детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОНИ ЋЕ

Не тугуј, Сунце, што упорно тражиш

одблесак кроз мутни очни мрак,

без капака, после наших смрти,

гледаће они твој блистав зрак!

Не тугуј, цвеће, због ноздрва сувих,

није живот само док се дише

и кад једном над нама процветаш:

кроз шупљине Куле ветар ће да замирише!

Не тугуј, земљо, што не могу да ходе,

узидани стоје, испратише време,

чекају нашу децу да се роде;

да носе, навикнути, и њихово бреме!

ЗАБОРАВЉЕНО ЈУТРО

Лако је сада гледати кости беле

без рана. Не чујемо онај лелек жена. Веселе

нас сада подвизи њихови. Као стена

стоји прошлост непомична и страх између зидова

оста скамењен. Бол невиђеног сутра,

што се живи због среће синова,

а њихов удео била је смрт за нас. И оног јутра,

тела без глава не нађоше места, тада

крв згажена постала је блато понижења,

а време однесе сав ужас тај. Сада

грозота сени људских знак је дивљења.

БОЛ ЗИДАРА

Натерани зидари своје руке да згазе и умеће

што гради велелепне слике ума,

на сунце изнесе невиђено, нешто веће

од свега што створено је. Страха пуна

кућа несигурног темеља од бола. Без топлине,

смеха. Ни соба нема децом разиграних,

улаз изгубљен корацима у дивљине,

ту светлост не нађе простор. Испраних

зидова, белих костију, без крова,

уместо ограде расте безбојно цвеће.

Показа се другачија, у сраму. Нова,

драгоцена, од свих светилиште највеће.

БОЛ РАТНИКА

Не заболе ратнике прасак на Чегру што све разнесе,

ни кроз кркљање грла последњи дах што се отима,

ни сабља у грудима што бели свет из вида однесе,

већ онај дан након зидања, који је друга смрт мртвима.

Мајке у црнини ноћ донеле, као Сунце кад зађе

око Куле с утробама распетим по зидовима,

свака своје очи тражи, без лица да нађе.

И хиљаде смрти нису ништа – њихова туга

једина је бол синовима.

УЗИДАНЕ МАЈКЕ

Путем овим видећеш узидане главе

беле. И сав ужас исписан на челима.

Овде је још нешто остало сакривено од јаве,

страшније од свих смрти. Црним веловима

забрађене мајке. Земља од плача одзвања,

не може да носи бол њихов, клеца

узалуд смрт дозивана. На лицима лобања

не препознају својих груди месо. И све јеца

са њима. И више за њих светови не постоје,

однесене у Ресаву својим гробовима

остале су оне овде. Све и данас стоје

узидане, без лика, умиру и даље са својим синовима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: