detalj slike: KRK Art dizajn

ONI ĆE

Ne tuguj, Sunce, što uporno tražiš

odblesak kroz mutni očni mrak,

bez kapaka, posle naših smrti,

gledaće oni tvoj blistav zrak!

Ne tuguj, cveće, zbog nozdrva suvih,

nije život samo dok se diše

i kad jednom nad nama procvetaš:

kroz šupljine Kule vetar će da zamiriše!

Ne tuguj, zemljo, što ne mogu da hode,

uzidani stoje, ispratiše vreme,

čekaju našu decu da se rode;

da nose, naviknuti, i njihovo breme!

ZABORAVLjENO JUTRO

Lako je sada gledati kosti bele

bez rana. Ne čujemo onaj lelek žena. Vesele

nas sada podvizi njihovi. Kao stena

stoji prošlost nepomična i strah između zidova

osta skamenjen. Bol neviđenog sutra,

što se živi zbog sreće sinova,

a njihov udeo bila je smrt za nas. I onog jutra,

tela bez glava ne nađoše mesta, tada

krv zgažena postala je blato poniženja,

a vreme odnese sav užas taj. Sada

grozota seni ljudskih znak je divljenja.

BOL ZIDARA

Naterani zidari svoje ruke da zgaze i umeće

što gradi velelepne slike uma,

na sunce iznese neviđeno, nešto veće

od svega što stvoreno je. Straha puna

kuća nesigurnog temelja od bola. Bez topline,

smeha. Ni soba nema decom razigranih,

ulaz izgubljen koracima u divljine,

tu svetlost ne nađe prostor. Ispranih

zidova, belih kostiju, bez krova,

umesto ograde raste bezbojno cveće.

Pokaza se drugačija, u sramu. Nova,

dragocena, od svih svetilište najveće.

BOL RATNIKA

Ne zabole ratnike prasak na Čegru što sve raznese,

ni kroz krkljanje grla poslednji dah što se otima,

ni sablja u grudima što beli svet iz vida odnese,

već onaj dan nakon zidanja, koji je druga smrt mrtvima.

Majke u crnini noć donele, kao Sunce kad zađe

oko Kule s utrobama raspetim po zidovima,

svaka svoje oči traži, bez lica da nađe.

I hiljade smrti nisu ništa – njihova tuga

jedina je bol sinovima.

UZIDANE MAJKE

Putem ovim videćeš uzidane glave

bele. I sav užas ispisan na čelima.

Ovde je još nešto ostalo sakriveno od jave,

strašnije od svih smrti. Crnim velovima

zabrađene majke. Zemlja od plača odzvanja,

ne može da nosi bol njihov, kleca

uzalud smrt dozivana. Na licima lobanja

ne prepoznaju svojih grudi meso. I sve jeca

sa njima. I više za njih svetovi ne postoje,

odnesene u Resavu svojim grobovima

ostale su one ovde. Sve i danas stoje

uzidane, bez lika, umiru i dalje sa svojim sinovima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: