'', широк осмех без иједног зуба, непријатан задах. Жена ћутке клима главом и наставља да гледа кроз прозор.

''Видим, носиш књиге... Каква вајда од књига? Ето, на пример, ја немам факултет (мада нико то не би рек’о, је л’ де лепојко?), али имам нешто што ти, лутко, немаш, то је ж и в о т н и факултет. Шта је све прошло кроз ову рашчупану главу, ни ја сам не знам! Пре неки дан одем у општину да извадим неки папири. Добар дан, добар дан, шта Вам треба, то и то. Добро, господине за то Вам треба то и то. Кажем ја њојзи, немам ја ништа од тог што 'оћеш, него ти мене да даднеш што ми треба. Не могу господине, морате поштовати прописе, у скупштини их изгласавају. Какве, бре, прописе, која, бре, скупштина? Там’ су све сецикесе и дерикоже, ух што нисам бре нека влас’ у овуј Србију би цветале не руже, него лале. Ти ћеш мене о прописи, мислиш, што си ишла у школу да побоље од мен’ знаш? Дај си ту књигу да ја видим које треба, свако може да погледаује у те бројке! Кад она позва онија што бију, да ме истерају. Видиш да човек нормалан од ови с школу не мож жив да остане, па тој ти је. Је л’ тако, лутко?'', поново се обраћа жени поред себе очекујући одобравање.

''Заиста не знам, господине.'' Жена се измиче и покушава да дише у марамицу.

''И ти ли си та која је ишла у школу, а не зна. Јој, кол’ко вас је! Све учењаци незналице. А видим и болесна си, држиш марамицу. У свој век сам прочит’о Народни лекар Васе Пелагића и све што ми треб' там сам научио. И са' ће она мене, господине, морају се поштовати правила, каква правила, и возачки сам полагао код Стеве полицајца, нашег из село. Изађемо тако на пут да полажем, ја за волан, Стева поред мен, а иза мој стриц да контролише да л је све у ред. Наиђемо на раскрсницу, не знам ја, не зна Стева, стојимо док се стриц не одлучи куда д' идемо. Тек тад настависмо даље…”

''Извините, ја на следећој силазим, морам да прођем'', рече жена покушавајући да се провуче поред разговорљивог сапутника.

''Где сад кад је најзанимљиво! Хоћеш и сутра да биднеш у овај аутобус? Ете, неће ни да ме погледа, какав је ово свет…'' прогунђа док је погледом тражио нову жртву.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: